Rođen sam u Sekešfehervaru, mađarskom gradu s bogatom istorijom koja seže unazad više od 1 000 godina. Nažalost, Drugi svetski rat je za sobom ostavio razorne posledice kojih se još uvek vrlo dobro sećam.

Dok sam bio mali, o meni su se brinuli baka i deka. Rado ih se sećam — naročito bake Eržebet. Ona je u mene usadila veru u Boga. Od svoje treće godine sam svako veče zajedno s njom izgovarao molitvu koja ja poznata kao Očenaš. Međutim, njeno značenje sam razumeo tek kada sam imao skoro 30 godina.

Baka i deka su brinuli o meni zbog toga što su moji roditelji danonoćno radili kako bi zaradili dovoljno novca da kupe kuću. Svake druge subote smo svi bili na okupu na porodičnom ručku. Ti trenuci su za mene bili veoma dragoceni.

Moji roditelji su 1958. ostvarili svoj san — kupili su kuću u kojoj ćemo nas troje živeti. Bio sam presrećan što ću konačno živeti s njima. Međutim, ta sreća nije dugo trajala. Nakon samo šest meseci, moj otac je umro od raka.

Bio sam slomljen. Sećam se da sam se molio: „Bože, preklinjao sam te da sačuvaš mog tatu. Potreban mi je. Zašto nisi uslišio moje molitve?“ Očajnički sam želeo da znam gde je moj otac. Pitao sam se: ’Da li je otišao na nebo? Ili je zauvek prestao da postoji?‘ Zavideo sam deci koja imaju oca.

Godinama sam skoro svakog dana išao na groblje. Kleknuo bih pored očevog groba i molio se: „Bože, molim te, reci mi gde je moj tata.“ Takođe sam ga molio da mi pomogne da razumem šta je smisao života.

Kada sam imao trinaest godina, odlučio sam da naučim nemački. Mislio sam da bih u bogatoj i raznovrsnoj nemačkoj literaturi mogao pronaći odgovore na svoja pitanja. Godine 1967, otišao sam na studije u Jenu, grad koji je tada pripadao Istočnoj  Nemačkoj. S velikim zanimanjem sam čitao dela mnogih nemačkih filozofa, naročito ona koja su govorila o svrsi ljudskog postojanja. U njima sam pronašao neke zanimljive ideje, ali nisam bio sasvim zadovoljan. I dalje sam se molio Bogu da pronađem odgovore na svoja pitanja.

Godine 1970, vratio sam se u Mađarsku, gde sam upoznao Rožu, kojom sam se kasnije oženio. U tom periodu, Mađarska je bila pod komunističkim režimom. Nedugo nakon venčanja, Roža i ja smo se preselili u Austriju. Planirali smo da s vremenom emigriramo u Australiju, u Sidnej, gde je živeo moj ujak.

Ubrzo sam pronašao posao u Austriji. Jednog dana mi je kolega rekao da u Bibliji mogu pronaći odgovore na svoja pitanja. Dao mi je nekoliko knjiga koje su govorile o Bibliji. Pročitao sam ih u jednom dahu i želeo sam da saznam više. Zato sam pisao Jehovinim svedocima, koji su izdali ove knjige, i zatražio da mi pošalju još literature.

Na našu prvu godišnjicu braka, posetio nas je jedan mladi Jehovin svedok. Doneo je literaturu koju sam naručio i ponudio mi da proučava Bibliju sa mnom, što sam prihvatio. Imao sam veliku želju da učim o Bibliji i zato smo proučavali dva puta sedmično, i to po četiri sata.

Bio sam oduševljen onim što sam saznao. Takođe me je veoma iznenadilo kada su mi Svedoci pokazali da se u mojoj Bibliji na mađarskom nalazi Božje ime, Jehova. Odlazio sam u crkvu 27 godina, ali nikada nisam čuo da je neko spomenuo Božje ime. Oduševili su me jasni i logični odgovori iz Biblije. Na primer, saznao sam da mrtvi nisu svesni ničega, kao da su u dubokom snu (Propovednik 9:5, 10; Jovan 11:11-15). Takođe sam saznao da je u Bibliji zapisano Božje obećanje o novom svetu u kom „smrti više neće biti“ (Otkrivenje 21:3, 4). Željno iščekujem to vreme kada će Bog uskrsnuti one koji su umrli i kada ću ponovo videti svog oca (Dela apostolska 24:15).

Roža je takođe počela da proučava Bibliju i pristupila je tome celim srcem. Veoma smo brzo napredovali i za samo dva meseca smo završili proučavanje knjige koja objašnjava osnovna biblijska učenja. Išli smo na svaki sastanak Jehovinih svedoka. Na nas su dubok utisak ostavili njihova međusobna ljubav i njihovo jedinstvo, kao i spremnost da pomažu drugima (Jovan 13:34, 35).

Roža i ja smo 1976. dobili dozvolu za boravak u Australiji. Kada smo stigli tamo, odmah smo potražili Jehovine svedoke. Oni su nas srdačno dočekali i zato smo se osećali kao kod kuće. Krstili smo se kao Jehovini svedoci 1978.

Konačno sam pronašao odgovore za kojima sam dugo tragao. Pronašao sam i najboljeg Oca — time što sam se približio Jehovi Bogu (Jakovljeva 4:8). Takođe mi mnogo znači i nada da ću jednog dana, u novom svetu, ponovo videti svog oca bez kog sam ostao još kao dečak (Jovan 5:28, 29).

Godine 1989, Roža i ja smo odlučili da se vratimo u Mađarsku kako bismo svojim rođacima, prijateljima i drugima preneli ono što smo naučili. Imali smo priliku da stotine ljudi poučavamo Bibliji. Više od 70 osoba, uključujući i moju majku, počelo je da služi Jehovi zajedno s nama.

Sedamnaest godina sam se molio Bogu da mi pomogne da pronađem odgovore na svoja pitanja. Od kada sam ih pronašao, prošlo je 39 godina i ja se i dalje molim — samo što sada kažem nešto poput ovoga: „Hvala ti, dragi nebeski Oče, što si odgovorio na moje molitve iz detinjstva.“