1, 2. Kako Isus provodi svoje poslednje veče sa apostolima i zašto su mu ti poslednji trenuci toliko dragoceni?

 ISUS okuplja svoje učenike u jednoj gornjoj sobi u Jerusalimu, znajući da je to njihovo poslednje zajedničko veče. Primiče se vreme kada će se on vratiti svom Ocu. Za kratko vreme biće uhapšen i njegova vera biće ispitana kao nikada ranije. Pa ipak, čak ni predstojeća smrt ne može mu odvratiti pažnju od brige za svoje apostole.

² Isus je svojim apostolima već rekao da će ih napustiti, ali sada želi još puno toga da im kaže kako bi ih ojačao za ono što dolazi. Zato te poslednje dragocene trenutke provodi s njima pružajući im važne pouke koje će im pomoći da ostanu verni. Njegove reči odišu najvećom toplinom i prisnošću. Ali, zašto je više zabrinut za svoje apostole nego za sebe? Zašto su mu ti poslednji sati s njima tako posebni? Jednom rečju, odgovor je ljubav. On ih veoma voli.

3. Kako znamo da Isus nije čekao svoje poslednje veče da bi pokazao ljubav prema svojim sledbenicima?

³ Decenijama kasnije, apostol Jovan je sledećim rečima započeo svoj nadahnuti zapis o događajima koji su se odigrali te večeri: „Pred sam praznik Pashe, Isus je znao da je došao njegov čas da napusti ovaj svet i da ode svom Ocu. Pošto je voleo svoje koji su bili u svetu, voleo ih je do kraja“ (Jovan 13:1). Isus nije prvi put te večeri pokazao ljubav prema ’svojima‘. Sve vreme svoje službe on je na različite načine pružao dokaz da voli svoje učenike, kako u velikim tako i u malim stvarima. Korisno je da razmotrimo neke od načina na koje je pokazivao ljubav, jer ako ga u tom pogledu oponašamo pokazaćemo da smo zaista njegovi učenici.

4, 5. (a) Zašto je Isus morao biti strpljiv u ophođenju sa svojim učenicima? (b) Kako je Isus reagovao kada su trojica apostola zaspala u getsimanskom vrtu?

⁴ Ljubav i strpljenje su usko povezani. „Ljubav je strpljiva“, navodi se u 1. Korinćanima 13:4, a strpljenje podrazumeva da podnosimo druge. Da li je Isusu bilo potrebno strpljenje u ophođenju sa svojim učenicima? Svakako! Kao što smo videli u 3. poglavlju, apostoli su sporo napredovali u razvijanju poniznosti. Više puta su se prepirali oko toga ko je najveći od njih. Kako je Isus reagovao? Da li se naljutio na njih izražavajući prekor i nezadovoljstvo? Ne, strpljivo je s njima razgovarao, čak i te poslednje večeri kada je među njima izbila još jedna takva prepirka (Luka 22:24-30; Matej 20:20-28; Marko 9:33-37).

⁵ Kasnije te večeri, kada je sa svojih 11 vernih apostola otišao u getsimanski vrt, njegovo strpljenje je ponovo ispitano. Ostavivši osmoricu apostola, Isus je uzeo Petra, Jakova i Jovana i otišao dublje u vrt. „Duša mi je nasmrt žalosna“, rekao im je Isus. „Ostanite ovde i bdite sa mnom.“ Zatim je otišao malo dalje i počeo žarko da se moli. Nakon duge molitve, vratio se do njih. Šta je zatekao? Uoči najveće kušnje njegovog života, oni su zaspali! Da li ih je izgrdio što nisu bili budni? Ne, pokazao je strpljenje i ohrabrio ih. Njegove umirujuće reči pokazale su da je razumeo pod kakvim su bili pritiskom i da su iscrpljeni. a „Duh je, doduše, srčan“, rekao je, „ali je telo slabo.“ Isus nije izgubio strpljenje, čak ni kada ih je kasnije te večeri još dva puta zatekao kako spavaju! (Matej 26:36-46).

6. Kako možemo oponašati Isusa u ophođenju s drugima?

⁶ Ohrabrujuće je znati da Isus nije odustao od svojih apostola.  Njegovo strpljenje se na kraju isplatilo jer su ti verni ljudi naučili koliko je važno da budu i ponizni i budni (1. Petrova 3:8; 4:7). Kako možemo oponašati Isusa u ophođenju s drugima? Posebno je starešinama potrebno strpljenje. Suvernici se mogu obratiti za pomoć nekom starešini kada je on iscrpljen ili opterećen svojim brigama. Katkad oni kojima se pruža pomoć sporo prihvataju biblijske savete. Pa ipak, strpljive starešine će poučavati s blagošću i ’imaće obzira prema stadu‘ (2. Timoteju 2:24, 25; Dela apostolska 20:28, 29). Dobro je da i roditelji oponašaju Isusa u pokazivanju strpljenja, jer ponekad deca sporo prihvataju savet i opomenu. Ljubav i strpljenje će pomoći roditeljima da se neprestano trude da vaspitavaju svoju decu. Nagrade za takvo strpljenje zaista mogu biti velike (Psalam 127:3).

7. Na koje je načine Isus brinuo o fizičkim i materijalnim potrebama svojih učenika?

⁷ Ljubav se potvrđuje nesebičnim delima (1. Jovanova 3:17, 18). Ona „ne gleda svoju korist“ (1. Korinćanima 13:5). Ljubav je navela Isusa da brine o fizičkim i materijalnim potrebama svojih učenika. Često je nešto činio za njih i pre nego što su rekli šta im je potrebno. Kada bi video da su umorni, predložio bi im da s njim ’pođu na jedno pusto mesto i malo se odmore‘ (Marko 6:31). Kada bi primetio da su ogladneli, odmah bi preduzeo nešto i nahranio ih — zajedno s hiljadama drugih koji su došli da ih on pouči (Matej 14:19, 20; 15:35-37).

8, 9. (a) Šta pokazuje da je Isus zapažao duhovne potrebe svojih učenika i da ih je zadovoljavao? (b) Kako je Isus, čak i kada je bio na stubu, pokazao da je duboko zainteresovan za dobro svoje majke?

⁸ Isus je zapažao duhovne potrebe svojih učenika i zadovoljavao ih (Matej 4:4; 5:3). Dok je poučavao, posebnu  pažnju je posvećivao učenicima. Propoved na gori održao je posebno u njihovu korist (Matej 5:1, 2, 13-16). Kada je govorio u poređenjima, „svojim učenicima je nasamo sve objašnjavao“ (Marko 4:34). Isus je prorekao da će opunomoćiti ’vernog i razboritog‘ roba kako bi njegovi sledbenici bili dobro duhovno zbrinuti tokom poslednjih dana. Ovaj rob, koga predstavlja mala grupa Isusove pomazane braće na zemlji, pruža duhovnu „hranu u pravo vreme“ još od 1919. godine (Matej 24:45).

⁹ Na dan svoje smrti, Isus je na dirljiv način pokazao brigu za duhovno dobro svojih voljenih učenika. Zamisli sledeći prizor. Isus je na stubu i proživljava užasnu patnju. Da bi udahnuo, očigledno mora da se malo izdigne oslanjajući se na stopala. To mu nesumnjivo stvara strašan bol, jer zbog težine tela klinovi razdiru rane na njegovim stopalima, a izbičevana leđa bolno dodiruju stub. Ako bi želeo da nešto kaže bilo bi potrebno da kontroliše  svaki udah i izdah, a to je sigurno bilo teško i bolno. Pa ipak, pre nego što je umro, Isus je izgovorio reči kojima je pokazao duboku ljubav prema svojoj majci, Mariji. Ugledavši nju i pored nje apostola Jovana, rekao je dovoljno glasno da su to i posmatrači mogli čuti: „Ženo, evo ti sina!“ Zatim je Jovanu rekao: „Evo ti majke!“ (Jovan 19:26, 27). Isus je znao da taj verni apostol neće brinuti samo o Marijinim fizičkim i materijalnim potrebama već i o njenom duhovnom dobru. b

10. Kako roditelji mogu oponašati Isusa u zadovoljavanju potreba svoje dece?

¹⁰ Brižni roditelji smatraju da je dobro razmišljati o Isusovom primeru. Otac koji zaista voli svoju porodicu brinuće o njoj u materijalnom pogledu (1. Timoteju 5:8).  Uravnoteženi i obzirni poglavari pronalaze vreme za odmor i povremenu zabavu svoje porodice. Što je još važnije, hrišćanski roditelji brinu o duhovnim potrebama svoje dece. Kako to čine? Oni održavaju redovan porodični biblijski studij i trude se da on bude ohrabrujuć i prijatan za decu (Ponovljeni zakoni 6:6, 7). Rečju i delom, roditelji poučavaju svoju decu da je važna ne samo služba propovedanja već i da je u obožavanju Boga takođe važno pripremanje za sastanke i učestvovanje na njima (Jevrejima 10:24, 25).

11. Čemu je Isus poučavao svoje sledbenike kada je reč o opraštanju?

¹¹ Opraštanje je još jedno obeležje ljubavi (Kološanima 3:13, 14). Ljubav „ne pamti zlo“, stoji u 1. Korinćanima 13:5. Isus je u više navrata učio svoje sledbenike koliko je važno opraštati. Podsticao ih je da ne opraštaju samo „do sedam puta, nego do 77 puta“, to jest neograničeno (Matej 18:21, 22). Poučio ih je da grešniku treba oprostiti ukoliko nakon što bude ukoren pokaže da se pokajao (Luka 17:3, 4). Isus nije bio poput licemernih fariseja, koji su poučavali samo rečju. On je poučavao i svojim primerom (Matej 23:2-4). Osmotrimo kako je Isus pokazao da je spreman da oprosti čak i kada ga je izneverio jedan veran prijatelj.

12, 13. (a) Kako je Petar izneverio Isusa u noći kad je Isus uhapšen? (b) Kako Isusovi postupci nakon uskrsenja pokazuju da on nije samo rečima poučavao o opraštanju?

¹² Isus je bio veoma blizak s apostolom Petrom, srdačnim čovekom koji je ponekad nepromišljeno reagovao. Isus je znao Petrove dobre strane i poverio mu je neka posebna zaduženja u službi. Petar je zajedno s Jakovom i Jovanom video neka čuda koja ostali apostoli nisu (Matej 17:1, 2; Luka 8:49-55). Kao što smo ranije videli, Petar  je bio među apostolima koji su s Isusom otišli dublje u getsimanski vrt u noći kada je Isus uhapšen. Pa ipak, te iste noći kada je Isus bio izdat i odveden na suđenje, Petar i ostali apostoli su ga napustili i pobegli. Kasnije u toku te noći, Petar je hrabro stajao napolju i posmatrao Isusovo nezakonito suđenje. Međutim, kasnije se uplašio i napravio ozbiljnu grešku — tri puta je slagao da uopšte poznaje Isusa! (Matej 26:69-75). Kako je Isus reagovao? Kako bi ti reagovao ako bi te blizak prijatelj tako izneverio?

¹³ Isus je bio spreman da oprosti Petru. Znao je da je Petar bio slomljen zbog težine svog greha. Na kraju krajeva, on je pokajnički „slomljen briznuo u plač“ (Marko 14:72). Na dan kada je uskrsnuo, Isus se pojavio pred apostolom Petrom, verovatno da bi ga utešio i ohrabrio (Luka 24:34; 1. Korinćanima 15:5). Za nepuna dva meseca, Isus je Petru ukazao čast time što mu je dozvolio da predvodi u pružanju svedočanstva mnoštvu koje se na dan Pedesetnice okupilo u Jerusalimu (Dela apostolska 2:14-40). Setimo se da Isus nije zamerio svojim apostolima što su ga svi do jednog napustili, već ih je nakon svog uskrsenja i dalje zvao ’moja braća‘ (Matej 28:10). Zar nije očigledno da Isus nije samo rečima poučavao o opraštanju?

14. Zašto treba da učimo da opraštamo drugima i kako možemo pokazati da to rado činimo?

¹⁴ Pošto smo Hristovi učenici, i mi treba da naučimo da opraštamo drugima. Zašto? Za razliku od Isusa mi smo nesavršeni, kao i oni koji nas mogu povrediti. Svi ponekad pogrešimo u rečima ili delima (Rimljanima 3:23; Jakovljeva 3:2). Kada na temelju milosrđa drugima opraštamo, mi otvaramo put da i Bog nama oprosti naše grehe (Marko 11:25). Kako možemo pokazati da smo spremni da oprostimo  onima koji nam učine nešto nažao? U mnogim slučajevima ljubav nam pomaže da pređemo preko manjih grešaka i propusta drugih (1. Petrova 4:8). Kada se oni koji nam učine nešto nažao iskreno pokaju, kao što je to Petar učinio, nesumnjivo želimo oponašati Isusovu spremnost u opraštanju. Umesto da gajimo ozlojeđenost, bilo bi mudrije da pređemo preko toga (Efešanima 4:32). Time ćemo unapređivati mir u skupštini kao i svoj lični duševni mir (1. Petrova 3:11).

15. Zašto je Isus verovao svojim učenicima uprkos njihovim manama?

¹⁵ Ljubav i poverenje su tesno povezani. Ljubav „sve veruje“ c (1. Korinćanima 13:7). Ona je pokrenula Isusa da pokaže poverenje u svoje učenike uprkos njihovim manama. Imao je poverenja u njih i verovao je da zaista vole Jehovu i žele da vrše njegovu volju. Čak i kada su grešili, Isus nije dovodio u pitanje njihove motive. Primera radi, kada su apostoli Jakov i Jovan verovatno nagovorili svoju majku da traži od Isusa da oni sede pored njega u njegovom Kraljevstvu, on nije doveo u pitanje njihovu vernost niti ih je odbacio kao apostole (Matej 20:20-28).

16, 17. Koje je odgovornosti Isus dodelio svojim učenicima?

¹⁶ Isus je pokazivao poverenje u svoje učenike i time što im je dodeljivao različite odgovornosti. Kada je u dva navrata čudom umnožio hranu i nahranio narod, dao je svojim učenicima zadatak da dele hranu (Matej 14:19; 15:36). Nadalje, da bi održao svoju poslednju Pashu, poslao je Petra i Jovana u Jerusalim da pripreme sve što treba. Oni su nabavili jagnje, vino, beskvasni hleb, gorko zelje i druge  potrebne stvari. To nije bio neki nevažan zadatak, jer se Pasha morala proslaviti onako kako je to Mojsijev zakon propisivao, a Isus je morao ispuniti taj Zakon. Osim toga, kasnije te iste večeri, Isus je upotrebio baš to vino i beskvasni hleb kao važne simbole kada je pokazao kako treba obeležiti spomen na njegovu smrt (Matej 26:17-19; Luka 22:8, 13).

¹⁷ Isus je svojim učenicima poveravao i važnije odgovornosti. Priseti se da je svojim učenicima poverio težak zadatak propovedanja i stvaranja učenika (Matej 28:18-20). Kao što smo ranije videli, prorekao je da će jednoj maloj grupi pomazanih sledbenika na zemlji dodeliti važnu odgovornost da pripremaju i dele duhovnu hranu (Luka 12:42-44). Čak i sada, dok kao nevidljiva osoba vlada s neba, Isus poverava svoju skupštinu na zemlji brizi duhovno sposobnih muškaraca koje je dao na „dar“ skupštini (Efešanima 4:8, 11, 12).

18-20. (a) Kako možemo pokazati poverenje u naše suvernike? (b) Kako možemo oponašati Isusa u poveravanju zaduženja drugima? (v) Šta će se razmatrati u sledećem poglavlju?

¹⁸ Kako možemo oponašati Isusov primer u ophođenju s drugima? Ako pokazujemo poverenje u naše suvernike, mi pokazujemo da ih volimo. Zapamtimo da ljubav zrači optimizmom i da nije negativna. Kad nas drugi razočaraju, što se s vremena na vreme može desiti, ljubav će nas sprečiti da im pripišemo loše motive (Matej 7:1, 2). Ukoliko zadržimo pozitivno gledište o našim suvernicima, mi ćemo se prema njima ophoditi na način koji će ih izgrađivati, a ne rušiti (1. Solunjanima 5:11).

¹⁹ Možemo li oponašati Isusa u tome da drugima spremno poveravamo neka zaduženja? Korisno je da oni koji su na odgovornim mestima u skupštini poveravaju prikladne i smisaone zadatke drugima, verujući da će oni dati sve od sebe da bi ih izvršili. Na taj način, starešine koje imaju  puno iskustva mogu pružati neophodnu i važnu pouku mlađim muškarcima koji žele da više služe u skupštini (1. Timoteju 3:1; 2. Timoteju 2:2). Ta pouka je veoma važna. Dok Jehova ubrzava napredak dela propovedanja o Kraljevstvu, potrebno je osposobiti muškarce koji će se brinuti o tom porastu (Isaija 60:22).

²⁰ Isus nam je ostavio predivan primer u pokazivanju ljubavi prema drugima. Najvažniji način na koji možemo pokazati da ga sledimo jeste da oponašamo njegovu ljubav. U sledećem poglavlju razmotrićemo najveći izraz njegove ljubavi, a to je njegova spremnost da umre za nas.