Mržnja u epidemijskim razmerama

„Ljudi nikada ne razumeju one koje mrze“ (DŽEJMS RASEL LOUEL, ESEJISTA I DIPLOMATA).

MRŽNJA je danas izgleda svuda oko nas. Nazivi poput Istočni Timor, Kosovo, Liberija, Litlton i Sarajevo — kao i neonacistički, skinhedski i beli rasisti — urezali su se u naš um zajedno s dugotrajnim slikama ugljenisanih ruševina, skoro iskopanih masovnih grobnica i mrtvih telesa.

Srušeni su snovi o budućnosti bez mržnje, sukoba i nasilja. Danijel Miteran, supruga preminulog francuskog predsednika, pričala je o svojoj mladosti: „Ljudi su snevali o slobodnom životu u jednom bratskom društvu u koje bi mogli da imaju poverenja; u kom bi mogli da budu u miru sa sobom, da žive među drugima i s drugima; sanjali su o zdravom, spokojnom i dostojanstvenom životu u jednom jakom i plemenitom svetu koji bi vodio računa o njima.“ Šta se desilo sa ovim idealima? Ona je sa žaljenjem rekla: „Mora se priznati da se nakon pola veka naš san nalazi na udaru.“

Sadašnje oživljavanje mržnje ne može tek tako da se ignoriše. Ona je jako rasprostranjena i pojavljuje se u sve groznijim oblicima. Osećaj lične bezbednosti koji milioni primaju zdravo za gotovo, ugrožen je talasom bezočnih postupaka mržnje, gde svaki izgleda stravičniji od onog prethodnog. Čak i ako smo pošteđeni mržnje u našim domovima ili u našoj zemlji, ona nas ipak čeka na nekom drugom mestu. Dokaz o tome verovatno vidimo svakodnevno u televizijskim vestima i emisijama o tekućim zbivanjima. Nešto od toga se čak proširilo i po Internetu. Osmotri nekoliko primera.

U zadnjoj deceniji je uočen besprimeran porast nacionalizma. „Nacionalizam“, primetio je Džozef S. Naj Ml., direktor Centra Harvard za međunarodne poslove, „u većem delu sveta raste, a ne slabi. Umesto jednog globalnog sela, širom planete nalaze se sela koja su sve svesnija međusobnog postojanja. To za uzvrat povećava mogućnosti za sukob.“

Drugi oblici mržnje su podmukliji, skriveni unutar granica jedne zemlje ili čak unutar komšiluka. Kada su u Kanadi petorica skinhedsa ubili jednog starijeg sika, taj događaj je „skrenuo pažnju na to šta neki vide kao oživljavanje zločina iz mržnje u zemlji koja je često hvaljena zbog svoje rasne tolerancije“. U Nemačkoj su rasistički napadi ekstremista, nakon stalnog opadanja ranijih godina, u 1997. porasli za 27 posto. „To je obeshrabrujuće kretanje“, primetio je ministar unutrašnjih poslova Manfred Kanter.

Jedan izveštaj iz severne Albanije otkrio je da su više od 6 000 dece praktično postali zatvorenici u svojim sopstvenim domovima zbog straha da ih ne ubiju neprijatelji njihove porodice. Ta deca su žrtve krvne osvete, „koja je paralizovala život  hiljade porodica“. Prema Federalnom istražnom birou (FBI), u Sjedinjenim Državama su „rasne predrasude podstakle više od polovine od 7 755 zločina iz mržnje prijavljenih FBI koji su počinjeni u 1998. godini“. Još neki povodi za zločine iz mržnje uključuju religiozne predrasude, etničko ili nacionalno poreklo i invalidnost.

Nadalje, naslovi u novinama svakog dana ukazuju na epidemiju ksenofobije, koja je pretežno usmerena na izbeglice kojih sada ima preko 21 milion. Nažalost, većina onih koji pokazuju mržnju prema strancima jesu mladi ljudi, potpireni od strane neodgovornih političkih ličnosti i drugih koji traže žrtvenog jarca. Manje uočljivi znaci istog fenomena uključuju nepoverenje, netoleranciju i stavljanje u isti koš ljudi koji su drugačiji.

Koji su neki od razloga zbog čega se mržnja pojavljuje u epidemijskim razmerama? I šta se može učiniti kako bi se ona iskorenila? Naredni članak će se pozabaviti ovim pitanjima.

 [Izvor slike na 2. strani]

Cover, top: UN PHOTO 186705/J. Isaac

[Izvor slike na 3. strani]

Daud/Sipa Press