Navuhodonosor je jedne noći sanjao strašan san. Pozvao je mudrace da mu kažu šta taj san znači. Ali niko od njih nije znao da ga protumači. Kralj se na kraju obratio Danilu.

Navuhodonosor mu je rekao: „U snu sam video jedno drvo koje je izraslo sve do neba. Moglo se videti sa svih strana sveta. To drvo je imalo lepo lišće i na njemu je bilo mnogo voća. Životinje su se odmarale u njegovom hladu, a ptice su se gnezdile na njegovim granama. Zatim je jedan anđeo sišao s neba i povikao: ’Posecite drvo i odsecite mu grane, ali mu panj s korenjem ostavite u zemlji i okujte ga gvozdenim i bakarnim okovima. Ljudsko srce promeniće mu se u životinjsko i tako će ostati sedam vremena. Svi ljudi će znati da je Bog taj koji vlada i da kraljevstvo daje kome hoće.‘“

Jehova je otkrio Danilu šta znači taj san i Danilo se mnogo uplašio. Rekao je: „O kralju, voleo bih da je to san o tvojim neprijateljima, ali nije. Veliko drvo koje je posečeno, to si ti kralju. Ostaćeš bez svog kraljevstva i ješćeš travu u polju kao što je jedu divlje životinje. Ali pošto je anđeo rekao da se ostavi panj s korenjem, to znači da ćeš ponovo postati kralj.“

Godinu dana kasnije, Navuhodonosor se šetao po ravnom krovu svoje palate i divio se Vavilonu. Rekao je: „Kako je veličanstven ovaj grad koji sam sagradio. Ja sam zaista veliki kralj!“ Dok je još to govorio, s neba se čuo glas: „Navuhodonosore! Kraljevstvo ti se oduzima.“

Navuhodonosor je istog trena izgubio razum i postao je kao divlja životinja. Isterali su ga iz palate i živeo je sa životinjama u polju. Kosa mu je izrasla kao orlovo perje, a nokti su mu postali kao ptičje kandže.

 Kad je prošlo sedam godina, vratio mu se razum i Jehova ga je ponovo postavio za kralja Vavilona. Tada je Navuhodonosor rekao: „Hvalim Jehovu, Kralja nebesa. Sada znam da je Jehova onaj koji vlada. On ponižava ponosne i kraljevstvo daje kome hoće.“