Ne dozvoli da te oblikuju opšteprihvaćena gledišta

PREDSTAVA o tome šta je prikladno a šta neprihvatljivo i šta je pohvalno a šta za osudu razlikuje se od zemlje do zemlje. Takođe se menja tokom vremena. Zato dok čitamo biblijske izveštaje o događajima koji su se odigrali u dalekoj prošlosti, treba da uzmemo u obzir tadašnja popularna gledišta i vrednosti umesto da pokušavamo da ih razumemo u svetlu naših merila.

Uzmimo za primer dva pojma koja se često pojavljuju u grčkom delu Svetog pisma — čast i sramotu. Da bismo bolje razumeli stihove koji govore o časti i sramoti, treba da razumemo kako su ih doživljavali ljudi tog doba.

Merila vrednosti u prvom veku

„Za Grke, Rimljane i Judejce čast i sramota su bili temelji sistema vrednosti tadašnje kulture“, kaže jedan stručnjak. „Ljudi su živeli i umirali da bi stekli čast, ugled, slavu, priznanje i poštovanje drugih.“ Zbog toga su pridavali veliki značaj mišljenju drugih ljudi.

Status, položaj i čast bili su sve u društvu opterećenom klasnim razlikama, koje su se kretale od plemstva do robova. Čast se nije merila samo ličnim gledištem o sebi, već i mišljenjem drugih ljudi. Iskazati čast nekome značilo je javno priznati da je postupio na način koji se očekivao od njega. To je takođe značilo biti vidno impresioniran nečijim bogatstvom, položajem i otmenim ponašanjem i u skladu s tim mu pokloniti dužnu pažnju. Čast se mogla steći izuzetnim delima ili isticanjem nad drugima. S druge strane, sramota je bila praćena javnim poniženjem i ismevanjem. To nije bilo samo lično osećanje ili reakcija savesti, već posledica društvene osude.

Kada je Isus govorio o dobijanju ’najboljeg mesta‘ i ’poslednjeg mesta‘ na gozbi, ukazao je na nešto što se u toj kulturi smatralo čašću, odnosno sramotom (Luka 14:8-10). U najmanje dve prilike, Isusovi učenici su se raspravljali „o tome ko bi od njih bio najveći“ (Luka 9:46; 22:24). To je bio odraz onoga što se u tadašnjem društvu smatralo najvažnijim. Pored toga, ponosne i slavoljubive verske vođe smatrale su Isusovo propovedanje pretnjom po svoju čast i autoritet. Međutim, njihovi pokušaji da ga pobede u javnim raspravama pred mnoštvom ljudi bez izuzetka su vodili do neuspeha (Luka 13:11-17).

U judejskoj, grčkoj i rimskoj kulturi prvog veka takođe je bilo opšteprihvaćeno gledište da je „hapšenje i javno kažnjavanje za prestupe“ velika sramota. Smatralo se poniženjem kada bi neko bio svezan ili bačen u zatvor. Ta osoba bi bila osramoćena pred prijateljima, porodicom i celim društvom — bilo da je njena krivica dokazana ili ne. Žig sramote koji je čovek nakon toga nosio mogao je uništiti njegovo samopoštovanje i odnos s drugima. Još većom sramotom smatralo se kada bi  nekome bila skinuta odeća i kada bi bio izbičevan. To bi ga izložilo preziru i ismevanju i lišilo časti.

Pogubljenje na mučeničkom stubu bilo je najgore od svih poniženja. To je bila „kazna za robove“, prema rečima profesora Martina Hengela. „Zbog toga je ono bilo najveća uvreda, sramota i mučenje.“ Na porodicu i prijatelje vršio se pritisak da se odreknu osobe koja je osramoćena na takav način. Pošto je Hrist tako umro, svi koji su želeli da budu hrišćani u prvom veku naše ere morali su da se suoče s javnim izrugivanjem. Za većinu ljudi je verovatno bilo neshvatljivo da neko želi da bude sledbenik čoveka koji je pogubljen na stubu. „Mi propovedamo Hrista pribijenog na stub“, napisao je apostol Pavle, „koji je Judejcima kamen spoticanja, a neznabošcima ludost“ (1. Kor. 1:23). Kako su se prvi hrišćani izborili s tom situacijom?

Drugačiji sistem vrednosti

Hrišćani u prvom veku su bili poslušni zakonu i nisu želeli da budu osramoćeni zbog loših postupaka. „Neka niko od vas ne trpi zato što je ubica ili lopov ili zločinac ili zato što se meša u tuđe poslove“, napisao je apostol Petar (1. Petr. 4:15). Međutim, Isus je prorekao da će njegovi sledbenici biti progonjeni zbog njegovog imena (Jov. 15:20). „Ako [neko] trpi zato što je hrišćanin“, napisao je Petar, „neka se ne stidi, nego neka slavi Boga“ (1. Petr. 4:16). Ne stideti se zbog toga značilo je odbaciti tadašnje društvene norme.

 Hrišćani nisu smeli dozvoliti da ljudska merila diktiraju njihovo ponašanje. Mesija pribijen na stub bio je ludost za društvo prvog veka. Zato su hrišćani nesumnjivo bili pod pritiskom da se podlože takvom opšteprihvaćenom načinu razmišljanja. Međutim, vera u to da je Isus Mesija podrazumevala je da ga slede čak i kada ih drugi ismevaju zbog toga. Isus je rekao: „Ko se postidi mene i mojih reči u ovom preljubničkom i grešnom naraštaju, i Sin čovečji će se postideti njega kad dođe u slavi svog Oca sa svetim anđelima“ (Mar. 8:38).

I mi danas možemo biti izloženi pritiscima koji bi nas mogli navesti da više ne sledimo Hrista. Oni mogu doći od školskih drugova, komšija i kolega koji pokušavaju da nas uvuku u nemoralne, nepoštene i druge sumnjive postupke. Možda žele da nam nametnu osećaj stida zbog toga što zastupamo ispravna načela. Kako treba da reagujemo?

Ugledaj se na one koji nisu marili za sramotu

Da bi sačuvao besprekornost pred Jehovom, Isus je izdržao najsramotnije pogubljenje. „Podneo je mučenički stub ne mareći za sramotu“ (Jevr. 12:2). Neprijatelji su ga šamarali, pljuvali, skinuli mu odeću, bičevali ga, pribili na stub i psovali (Mar. 14:65; 15:29-32). Međutim, Isus nije mario za sramotu koju su pokušavali da mu nanesu. Na koji način? On nije poklekao uprkos takvom maltretiranju. Znao je da u Jehovinim očima nije izgubio dostojanstvo, a svakako nije tražio slavu od ljudi. Iako je pogubljen poput nekog roba, Jehova mu je ukazao čast time što ga je uskrsnuo i dao mu najugledniji položaj odmah do sebe. U Filipljanima 2:8-11 o Hristu se kaže: „Ponizio se i postao poslušan sve do smrti, i to smrti na mučeničkom stubu. Zato ga je Bog i uzvisio i dao mu ime koje je iznad svakog drugog imena, da se u Isusovo ime savije svako koleno onih koji su na nebu i onih koji su na zemlji i onih koji su pod zemljom, i da svaki jezik javno prizna Isusa Hrista za Gospoda na slavu Boga, Oca.“

Isus nije bio ravnodušan zbog poniženja koje je pratilo njegovo pogubljenje. Božjeg Sina je brinulo što bi Ocu mogao naneti sramotu pošto je bio optužen za hulu. Zamolio je Jehovu da ga poštedi takve sramote. „Ukloni ovu čašu od mene“, molio se. Ali ipak se podložio Božjoj volji (Mar. 14:36). Isus je izdržao patnje kojima je bio izložen i nije mario za sramotu. Na kraju krajeva, to je bila sramota samo za one koji su u potpunosti prihvatali vrednosti tog vremena. Isus svakako nije bio među njima.

Isusovi učenici su takođe bili hapšeni i bičevani. Zbog toga su u očima mnogih bili poniženi. Potcenjivali su ih i prezirali. Međutim, to ih nije zastrašilo. Pravi učenici nisu dozvolili da ih oblikuju opšteprihvaćena gledišta i nisu marili za sramotu (Mat. 10:17; Dela 5:40; 2. Kor. 11:23-25). Znali su da treba da ’uzmu svoj mučenički stub, nose ga svaki dan i idu za Isusom‘ (Luka 9:23, 26).

Kako je s nama danas? Ono što svet smatra ludim, slabim i neplemenitim Bog smatra mudrim, moćnim i plemenitim (1. Kor. 1:25-28). Zar ne bi bilo nerazumno i kratkovido dozvoliti da na nas utiču popularna gledišta?

Oni koji žele čast moraju pridati značaj svetskom gledištu. S druge strane, mi poput Isusa i njegovih sledbenika iz prvog veka želimo da nam Jehova bude prijatelj. Zato je za nas čast ono što on smatra čašću a sramota ono što on smatra sramotom.

[Slika na 4. strani]

Na Isusa nije uticalo svetsko gledište o sramoti