Novembar 2020. ostaće zabeležen u istoriji Jehovinih svedoka. Smrtonosna pandemija primorala je većinu nas da budemo u kući. Trenutno ne propovedamo na uobičajeni način. Uprkos svemu tome, Jehovin narod je uspešno organizovao propovedničku akciju o Božjem Kraljevstvu. Širom sveta, milioni Svedoka su se potrudili da poslovni ljudi, javni službenici, prosvetni radnici, prijatelji, rodbina i drugi dobiju Stražarsku kulu broj 2/2020. Ova akcija je pomogla onima koji su hteli da saznaju više. U isto vreme, donela je mnogo radosti i svima onima koji su u njoj učestvovali i duhovno ih je ojačala.

Evo nekih lepih iskustava i komentara naše braće i sestara širom sveta:

Lusinda Ferkin, 18-godišnja sestra iz Australije koja se nedavno krstila, napisala je sledeće: „Iako sam tokom akcije imala ozbiljne zdravstvene probleme, osećala sam kako me Jehova bodri, drži za ruku i daje mi neophodnu snagu.“

Jedan otac s Novog Zelanda napisao je koliko je ova akcija značila njegovoj porodici: „Imamo četiri ćerke, uzrasta od 7, 9, 11 i 13 godina. Na ovu propovedničku akciju gledali smo kao na zadatak od našeg Oca Jehove i to je pomoglo našoj porodici da zadrži dobru naviku da redovno učestvuje u službi propovedanja.“

Kahiso i Lidija Marumo, koji su u pokrajinskoj službi, poslali su svojim rođacima koji nisu Jehovini svedoci elektronskim putem primerak našeg časopisa. Nekoliko njih im je zahvalilo na tome. Jedna Kahisova rođaka, koja je po zanimanju lekar, odgovorila je da je časopis došao u pravom trenutku. Rekla je da su neki njeni pacijenti imali pitanja o Bogu i da su njena deca došla u dodir sa okultizmom. Kahiso i Lidija su je pozvali i još iste večeri započeli s njom biblijski kurs. Sada proučavaju dva puta sedmično.

Soroja Tompson, pionirka iz Ontarija, napisala je: „Ova akcija je moju pažnju ponovo usmerila na ono što je najvažnije i podsetila me na to koliko još imamo posla. Ona je pokazala i koliko nas Jehova voli i živi je dokaz toga koliko mu je stalo da niko ne izgubi život. Dok sam razmišljala o svemu tome, poželela sam da se još više trudim tokom akcije.“

Jedna sestra iz Britanske Kolumbije je napisala: „Tokom ovog teškog vremena, odlučila sam da budem pomoćni pionir kako bih se lakše nosila s negativnim mislima. Sada se osećam bolje, baš kao i ostali članovi moje porodice.“

Podružnica u Kanadi je izvestila da je ova akcija pomogla članovima porodice da se zbliže. Pomogla je i deci da se osećaju korisno u službi propovedanja. Ona su sama pisala kratka pisma, pakovala ih u koverte, lepila markice i tražila adrese.

Bračni par Tuomisto, koji je u pokrajinskoj službi, kaže: „Novembar je ovde na severu najmračniji mesec u godini. Zato su braća i sestre, a naročito pioniri, bili presrećni zbog ove akcije, koja je svojom svetlošću rasterala tamu.“

Nakon što su jednom poznaniku poslali časopis, jedan bračni par je dobio pismo zahvalnosti u kom je, između ostalog, stajalo: „Danas čitam [biblijsku knjigu] Jakovljevu. U njoj piše da je vera bez dela mrtva. Jehovini svedoci su uvek prilazili ljudima i pomagali im da razumeju Sveto pismo. Oni svojim delima pokazuju da imaju veru.“

Evo šta nam je stiglo iz podružnice u Grčkoj: „Pandemija, mere zaštite i karantin mnogima su teško pali. Ova akcija je bila upravo ono što im je trebalo da povrate snagu. Mnogi su rekli da im je akcija bila poput ’duhovne oaze‘!“

Sestra Suzi Kontargiri upisala je pomoćnu pionirsku službu uprkos tome što ima zdravstvenih problema i živi u religiozno razdeljenom domu. Ona je rekla: „Ova akcija je raspršila moje negativne misli. Budila sam se radosna, radila po kući, kuvala, vodila računa o svom suprugu, a onda išla u službu propovedanja. Moj suprug, koji nije Svedok, navikao je da radosno sarađujem sa sestrama u službi i zato me je često pitao: ’Zar danas ne ideš u službu‘?“

Sestra Tamaki Hirota pisala je javnim službenicima. Ona je rekla: „Jehova je prvi koji je svedočio putem pisama. On je ljudima napisao 66 pisama koja su uvek iznova mogli da čitaju tokom istorije i tako postanu njegovi prijatelji. Jehova zna koliko je pisanje pisama efikasno. Bio je ovo nezaboravan događaj.“

Sestre Meharadža Vidžeja i Imajanatan Amuta slučajno su pisale na istu adresu. Primalac prvo pismo nije ni otvorio, nego ga je odmah bacio. Onda je video drugo pismo. Pomislio je da je poruka u pismima vrlo važna jer je dobio dva. Pročitao je časopis, pozvao sestru koja mu je poslala drugo pismo i pristao da proučava Bibliju.

Jedna javna službenica je pozvala podružnicu na Šri Lanki nakon što je dobila časopis. Rekla je da nikad nije upoznala nekog Jehovinog svedoka iako je hrišćanka. Nakon što je pohvalila sadržaj časopisa i naš veb-sajt, upitala je: „Kako mogu da postanem Jehovin svedok?“ Odmah je dogovoreno da je neko poseti.

Jedan 13-godišnji objavitelj, koji ide u školu u kojoj se često govori o politici, objasnio je koliko mu je značila novembarska akcija: „Imao sam više hrabrosti da kažem nastavnicima zašto ne želim da razgovaram o politici. To mi je mnogo ojačalo veru.“

Sestra Margit Haring je doživela nešto slično. Ona kaže: „Akcija mi je pomogla da budem hrabrija i revnija. U početku sam bila nervozna pri samoj pomisli da treba da svedočim poslovnim ljudima i javnim službenicima. Trudila sam se da na blag način zastupam svoja verovanja i to je dobra vežba za dane koji dolaze.“

Jedan starešina je rekao: „Dirnulo me je kad sam video koliko objavitelja je bilo u pionirskoj službi uprkos ozbiljnim zdravstvenim problemima. A uopšte nisu morali to da urade. Međutim, oni su ipak učestvovali u ovoj akciji. Radost i zahvalnost koje su osećali prema Jehovi i suvernicima naterala je svima suze na oči.

Ima još mnogo sličnih iskustava širom sveta, ali nemamo dovoljno prostora da to ovde navedemo. Bilo je pravo uživanje preneti milionima ljudi poruku o Božjem Kraljevstvu (Jovan 15:11).