Može li se ovoj knjizi verovati?

„Nalazim sigurnija obeležja autentičnosti u Bibliji nego u bilo kojoj profanoj [svetovnoj] istoriji uopšte.“ (Ser Isak Njutn, čuveni engleski naučnik.⁠¹)

MOŽE li se ovoj knjizi — Bibliji — verovati? Da li ona ukazuje na ljude koji su zaista živeli, mesta koja su stvarno postojala, i događaje koji su se istinski odigrali? Ako je tako, treba da postoji dokaz da su je pisali pažljivi, pošteni pisci. Dokaz zaista postoji. Veliki deo njega nađen je zakopan u zemlji, a još više je sadržano unutar same knjige.

Iskopavanje dokaza

Otkriće drevnih rukotvorina zakopanih u biblijskim zemljama podupire istorijsku i geografsku tačnost Biblije. Osmotrimo samo jedan od dokaza koje su arheolozi iskopali.

David, hrabri mladi pastir koji je postao kralj Izraela, dobro je poznat čitaocima Biblije. Njegovo ime se u Bibliji nalazi 1 138 puta, a izraz „Davidov dom“ — koji često ukazuje na njegovu dinastiju — nalazi se 25 puta (1. Samuilova 16:13; 20:16). Međutim, sve donedavno, izvan Biblije nije bilo jasnog dokaza da je David postojao. Da li je David bio samo izmišljena ličnost?

Godine 1993. jedan tim arheologa, koji je vodio profesor Avram Biran, došao je do jednog zadivljujućeg otkrića, o kome je izvestio Israel Exploration Journal. Na mestu drevnog huma zvanog Tel Dan, u severnom delu Izraela, otkrili su jedan bazaltni kamen. U kamen su urezane reči „Davidov dom“ i „Kralj Izraela“.⁠² Za taj zapis, koji potiče iz devetog veka pre n. e., kaže se da je deo spomenika pobede koji su podigli Aramejci — neprijatelji Izraela koji su živeli na istoku. Zašto je taj drevni zapis tako značajan?

Zasnovan na izveštaju profesora Birana i njegovog kolege, profesora Josefa Naveha, jedan članak u Biblical Archaeology Review rekao je: „Ovo je prvi put da je ime David pronađeno u bilo kom drevnom zapisu van Biblije.“⁠³ a Još nešto je vredno pažnje u vezi s tim zapisom. Izraz „Davidov dom“ napisan je kao jedna reč. Jezički stručnjak profesor Anson Rejni objašnjava: „Delilac reči... se često izostavlja, naročito ako je složenica dobro utemeljena vlastita imenica. ’Davidov dom‘ je sigurno bio jedna takva politička i geografska vlastita imenica sredinom devetog veka pre n. e.“⁠⁵ Tako su kralj David i njegova dinastija očito bili dobro poznati u drevnom svetu.

Da li je Niniva — veliki asirski grad spomenut u Bibliji — zaista postojala? Još ne tako davno, početkom 19. veka, neki kritičari Biblije odbijali su da u to veruju. Ali 1849, Ser Osten Henri Lejard iskopao je ruševine palate kralja Senaherima u Kujundžiku, lokaciji koja se pokazala da je deo drevne Ninive. Kritike u vezi s tim bile su ućutkane. Ali te ruševine su imale još toga da kažu. Na zidovima jedne dobro  očuvane dvorane bio je prikaz koji pokazuje osvajanje jednog dobro utvrđenog grada, sa zarobljenicima koji marširaju pred osvajačkim kraljem. Iznad kralja je sledeći natpis: „Senaherim, kralj sveta, kralj Asirije, seo je na nimedu-presto i pregledao plen (uzet) iz Lahisa (La-ki-su).“⁠⁶

Ovaj prikaz i natpis, koji se mogu videti u Britanskom muzeju, slažu se s biblijskim izveštajem o Senaherimovom osvajanju judejskog grada Lahisa, što je zapisano u 2. Kraljevima 18:13, 14. Komentarišući značaj tog nalaza, Lejard je pisao: „Ko bi poverovao da je verovatno ili moguće, pre nego što se došlo do ovih otkrića, da bi ispod gomile zemlje i krša koja je označavala mesto Ninive bila pronađena istorija ratova između Jezekije [kralja Jude] i Senaherima, koju je sam Senaherim zapisao u isto vreme kada se i odigrala, i koja potvrđuje i najmanje detalje biblijskog izveštaja?“⁠⁷

Arheolozi su iskopali i mnoge druge rukotvorine — grnčariju, ruševine zgrada, glinene pločice, novčiće, dokumenta, spomenike, i zapise — koji potvrđuju tačnost Biblije. Iskopavači su otkrili haldejski grad Ur, trgovački i religiozni centar gde je živeo Avram⁠⁸ (Postanje 11:27-31). Nabonidova hronika, iskopana u 19. veku, opisuje pad Vavilona pod Kirom Velikim 539. pre n. e., događaj o kome se govori u 5. poglavlju Danila.⁠⁹ Jedan zapis (čiji se fragmenti čuvaju u Britanskom muzeju), pronađen na jednom svodu u drevnom Solunu, sadrži imena gradskih vladara opisanih kao „politarsi“, reč nepoznata u klasičnoj grčkoj literaturi ali je koristi biblijski pisac Luka⁠¹⁰ (Dela apostolska 17:6, fusnota u NW). Tako je Lukina tačnost u ovome bila potvrđena — kao što je već bila i u drugim detaljima. (Uporedi s Lukom 1:3.)

Međutim, arheolozi se ne slažu uvek ni jedni s drugima, a kamoli s Biblijom. Pa ipak, Biblija u sebi sadrži jak dokaz da je knjiga kojoj se može verovati.

Izneseno s iskrenošću

Pošteni istoričari će beležiti ne samo pobede (kao što je zapis o Senaherimovom osvajanju Lahisa) nego i poraze, ne samo uspehe nego i neuspehe, ne samo jake strane nego i slabosti. Malo svetovne istorije odražava takvo poštenje.

S obzirom na asirske istoričare, Danijel D. Lakenbil objašnjava: „Često je jasno da je kraljevska sujeta zahtevala da se na jedan prepreden način manipuliše istorijskom tačnošću.“⁠¹¹ Ilustrujući takvu „kraljevsku sujetu“, anali asirskog kralja Asurnasirpala se razmeću: „Ja sam kraljevski, ja sam gospodarski, ja sam uzvišen, ja sam moćan, ja sam poštovan, ja sam slavan, ja sam nadmoćan, ja sam snažan, ja sam junak, ja sam lavovski hrabar i ja sam herojski!“⁠¹² Da li bi sve što čitaš u takvim analima prihvatio kao tačnu istoriju?

U suprotnosti s tim, biblijski pisci su ispoljavali okrepljujuću iskrenost. Mojsije, izraelski vođa, otvoreno je izvestio o propustima svog brata, Arona, svoje sestre Marije, svojih rođaka Nadava i Avijuda, i svog naroda, kao i o svojim sopstvenim greškama (Izlazak 14:11, 12; 32:1-6; Levitska 10:1, 2; Brojevi 12:1-3; 20:9-12; 27:12-14). Ozbiljne greške kralja Davida nisu bile prikrivene, nego su zapisane — i to dok je David još vladao kao kralj (2. Samuilova, poglavlja 11 i 24). Matej, pisac knjige koja nosi njegovo ime, govori nam kako su  se apostoli (od kojih je i on bio jedan) prepirali u vezi s njihovom ličnom važnošću i kako su napustili Isusa u noći njegovog hapšenja (Matej 20:2024; 26:56). Pisci pisama Hrišćanskih grčkih spisa otvoreno su priznavali probleme, uključujući i seksualni nemoral i razdore, u nekim ranim hrišćanskim skupštinama. I nisu okolišali kad su govorili o tim problemima (1. Korinćanima 1:10-13; 5:1-13).

Takvo iskreno, otvoreno izveštavanje ukazuje na stvarnu brigu za istinu. Budući da su biblijski pisci bili spremni da izveštavaju nepovoljne informacije o svojim voljenima, o svom narodu, i čak i o sebi samima, zar ne postoji dobar razlog da verujemo u njihove zapise?

Tačni u detalje

Na sudskim pretresima, verodostojnost svedočanstva nekog svedoka često se može utvrditi na osnovu sitnijih činjenica. Slaganje oko manjih detalja može potvrditi svedočanstvo kao tačno i pošteno, dokle ga ozbiljna neslaganja mogu razotkriti kao izmišljotinu. S druge strane, preterano uredan izveštaj — izveštaj u kome je i najmanji detalj brižljivo sređen — može takođe otkrivati lažno svedočanstvo.

Kako „svedočanstvo“ biblijskih pisaca zadovoljava u ovom pogledu? Biblijski ljudi od pera ispoljavali su izuzetnu doslednost. Postoji tesno slaganje čak i oko sićušnih detalja. Međutim, taj sklad nije pažljivo sređen, što bi izazivalo sumnju u dosluh. Postoji očigledan nedostatak planiranja u koincidencijama, i pisci su često nenamerno u saglasnosti. Osmotri neke primere.

Biblijski pisac Matej pisao je: „Isus pođe zatim u dom Petrov i vide taštu njegovu koja je ležala bolesna od groznice“ (Matej 8:14). Ovde je Matej pružio jedan zanimljiv ali nebitan detalj: Petar je bio oženjen. Tu sitnu činjenicu podupire Pavle, koji je pisao: „Da li nemamo vlasti da vodimo sa sobom sestru koja bi nam bila žena, kao što to čine i ostali apostoli... i Kifa?“ b (1. Korinćanima 9:5). Kontekst pokazuje da se Pavle branio od neopravdanog kriticizma (1. Korinćanima 9:1-4). Sasvim je jasno da ovu malu činjenicu — da je Petar oženjen — Pavle ne navodi da bi podupro tačnost Matejevog izveštaja nego je saopštava uzgredno.

Sva četiri pisca jevanđelja — Matej, Marko, Luka i Jovan — beleže da je u noći Isusovog hapšenja jedan od njegovih učenika izvadio mač i udario jednog prvosveštenikovog roba, odsekavši tom čoveku uvo. Samo Jovanovo jevanđelje izveštava o jednom na izgled nepotrebnom detalju: „Tome sluzi beše ime Malho“ (Jovan 18:10, 26). Zašto samo Jovan daje ime tog čoveka? Nekoliko stihova kasnije, izveštaj pruža jednu sitnu činjenicu koja se ne spominje nigde više: Jovan „beše poznat kod prvosveštenika“. On je takođe bio poznat prvosveštenikovom domaćinstvu; sluge su poznavale njega i on njih (Jovan 18:15, 16). Dakle, bilo je sasvim prirodno da Jovan spomene  ime povređenog čoveka, dok drugi pisci Jevanđelja, za koje je on bio stranac, to ne čine.

Ponekad su detaljna objašnjenja ispuštena iz nekog izveštaja, ali se pružaju na nekom drugom mestu u izjavama datim usput. Na primer, Matejev izveštaj o Isusovom suđenju pred jevrejskim sanhedrinom kaže da ga neki prisutni ljudi „rukom po licu pljesnuše, govoreći: Proreci Hriste -, reci nam ko te udari“ (Matej 26:67, 68). Zašto bi tražili od Isusa da ’prorekne‘ ko ga je udario, kada je onaj ko ga je udario stajao pred njim? Matej to ne objašnjava. Ali dva druga pisca Jevanđelja pružaju taj detalj koji nedostaje: Isusovi progonioci su pokrili njegovo lice pre nego što su ga udarali (Marko 14:65; Luka 22:64). Matej iznosi svoj materijal bez brige o tome da li je pružen i poslednji detalj.

Jovanovo jevanđelje nam govori o jednoj prilici kada se veliko mnoštvo okupilo da čuje Isusovo poučavanje. Prema tom izveštaju, kada je Isus pogledao mnoštvo, „reče Isus Filipu: Gde ćemo kupiti hleba, da ovi ljudi jedu?“ (Jovan 6:5). Od svih prisutnih učenika, zašto je Isus pitao Filipa gde bi mogli da kupe nešto hleba? Pisac to ne kaže. Međutim, u paralelnom izveštaju, Luka izveštava da se taj događaj odigrao blizu Vitsaide, grada na severnoj obali Galilejskog mora, a ranije u Jovanovom jevanđelju kaže se da „Filip beše iz Vitsaide“ (Jovan 1:44; Luka 9:10). Tako je Isus logično pitao osobu čiji je rodni grad bio u blizini. Slaganje između tih detalja je izuzetno, a ipak očigledno nenamerno.

U nekim slučajevima, ispuštanje izvesnih detalja samo doprinosi verodostojnosti biblijskog pisca. Na primer, pisac 1. Kraljevima govori o ozbiljnoj suši u Izraelu. Bila je tako ozbiljna da kralj nije mogao da pronađe dovoljno vode i trave da bi održao na životu svoje konje i mazge (1. Kraljevima 17:7; 18:5). Pa ipak, isti izveštaj govori da je prorok Ilija naredio da mu se na goru Karmel donese dovoljno vode (za upotrebu u povezanosti sa žrtvom) da se natopi jedan jarak koji je okruživao površinu od možda 1 000 kvadratnih metara (1. Kraljevima 18:33-35). Odakle je došla sva ta voda usred suše? Pisac 1. Kraljevima se nije trudio da objasni. Međutim, svako ko je živeo u Izraelu znao je da je Karmel na obali Sredozemnog mora, na šta kasnije ukazuje jedna usputna primedba u naraciji (1. Kraljevima 18:43). Dakle, veoma lako se moglo doći do morske vode. Kad bi ova inače detaljna knjiga bila samo izmišljotina prerušena u činjenicu, zašto bi njen pisac, koji bi u tom slučaju bio vešt krivotvorac, ostavio u tekstu takav jedan očigledan problem?

Onda, može li se Bibliji verovati? Arheolozi su iskopali dovoljno rukotvorina koje potvrđuju da Biblija ukazuje na stvarne ljude, stvarna mesta, i stvarne događaje. Međutim, još uverljiviji je dokaz koji se nalazi u samoj Bibliji. Iskreni pisci nisu štedeli nikog — čak ni sebe — u beleženju grubih činjenica. Unutrašnja doslednost zapisa, uključujući i koincidencije bez planiranja, daje tom „svedočanstvu“ jasan zvuk istine. S takvim ’sigurnim obeležjima autentičnosti‘, Biblija je, zaista, knjiga kojoj možeš verovati.

[Fusnote]

[Slika na 15. strani]

Fragment Tel Dan

[Slika na 16. strani]

Asirski zidni reljef koji prikazuje opsadu Lahisa, spomenutu u 2. Kraljevima 18:13, 14