„Dve žene su pokucale na naša vrata“

„BILO je to dve godine nakon smrti naše ćerkice, čiji gubitak nam je doneo veliku žalost.“ Tako započinje jedno pismo objavljeno u novinama Le Progrès, koje izlaze u Sent-Etjenu, u Francuskoj.

„Melisa je imala tri meseca i bolovala je od užasnog poremećaja koji se naziva trizomija hromozoma 18. Čovek se nikada sasvim ne oporavi od jedne tragedije koja izgleda tako nepravedno. Iako smo odrasli u katoličkoj porodici, bili smo opsednuti mišlju: ’Bože, ako postojiš, zašto dozvoljavaš da se ovakve stvari dešavaju?‘“ Očigledno je da je majka koja je napisala ovo pismo bila veoma potresena i da se osećala bespomoćno. Ona u pismu dalje kaže:

„Ubrzo nakon toga, dve žene su pokucale na naša vrata. Odmah sam prepoznala da su to Jehovini svedoci. Nameravala sam da ih učtivo odbijem, ali onda sam zapazila brošuru koju su nudile. Govorila je o tome zašto Bog dopušta patnju. Zato sam odlučila da ih pozovem unutra, s namerom da pobijem njihove argumente. Kada je reč o patnji, smatrala sam da je moja porodica zaista puno propatila, i dosta nam je bilo fraza poput one: ’Bog dao, Bog uzeo.‘ Svedokinje su ostale nešto duže od sat vremena. Slušale su me s dubokim saosećanjem, a kada su odlazile, ja sam se osećala mnogo bolje i zato sam pristala da me ponovo posete. To je bilo pre dve godine. Nisam postala Jehovin svedok, ali sam počela da proučavam Bibliju s njima i posećujem njihove sastanke kad god mogu.“