Izborio sam se sa beznađem koje me je pratilo od mladosti

Ispričao Eusebio Morsiljo

U septembru 1993, posetio sam jedan zatvor s maksimalnim obezbeđenjem. Razlog moje posete bilo je krštenje jedne zatvorenice, moje mlađe sestre Marivi. Neke od zatvorenica i zatvorskog osoblja s poštovanjem su posmatrale tu svečanu priliku. Pre nego što vam objasnim kako je došlo do toga da se ona i ja nađemo tamo, dozvolite mi da vam opišem kako je izgledalo naše detinjstvo.

ROĐEN sam u Španiji 5. maja 1954. godine kao prvo od osmoro dece. Marivi je bila treće dete. Naša baka nas je odgajala kao predane katolike, i za taj period detinjstva koji sam proveo s njom verujući u Boga vezuju me veoma drage uspomene. Međutim, atmosfera u kući mojih roditelja bila je potpuno drugačija. Otac je često tukao majku i nas decu. Strah je bio deo našeg života, a to što sam video kako majka pati duboko me je pogađalo.

U školi sam se suočio s još nekim situacijama koje su mi slamale duh. Jedan od učitelja, koji je bio i sveštenik, udarao bi nam glavu o zid ukoliko bismo pogrešno odgovorili na neko pitanje. Jedan drugi sveštenik je seksualno zlostavljao učenike dok im je proveravao domaći zadatak. Nadalje, zbunjivala su me i plašila neka katolička učenja, kao što je učenje o paklu. Tako je moja vera u Boga polako iščezla.

Uhvaćen u zamku nerazumnog načina života

Pošto u duhovnom pogledu nisam imao nikakvo vođstvo, počeo sam da provodim vreme s nemoralnim, nasilnim ljudima po diskotekama. Tamo bi često izbijale tuče u kojima su se kao oružje koristili noževi, lanci, čaše i stolice. Premda nisam imao nameru da učestvujem u tučama, jednom prilikom sam dobio takav udarac da sam se onesvestio.

Konačno sam se umorio od takvih mesta, pa sam tražio mirnije diskoteke. Čak i na takvim mestima, droga je bila nešto sasvim uobičajeno. Ali umesto da mi pruži  zadovoljstvo i unutrašnji mir, droga je kod mene izazivala halucinacije i uznemirenost.

Uopšte nisam bio zadovoljan takvim načinom života. Pa ipak, naveo sam mog mlađeg brata Hose Luisa i jednog bliskog prijatelja po imenu Migel da mi se pridruže. Poput mnogih mladih u Španiji, uhvatili smo se u zamku pokvarenog sveta tog vremena. Bio sam spreman da uradim gotovo bilo šta samo da dođem do novca za drogu. Potpuno sam izgubio svoje dostojanstvo.

Jehova me je spasao

U to vreme sam nekoliko puta razgovarao sa svojim prijateljima o postojanju Boga i smislu života. Počeo sam da tražim Boga tako što sam pokušavao da nađem nekog s kim bih mogao podeliti svoja osećanja. Primetio sam da je jedan moj kolega po imenu Fransisko drugačiji od ostalih. On je izgledao srećno, bio je pošten i ljubazan, tako da sam odlučio da mu se poverim. Fransisko je bio Jehovin svedok i dao mi je Kulu stražaru u kojoj je jedan članak govorio o drogi.

Nakon što sam pročitao članak pomolio sam se Bogu za pomoć: „Gospode, ja znam da ti postojiš, i želim da te upoznam i vršim tvoju volju. Molim te, pomozi mi!“ Fransisko i drugi Svedoci su koristili Bibliju da me ohrabre i dali su mi da čitam literaturu temeljenu na njoj. Došao sam do zaključka da su mi oni pružili pomoć koju sam tražio od Boga. Ubrzo sam počeo da govorim svojim prijateljima i Hose Luisu o onome što sam učio.

Jednog dana, dok sam se s društvom vraćao s rok koncerta, izdvojio sam se iz grupe. Pratio sam ih pogledom kao nepristrani posmatrač, i odjednom sam shvatio koliko droga ima strašan uticaj na naše ponašanje. Tog trenutka sam odlučio da napustim takav način života i postanem Jehovin svedok.

Zatražio sam od Fransiska Bibliju, i on mi ju je dao zajedno s knjigom Istina koja vodi do večnog života. * Kada sam pročitao Božje obećanje o tome da će obrisati svaku suzu i da čak ni smrti neće biti, za mene više nije bilo sumnje da sam pronašao istinu koja će osloboditi čovečanstvo (Jovan 8:32; Otkrivenje 21:4). Zatim sam počeo da posećujem sastanke Jehovinih svedoka. Prijateljsko ophođenje i toplina koju sam tamo osetio ostavili su snažan utisak na mene.

Gorljiv da s drugima podelim utiske o onome što sam doživeo u Dvorani Kraljevstva, odmah sam pozvao svoje prijatelje i Hose Luisa i sve im ispričao. Nekoliko dana kasnije svi zajedno smo došli na jedan sastanak. Mlada devojka koja je sedela u redu ispred bacila je pogled na nas. Očigledno se uplašila ugledavši grupu hipika duge kose, tako da je nakon toga pazila da se ponovo ne okrene. Mora da je bila iznenađena kada smo sledeće nedelje ponovo došli u Dvoranu Kraljevstva — ovog puta u odelima i s kravatama.

Ubrzo nakon toga, Migel i ja smo prisustvovali dvodnevnom pokrajinskom sastanku Jehovinih svedoka. Nikada ranije nismo doživeli tako nešto — istinsko bratstvo  koje okuplja ljude bez obzira na životno doba. I za divno čudo, sastanak je održan u istoj sali u kojoj smo ranije bili na rok koncertu. Ali ovom prilikom, atmosfera i muzika koju smo slušali podizale su duh.

Svi iz našeg društva su počeli da proučavaju Bibliju. Otprilike osam meseci kasnije, 26. jula 1974, Migel i ja smo se krstili. Obojica smo tada imali 20 godina. Četvoro drugih iz našeg društva krstili su se nekoliko meseci kasnije. Biblijska pouka koju sam dobio podstakla me je da pružim pomoć mojoj izuzetno strpljivoj majci, tako da sam joj počeo pomagati oko kućnih poslova i pričati o svojim verovanjima. To nas je zbližilo. Takođe sam dosta vremena posvetio pomaganju svojoj mlađoj braći i sestrama.

S vremenom su moja majka i ostali članovi porodice, izuzev jednog brata, počeli da proučavaju Bibliju i na kraju se krstili kao Jehovini svedoci. Godine 1977. oženio sam se Soledad. To je bila ona mlada devojka koja nas je uplašeno pogledala kada smo prvi put došli u Dvoranu Kraljevstva. Za nekoliko meseci, oboje smo postali pioniri, kako Jehovini svedoci nazivaju punovremene propovednike dobre vesti.

Još jedna draga osoba je spasena

Moja mlađa sestra Marivi bila je seksualno zlostavljana kao dete, i to strašno iskustvo je ostavilo dubok trag na njoj. Još kao tinejdžerka je počela da vodi nemoralan način života, tako što se okrenula drogi, krađi i prostituciji. Sa 23 godine je bila poslata u zatvor gde je nastavila s takvim buntovnim načinom života.

U to vreme, služio sam kao pokrajinski nadglednik, to jest putujući propovednik Jehovinih svedoka. Godine 1989, Soledad i ja smo dobili dodelu na području gde se nalazio zatvor u kom je bila Marivi. Vlasti su joj kratko pre toga oduzele sina tako da je bila očajna, bez ikakve želje za životom. Kada sam je jednog dana posetio, predložio sam joj da zajedno proučavamo Bibliju i ona je to prihvatila. Nakon mesec dana prestala je da koristi drogu i duvan. Dirnulo me je to što sam video kako joj Jehova daje snagu da napravi takve promene u svom životu (Jevrejima 4:12).

Ubrzo nakon što je počela da proučava, Marivi je počela da priča drugim zatvorenicama i zatvorskim službenicama o onom što je naučila. Iako je morala da prelazi iz jednog zatvora u drugi, nastavila je da propoveda. U jednom zatvoru je čak propovedala od ćelije do ćelije. Tokom godina, Marivi je proučavala Bibliju s mnogim zatvorenicama u različitim kazneno-popravnim domovima za prostitutke.

Jednog dana Marivi mi je rekla da želi da preda svoj život Jehovi i da se krsti. Međutim, još uvek nije imala dozvolu da napusti zatvor niti je bilo kome bilo dopušteno da uđe u zatvor da bi je krstio. Ona je istrajavala još četiri godine u pokvarenom okruženju tog zatvora. Šta joj je pomoglo da sačuva svoju veru? U vreme kada je obližnja skupština održavala sastanak, ona je u svojoj ćeliji razmatrala isti taj materijal. Takođe je imala svoj lični raspored za proučavanje Biblije i za molitvu.

Kasnije je Marivi bila premeštena u zatvor sa jakim obezbeđenjem koji je u svom sklopu imao i bazen. Mislila je da će joj te nove okolnosti omogućiti krštenje. Tako je i bilo, Marivi je konačno dobila dozvolu za to. Ja sam došao da održim govor za krštenje. Bio sam s njom u najvažnijem trenutku njenog života.

Kao posledica njenog ranijeg načina života, kod Marivi je otkriveno da ima sidu. Međutim, zbog njenog primernog ponašanja dobila je dozvolu da ranije izađe iz  zatvora. U martu 1994. vratila se kući kod majke i naredne dve godine, koliko je još živela, držala se hrišćanskih merila.

Borba s negativnim osećanjima

Ni ja nisam mogao u potpunosti da izbegnem posledice svog ranijeg načina života. To što me je otac zlostavljao, kao i način života koji sam vodio kao tinejdžer, ostavilo je traga na mojoj ličnosti. Kada sam odrastao, često me je mučilo osećanje krivice i nisko samopoštovanje. Postojali su periodi kada sam bio potpuno klonuo duhom. Ipak, Božja Reč mi je bila od neprocenjive pomoći u borbi s ovim mučnim osećanjima. Redovno duboko razmišljanje o stihovima kao što su Isaija 1:18 i Psalam 103:8-13 pomagalo mi je tokom svih ovih godina da ublažim osećanje krivice koje se uvek vraća.

Molitva je još jedno duhovno oružje koje koristim u borbi sa osećanjem bezvrednosti. Često se molim Jehovi sa suzama u očima. Uprkos svemu, jačaju me reči zapisane u 1. Jovanovoj 3:19, 20: „Po tome ćemo znati da potičemo od istine i uverićemo svoje srce u njegovu ljubav, ako nas ono za bilo šta osudi, Bog je veći od našeg srca i zna sve.“

Budući da pristupam Bogu iskreno, ’srca slomljenog i skrhanog‘, shvatam da nisam baš tako loš kao što sam ranije mislio. Sve one koji traže Jehovu Biblija uverava da on ne prezire nikog ko iskreno žali zbog svog ranijeg ponašanja i ko se trudi da vrši njegovu volju (Psalam 51:17).

Kad god počnem da sumnjam u sebe, pokušavam da ispunim svoj um nečim pozitivnim, kao što su misli spomenute u Filipljanima 4:8. Naučio sam napamet 23. psalam i Propoved na gori. Kada me obuzmu negativne misli, ponavljam u sebi te stihove. Takvo odlučno odbacivanje negativnih misli posebno mi pomaže tokom noći kada ne mogu da spavam.

Još jedan izvor pomoći su pohvale koje dobijam od supruge i drugih zrelih hrišćana. Premda mi u prvi mah bude teško da prihvatim njihove ohrabrujuće komentare, Biblija mi pomaže da razumem da ljubav „sve veruje“ (1. Korinćanima 13:7). I, naravno, s vremenom sam naučio da ponizno prihvatim svoje slabosti i ograničenja.

Postoji i nešto pozitivno što se tiče moje borbe s negativnim osećanjima, a to je da mi ona pomaže da budem saosećajan dok služim kao putujući nadglednik. Moja žena i ja već 30 godina služimo kao punovremeni propovednici dobre vesti. Radost koja proizlazi iz služenja drugima pomaže mi da negativna osećanja i neprijatne uspomene odagnam što dalje od sebe.

Kada se osvrnem na protekle godine i razmišljam o svim blagoslovima koje sam dobio od Jehove, podstaknut sam da poput psalmiste kažem: „Blagosiljaj Jehovu... onog koji oprašta sve prestupe tvoje, koji leči sve bolesti tvoje, koji život tvoj izbavlja od jame grobne, koji te kruniše dobrotom i milosrđem“ (Psalam 103:1-4).

[Fusnota]

[Istaknuti tekst na 30. strani]

Često me je mučilo osećanje krivice i nisko samopoštovanje. Ipak, Božja Reč mi je bila od neprocenjive pomoći u borbi s  ovim mučnim osećanjima

[Slike na 27. strani]

Moj brat Hose Luis i prijatelj Migel sledili su kako moj loš tako i moj dobar primer

[Slika na stranama 28, 29]

Porodica Morsiljo, 1973.

[Slika na 29. strani]

Marivi dok je bila zatvorenica

[Slika na 30. strani]

S mojom ženom Soledad