PROLEĆE je 1931. godine. Ulaz poznate koncertne dvorane Plejel u Parizu vrvi od delegata iz 23 zemlje. Ispred nje se zaustavljaju velika taksi vozila iz kojih izlaze elegantno obučeni muškarci i žene. Ubrzo je u glavnoj dvorani mnoštvo od skoro 3 000 ljudi. Oni nisu došli na koncert, već da bi čuli Džozefa Raterforda, koji je u to vreme predvodio u propovedanju. Ovom prilikom, njegovi upečatljivi govori prevode se na francuski, nemački i poljski. Snažan glas brata Raterforda odzvanja celom salom.

Ovaj kongres je bio prekretnica kada je u pitanju propovedanje dobre vesti u Francuskoj. Brat Raterford je podstakao prisutne koji su stigli iz različitih zemalja, a posebno mlade, da u Francuskoj služe kao kolporteri (nekadašnji naziv za pionire). Džon Kuk, delegat iz Engleske, koji je u to vreme bio tinejdžer, nikad nije zaboravio ohrabrujuće reči: „Mladi, neka vam ništa pod suncem ne bude prepreka da postanete kolporteri!“ *

Pored Džona Kuka, koji je kasnije postao misionar, mnogi drugi su se odazvali na taj poziv da pređu na područje gde je njihova pomoć potrebna (Dela 16:9, 10). Zapravo, broj pionira u Francuskoj se između 1930. i 1931. povećao sa 27 na 104, što je bio izvanredan porast za samo godinu dana. Budući da veliki broj tih pionira nije znao francuski, kako su izašli na kraj s problemima kao što su nepoznavanje jezika, oskudica i usamljenost?

Pionirima iz inostranstva su od velike pomoći bile kartice za svedočenje koje su umesto njih govorile o nadi u Kraljevstvo. Jedan brat s nemačkog govornog područja hrabro je propovedao u Parizu. On se priseća: „Bili smo svesni da zastupamo moćnog Boga i zato se u službi nismo plašili ljudi. Ali srce nam je ipak lupalo od straha da ćemo zaboraviti rečenicu: ’Voulez-vous lire cette carte, s’il vous plaît? [Molim vas, pročitajte ovu karticu.]‘ Bili smo uvereni da je ono što radimo zaista važno.“

Kada su pioniri propovedali u stambenim zgradama, često se dešavalo da ih portir izbaci iz zgrade. Jednog dana su se dve sestre iz Engleske našle oči u oči s portirom koji ih je ljutito pitao koga traže. Jedna od njih je pokušala da smiri situaciju. Na jednim vratima je primetila sjajnu pločicu na kojoj je pisalo: „Tournez le bouton [Pozvonite].“ Pošto je pomislila da je to ime osobe koja tu živi, veselo mu je odgovorila: „Došli smo da vidimo gospođu ’Tournez le  bouton.‘“ Dobar smisao za humor bio je od velike pomoći ovim revnim pionirima.

Mnogi ljudi u Francuskoj su tokom 1930-ih živeli u siromaštvu, a ni pioniri iz inostranstva nisu bili pošteđeni toga. Jedna od tih pionirki, Mona Bžoska, ispričala je kako je bilo njoj i njenoj saradnici: „Obično smo stanovale u prilično lošim uslovima. Posebno nam je bilo teško zimi. Često smo bile prinuđene da boravimo u ledenoj sobi gde smo ujutro morale da razbijamo led u bokalu da bismo mogle da se umijemo.“ Da li su se pioniri obeshrabrili zbog takvih teškoća? Ni u kom slučaju! Jedan od njih je lepo izrazio ono što su svi osećali: „Nismo ništa imali, ali nam ništa nije nedostajalo“ (Mat. 6:33).

Ovi odvažni pioniri morali su da savladaju i osećanje usamljenosti. Na početku 1930-ih, broj objavitelja Kraljevstva u Francuskoj nije prelazio 700, a mnogi od njih su bili razasuti širom zemlje. Kako su pioniri uspevali da ostanu radosni u takvim okolnostima? Mona je ispričala šta je njoj i njenoj saradnici pomoglo da lakše podnesu odvojenost od suvernika: „Borile smo se protiv usamljenosti tako što smo redovno zajedno proučavale naše publikacije. Pošto se u to vreme nije išlo u naknadne posete niti su vođeni biblijski kursevi, uveče smo imale vremena da pišemo svojoj porodici, i drugim pionirima, kako bismo s njima podelile ono što smo doživele i ohrabrile ih“ (1. Sol. 5:11).

Ovi samopožrtvovani pioniri ostali su pozitivni uprkos teškoćama. To se može videti iz pisama koja su slali podružnici, ponekad i decenijama nakon što su služili u Francuskoj. Eni Kregin, sestra koja je imala nebesku nadu, proputovala je sa svojim suprugom Francusku uzduž i popreko u periodu od 1931. do 1935. Osvrnuvši se na te godine, napisala je: „Imali smo zaista srećan i dinamičan život! Mi pioniri bili smo velika podrška jedni drugima. Apostol Pavle je rekao: ’Ja sam posadio, Apolo je zalio, ali Bog je dao da raste.‘ Te reči posebno raduju nas koji smo pre mnogo godina imali priliku da damo svoj doprinos širenju dobre vesti“ (1. Kor. 3:6).

Ti prvi pioniri zaista su ostavili izvrstan primer istrajnosti i revnosti o kojem mogu razmišljati oni koji žele da prošire svoju službu. Danas u Francuskoj ima oko 14 000 opštih pionira. Mnogi od njih služe u grupama ili skupštinama na stranom jeziku. * Poput svojih prethodnika, oni ne dozvoljavaju da im išta na ovom svetu bude prepreka! (Iz naše arhive — Francuska.)