Osman je sa suprugom i ćerkom svedočio pomoću kolica s literaturom ispred jednog groblja u Čileu. Odjednom je naišla pogrebna povorka s muzikom. Neki iz te povorke su pomislili da je Osman evangelistički pastor, pa su mu prišli, zagrlili ga i ushićeno rekli: „Hvala vam što ste došli na vreme pastore, očekivali smo vas!“

 Iako je Osman pokušavao da im objasni da je došlo do zabune, ljudi ga nisu razumeli jer su mnogi pričali uglas. Nekoliko minuta nakon što je povorka otišla na groblje, nekoliko ljudi se vratilo do njega i reklo mu: „Pastore, čekamo vas na groblju.“

 Kada je na kraju uspeo da dođe do reči, Osman im je objasnio ko je on i zašto je bio tu. Nakon što su izrazili nezadovoljstvo što njihov pastor nije došao, upitali su Osmana: „Da li bi ti došao i rekao nekoliko reči iz Biblije okupljenima?“ Osman je pristao.

 Dok su išli ka grobnom mestu, postavio je nekoliko pitanja o pokojnici i razmislio o stihovima koje bi mogao da pročita. Kada je stigao do okupljenih ljudi, predstavio se i objasnio da kao Jehovin svedok učestvuje u propovedanju dobre vesti ljudima.

 Zatim je pomoću stihova iz Otkrivenja 21:3, 4 i Jovana 5:28, 29 objasnio da Bog nikada nije nameravao da ljudi umiru. Rekao je i da će Bog uskoro vratiti umrle u život i da će oni imati mogućnost da večno žive na zemlji. Kada je Osman završio, mnogi su ga srdačno zagrlili i zahvalili su mu se za „Jehovinu poruku o dobroj vesti“. On se zatim vratio kod kolica s literaturom.

 Nakon sahrane, neki od ožalošćenih su došli do njega da bi mu postavili neka pitanja vezano za Bibliju. Usledio je poduži razgovor, nakon kog su uzeli skoro sve publikacije koje su bile u kolicima.