Vrati se na sadržaj

Vrati se na sadržaj

Najozloglašenije suđenje u istoriji

Najozloglašenije suđenje u istoriji

Najozloglašenije suđenje u istoriji

MALO je sudskih slučajeva iz drevnih vremena koji su tako poznati. Hapšenje, suđenje i pogubljenje Isusa Hrista detaljno je opisano u četiri nezavisna biblijska zapisa, poznata kao jevanđelja. Zašto bi to trebalo da nas zanima? Zato što je Isus zapovedio svojim sledbenicima da obeležavaju spomen na njegovu smrt, te suđenje koje je tome prethodilo dobija na važnosti. Pored toga, treba da znamo da li su optužbe podignute protiv Isusa bile osnovane. To je takođe bitno jer je Isusova žrtvena smrt od presudnog značaja za nas i našu budućnost (Luka 22:19; Jovan 6:40).

U vreme suđenja Isusu, Palestina je bila pod rimskom upravom. Rimljani su dozvolili jevrejskim vlastima da sprovode pravdu među narodom prema svojim zakonima, ali im očigledno nisu dali zakonsko pravo da pogube zločince. Tako su Isusa uhapsile jevrejske verske vođe koje su bile njegovi neprijatelji, a pogubili su ga Rimljani. Svojim propovedanjem toliko je razotkrio i osramotio religiozni sistem tog vremena da su njegovi pobornici odlučili da on mora umreti. Pa ipak, želeli su da njegovo pogubljenje bude naizgled legalno. Nakon analiziranja načina na koji su pokušali da ostvare taj cilj, jedan profesor prava je bio podstaknut da ceo taj proces opiše kao „najmračniji zločin u istoriji pravosuđa“. a

Jedna nepravilnost za drugom

Zakon koji je preko Mojsija dat Izraelcima opisan je kao „najbolji i najnapredniji pravosudni sistem koji je ikada utvrđen“. Međutim, do Isusovog vremena su mu rabini skloni postavljanju pravila dodali mnoštvo vanbiblijskih zakona, od kojih su mnogi kasnije zapisani u Talmudu. (Videti okvir „Jevrejski zakoni na početku naše ere“ na strani 20.) Kako se suđenje Isusu uklapalo u ove biblijske i vanbiblijske zakone?

Da li je Isus uhapšen na osnovu saglasnih izjava dva svedoka pred sudom o nekom konkretnom zločinu? Jedino bi tada hapšenje bilo zakonito. U Palestini prvog veka, svako ko je smatrao da je zakon prekršen mogao je da iznese optužbu pred sudom tokom redovnih zasedanja. Sud nije mogao podići optužnicu već samo ispitati iznete optužbe. Jedini tužioci bili su svedoci tog događaja. Postupak bi bio pokrenut ako bi najmanje dva svedoka dala podudarne izjave o zločinu. Na osnovu njihovog svedočanstva podigla bi se optužnica i zatim bi usledilo hapšenje. Svedočanstvo samo jednog svedoka nije se uvažavalo (Ponovljeni zakoni 19:15). Međutim, u Isusovom slučaju jevrejske vlasti su samo tražile „povoljnu priliku“ da ga ubiju. Uhapšen je kada se ukazala šansa za to — noću ’kad nije bilo naroda u blizini‘ (Luka 22:2, 5, 6, 53).

U vreme Isusovog hapšenja, nije postojala optužnica protiv njega. Sveštenici i Sinedrion, jevrejski vrhovni sud, počeli su da traže svedoke kada je već bio u pritvoru (Matej 26:59). Nisu mogli naći dva svedoka čije bi se izjave slagale. Međutim, posao suda i nije bio da traži svedoke. A „suditi čoveku, posebno ako je pitanje života i smrti, a da nije jasno navedeno zbog čega mu se sudi, s pravom se smatra zločinom“, navodi advokat i pisac Tejlor Ines.

Rulja koja je uhvatila Isusa odvela ga je u kuću bivšeg prvosveštenika Ane, koji je počeo da ga ispituje (Luka 22:54; Jovan 18:12, 13). On je ignorisao pravilo da slučajeve u kojima optuženi može dobiti smrtnu kaznu treba voditi samo danju, a ne noću. Štaviše, istraga je morala biti javna, a ne vođena iza zatvorenih vrata. Svestan nepravilnosti tog saslušanja, Isus je odgovorio Ani: „Zašto pitaš mene? Pitaj one koji su čuli šta sam im govorio. Oni znaju šta sam govorio“ (Jovan 18:21). Trebalo je da Ana ispita svedoke, a ne optuženog. Isusova primedba bi iskrenog sudiju podstakla da poštuje propisanu proceduru, ali Ana nije bio zainteresovan za pravdu.

Zbog te izjave, Isus je dobio šamar od stražara, što nije bio jedini nasilni čin koji je morao pretrpeti te noći (Luka 22:63; Jovan 18:22). Prema zakonu o gradovima utočišta koji je zapisan u 35. poglavlju biblijske knjige Brojevi, trebalo je da optuženi bude zaštićen od maltretiranja pre nego što se utvrdi krivica. Isus je imao pravo na takvu zaštitu.

Zatim su Isusa odveli u dom prvosveštenika Kajafe, gde se nastavilo nezakonito noćno suđenje (Luka 22:54; Jovan 18:24). Tamo su, nasuprot svim principima pravde, sveštenici tražili „lažno svedočanstvo protiv Isusa da bi ga ubili“, ali nisu pronašli dva istovetna svedočanstva o tome šta je rekao (Matej 26:59; Marko 14:56-59). Zato je prvosveštenik pokušao da od Isusa izmami izjavu kojom bi optužio sam sebe. „Zar ništa ne odgovaraš?“, pitao ga je. „Šta kažeš na optužbe koje iznose protiv tebe?“ (Marko 14:60). Ova taktika je bila potpuno neprihvatljiva. „Postavljanje pitanja optuženom i donošenje presude na osnovu njegovog odgovora bilo je povreda zakona“, zapaža ranije citirani Tejlor Ines.

Okupljeni su na kraju ipak iskoristili jednu Isusovu izjavu. U odgovoru na pitanje: „Jesi li ti Hrist, Sin Blagoslovenoga?“, Isus je rekao: „Jesam. I videćete Sina čovečjeg kako sedi s desne strane Silnoga i dolazi s oblacima nebeskim.“ Sveštenici su to proglasili hulom i „svi su mu presudili da zaslužuje smrt“ (Marko 14:61-64). b

Prema Mojsijevom zakonu, trebalo je da se suđenja javno održavaju (Ponovljeni zakoni 16:18; Ruta 4:1). Međutim, ovo je bilo tajno suđenje. Niko nije pokušao da govori u Isusovu odbranu, niti je ikome bilo dopušteno da to čini. Nije ispitana tačnost Isusove tvrdnje da je Mesija. Isus nije imao priliku da pozove svedoke u svoju odbranu. Nije bilo zakonitog glasanja među sudijama kako bi se izjasnili za ili protiv.

Pred Pilatom

Pošto Judejci očigledno nisu imali ovlašćenje da pogube Isusa, odveli su ga kod rimskog namesnika Pontija Pilata. Pilatovo prvo pitanje bilo je: „Kakvu optužbu iznosite protiv ovog čoveka?“ Znajući da njihova lažna optužba za hulu ne bi ništa značila Pilatu, Judejci su pokušali da ga osude bez istrage. „Da ovaj nije zločinac, ne bismo ga predali tebi“, rekli su (Jovan 18:29, 30). Pilat je odbacio to obrazloženje, primoravši ih da smisle novu optužbu: „Ovoga smo našli kako zavodi naš narod i zabranjuje da se plaća porez caru i govori za sebe da je Hrist, kralj“ (Luka 23:2). Tako je optužba za hulu sada lukavo izmenjena u optužbu za izdaju.

Tvrdnja da Isus „zabranjuje da se plaća porez“ bila je lažna, i oni su to znali. Isus je poučavao sasvim suprotno (Matej 22:15-22). A što se tiče optužbe da sebe naziva kraljem, Pilat je odmah video da čovek kog su doveli pred njega nije pretnja za Rim. „Ja na njemu ne nalazim nikakvu krivicu“, izjavio je (Jovan 18:38). Ostao je pri tom uverenju tokom celog suđenja.

Najpre je hteo da oslobodi Isusa na osnovu običaja da se na Pashu pusti jedan zatvorenik. Međutim, na kraju je oslobođen Varava, koji je bio kriv za pobunu i ubistvo (Luka 23:18, 19; Jovan 18:39, 40).

Zatim je rimski namesnik pokušao da oslobodi Isusa tako što je učinio jedan kompromis. Naredio je da se izbičuje, da mu se obuče purpurna haljina, stavi na glavu venac od trnja, da se izudara i ismeje. Ponovo je izjavio da ga smatra nedužnim. Bilo je to kao da je rekao: ’Zar vam ovo nije dovoljno, sveštenici?‘ Možda se nadao da će prizor izmučenog čoveka zadovoljiti njihovu želju za osvetom ili da će izazvati sažaljenje (Luka 23:22). Pa ipak, nije bilo tako.

„Pilat [je] tražio načina da ga pusti. Ali Judejci su vikali: ’Ako ovoga pustiš, nisi prijatelj caru! Svako ko se izdaje za kralja protivi se caru‘“ (Jovan 19:12). U to vreme je vladao car Tiberije, kog je pratio glas da je spreman da pogubi svakog koga smatra nelojalnim — pa čak i službenike na visokom položaju. Pilat je već isprovocirao Judejce, tako da nije smeo više da zaoštrava sukob, a kamoli da rizikuje da ga optuže za nelojalnost. Iza tih reči mnoštva krila se pretnja — zapravo, ucena — i Pilat se toga plašio. Popustio je pod pritiskom i naredio je da se Isus, nedužan čovek, pogubi (Jovan 19:16).

Zaključak na osnovu činjenica

Mnogi poznavaoci prava analizirali su ono što u jevanđeljima stoji o Isusovom suđenju. Zaključili su da je u pitanju čista prevara, ismevanje pravde. „Sama činjenica da jedno suđenje počne i završi se, zajedno sa zvaničnim izricanjem kazne, u periodu od ponoći do jutra, bio je zločin protiv pravila i odredbi jevrejskog zakona, kao i protiv osnovnih principa pravde“, napisao je jedan advokat. Jedan profesor prava kaže: „Ceo taj proces bio je prožet takvom nezakonitošću i takvim nepravilnostima da se s pravom može reći da je u pitanju pravno ubistvo.“

Isus je bio nedužan. Međutim, on je znao da mora umreti kako bi spasao poslušne ljude (Matej 20:28). Toliko je voleo pravdu da je bio spreman da pretrpi najveću nepravdu u istoriji. Učinio je to za grešnike kao što smo mi. To nikada ne treba da zaboravimo.

[Fusnote]

a Nažalost, crkve hrišćanskog sveta često su koristile zapis iz jevanđelja o Isusovoj smrti kako bi podsticale na antisemitizam, ali takva pomisao je bila daleko od pisaca jevanđelja, koji su i sami bili Jevreji.

b Hulom se smatrala upotreba Božjeg imena bez poštovanja i prisvajanje moći ili autoriteta koji pripada samo Bogu. Isusovi tužioci nisu pružili nikakav dokaz da je Isus učinio nešto od toga.

[Okvir/Slika na 20. strani]

Jevrejski zakoni na početku naše ere

Jevrejska usmena tradicija, koja je zapisana početkom naše ere ali se smatra da potiče iz drevnog doba, obuhvatala je sledeća pravila u slučajevima u kojima je bila predviđena smrtna kazna:

▪ Najpre bi se saslušali dokazi u korist optuženog

▪ Od sudija se očekivalo da ulože maksimalan trud kako bi spasli optuženog

▪ Sudije su mogle da govore u korist optuženog, ali ne i protiv njega

▪ Svedoci su bili upozoreni na ozbiljnost svoje uloge

▪ Svedoci su ispitivani zasebno, a ne u prisustvu bilo kog drugog svedoka

▪ Izjave svedoka morale su se slagati u svim bitnim detaljima, kao što su datum, mesto i vreme događaja

▪ Sudski postupak je morao započeti i završiti se po danu

▪ Suđenja nisu mogla da se održavaju uoči sabata ili praznika

▪ Postupci su mogli početi i završiti se istog dana ako je presuda bila povoljna; ukoliko je presuda bila nepovoljna, slučaj se mogao zaključiti tek sutradan, kada bi se izricala presuda i izvršavala kazna

▪ U suđenju su morale učestvovati najmanje 23 sudije

▪ Sudije su redom glasale za ili protiv, počev od najmlađeg; pisari su beležili izjave onih koji su bili za oslobađajuću presudu i onih koji su glasali da je optuženi kriv

▪ Da bi se donela oslobađajuća presuda, bio je dovoljan jedan glas više, ali za smrtnu presudu morala su biti minimum dva glasa više; ako bi za smrtnu presudu bio samo jedan glas više, dodavala bi se još dvojica sudija sve dok se ne donese odluka u skladu s tim pravilom

▪ Presuda da je optuženi kriv ne bi bila validna ako ne bi barem jedan sudija glasao u korist optuženog; smatralo se da jednoglasna nepovoljna presuda „ukazuje na zaveru“

Nezakonitosti u Isusovom suđenju

▪ Sud nije saslušao dokaze ili svedočanstva u korist optuženog

▪ Niko od sudija nije nastojao da odbrani Isusa; bili su njegovi neprijatelji

▪ Sveštenici su tražili lažne svedoke da bi Isusa osudili na smrt

▪ Krivični postupak je vođen noću iza zatvorenih vrata

▪ Suđenje je započeto i zaključeno istog dana, uoči praznika

▪ Nije postojala optužba pre Isusovog hapšenja

▪ Isusova tvrdnja da je Mesija, koja je proglašena „hulom“, nije ispitana

▪ Optužba je promenjena kada je slučaj iznesen pred Pilata

▪ Optužbe su bile lažne

▪ Pilat je proglasio Isusa nedužnim, ali ga je ipak pogubio

[Okvir na 22. strani]

Svedoci odgovorni za krv

Na jevrejskim sudovima, prilikom suđenja za zločin kažnjiv smrću, svedoci su pre davanja izjave dobijali sledeće upozorenje:

„Možda imate nameru da svedočite na osnovu pretpostavki, glasina ili na osnovu toga šta je jedan svedok ispričao drugom; ili možda razmišljate: ’Čuli smo to od pouzdane osobe.‘ Ili, možda ne znate da ćemo vas na kraju temeljno ispitati i saslušati. Trebalo bi da znate da su zakoni koji važe u imovinskim sporovima drugačiji od onih koji važe u krivičnim postupcima za zločin kažnjiv smrću. U imovinskim sporovima optuženi može da plati određenu sumu novca i da bude oslobođen. U slučajevima kada se izrekne smrtna kazna, krv [onoga ko je pogrešno osuđen] i krv svih njegovih nesuđenih potomaka stajaće protiv onoga [ko je svedočio lažno] u nedogled“ (Vavilonski Talmud, Sinedrion, 37a).

Ako bi optuženi bio osuđen, pogubljenje bi izvršili svedoci (Levitska 24:14; Ponovljeni zakoni 17:6, 7).