ROÐEN sam 10. decembra 1936. u Vičiti u državi Kanzas. Bio sam najstariji od četvoro dece. Moji roditelji, Vilijam i Džin, revno su služili Jehovi. Otac je bio skupštinski sluga, kako smo tada nazivali brata koji je predvodio skupštinu. Moja baka, Ema Vagner, poučila je moju majku istini iz Biblije. Baka je mnogima pomogla da upoznaju istinu, uključujući i Gertrudu Stil, koja je kasnije godinama služila kao misionarka u Portoriku. Zaista sam imao mnogo dobrih primera oko sebe.

Jedne subotnje večeri, kada sam imao pet godina, sa ocem sam nudio prolaznicima časopise Stražarska kula i Uteha (sada Probudite se!). U to vreme je naša zemlja bila umešana u Drugi svetski rat. Jedan pijani doktor je prišao i počeo da vređa oca zbog njegove neutralnosti, govoreći mu da je kukavica i izdajnik. Taj doktor mu se uneo u lice i rekao: „Hajde, kukavice, udari me!“ Uplašio sam se, ali sam se u isto vreme divio svom ocu. On je samo nastavio da nudi časopise ljudima koji su se tu okupili. Tada je naišao jedan vojnik, a doktor mu je dobacio: „Uradi nešto s ovom kukavicom!“ Vojnik je video da je doktor pijan i odgovorio mu je: „Idi kući i otrezni se!“ Zatim su obojica otišla. Zahvalan sam Jehovi što je ocu tada dao potrebnu hrabrost. Moj otac je držao dve berbernice u Vičiti, a taj doktor je bio jedan od mušterija.

Kada sam imao osam godina, moji roditelji su prodali kuću i berbernice, napravili kamp kuću i preselili se u Kolorado, blizu Grand Džankšna, da bi služili tamo gde je bila potrebna pomoć u propovedanju. Oni su služili kao pioniri i imali su posao sa skraćenim radnim vremenom na jednom ranču. Jehova je blagoslovio njihov trud i osnovana je skupština. Otac me je 20. juna 1948. krstio u planinskom potoku zajedno s drugima koji su prihvatili biblijsku istinu, kao što su Bili Nikols i  njegova supruga. Oni su kasnije bili u pokrajinskoj službi, kao i njihov sin i snaha.

Imali smo mnogo bliskih prijatelja koji su bili zaokupirani službom Jehovi. Naročito smo bili bliski s porodicom Stil. Tu su bili Don i Erlen, Dejv i Džulija i Si i Marta, s kojima smo često razgovarali o Bibliji. Oni su pozitivno uticali na mene. Naučili su me da ćemo biti srećni i da će naš život zaista imati smisao kada stavimo Kraljevstvo na prvo mesto u životu.

Kada sam imao 19 godina, Bad Hasti, naš porodični prijatelj, pozvao me je da mu se pridružim u pionirskoj službi na jugu Sjedinjenih Država. U to vreme nas je pokrajinski nadglednik zamolio da se preselimo u Raston u Luizijani, gde su neki Svedoci postali neaktivni. Rečeno nam je da održavamo sve sastanke, bez obzira na broj prisutnih. Pronašli smo odgovarajuće mesto za sastanke i uredili ga. Svake sedmice smo održavali sve sastanke, ali jedno vreme smo samo nas dvojica bili prisutni. Kada je trebalo da održimo tačke koje su uključivale učešće publike, jedan od nas je vodio tačku, dok je drugi odgovarao na sva pitanja. Ukoliko je trebalo izvesti neki prikaz, obojica bismo bili na bini iako nije bilo publike! Napokon, jedna starija sestra je počela da dolazi na sastanke. S vremenom su neki koji su proučavali Bibliju, kao i neki neaktivni objavitelji, počeli da prisustvuju sastancima i ubrzo smo postali revna skupština.

Jednog dana, Bad i ja smo sreli sveštenika koji je pripadao Hristovoj crkvi. On je govorio o nekim stihovima koji mi nisu bili poznati. To me je iznenadilo i navelo da duboko razmislim o svojim verovanjima. Nedelju dana sam do u sitne sate proučavao Bibliju kako bih pronašao odgovore na pitanja koja je postavio. To mi je zaista pomoglo da se utvrdim u istini i jedva sam čekao da ponovo sretnem nekog sveštenika.

Nakon nekog vremena, pokrajinski nadglednik me je zamolio da se preselim u Eldorado u Arkanzasu, kako bih pomogao tamošnjoj skupštini. Dok sam bio tamo, često sam morao da odlazim u Kolorado da bih se pojavio pred regrutnom komisijom. Jednom prilikom, dok sam putovao s još nekim pionirima, doživeli smo udes u Teksasu i moj auto više nije bio u voznom stanju. Jedan brat je došao po nas, odveo nas u svoj dom, a  kasnije smo s njim otišli i na sastanak. U skupštini su izneli obaveštenje da smo imali udes i braća su nam rado finansijski pomogla. Taj brat je prodao moj auto za 25 dolara.

Uspeli smo da stignemo u Vičitu, gde je živeo jedan pionir, naš porodični prijatelj, koga smo zvali Dok. Njegovi sinovi, blizanci, Frenk i Fransis, i dan-danas su moji bliski prijatelji. Oni su imali stari auto koji su mi prodali za 25 dolara, tačno koliko sam dobio za svoj uništen auto. Tada sam prvi put jasno video kako mi Jehova pruža ono što mi je neophodno kada stavljam Kraljevstvo na prvo mesto u životu. Prilikom ove posete, upoznao sam jednu sestru koja mi se dopala. Ona se zvala Betel Krejn. Njena majka, Rut, revno je služila kao pionirka u Velingtonu, čak i kad je imala više od 90 godina. Za manje od godinu dana,1958, Betel i ja smo se venčali i ona mi se pridružila u pionirskoj službi u Eldoradu.

Nakon što smo Betel i ja razmišljali o dobrim primerima koje smo imali, odlučili smo da prihvatimo svaki poziv od Jehovine organizacije. Tako smo postali specijalni pioniri u Valnut Ridžu u Arkanzasu. Zatim smo 1962. dobili poziv da pohađamo 37. razred škole Galad. Na našu radost, Don Stil je bio u istom razredu. Po završetku škole, Betel i ja smo poslati da služimo u Najrobiju u Keniji. Bili smo tužni zato što napuštamo Njujork, ali se ta tuga pretvorila u radost kada smo videli našu braću na aerodromu u Najrobiju!

Nije nam trebalo mnogo vremena da zavolimo Keniju i službu u toj zemlji. Prve osobe koje su upoznale istinu od nas bili su Kris i Meri Kanaja. Oni i danas revno služe u punovremenoj službi u Keniji. Naredne godine, dobili smo poziv da služimo u Kampali u Ugandi, kao prvi misionari u toj zemlji. To su zaista bila uzbudljiva vremena jer su mnogi želeli da proučavaju Bibliju i kasnije su postali naši suvernici. Međutim, nakon tri i po godine u Africi, vratili smo se u Sjedinjene Države kako bismo odgajali decu. Kada smo odlazili iz Afrike, bilo nam je teže nego kada smo odlazili iz Njujorka. Stvarno smo zavoleli ljude u Africi i nadali smo se da ćemo se jednog dana vratiti.

Preselili smo se u zapadni deo Kolorada, gde su živeli moji roditelji. Ubrzo se rodila naša prva ćerka, Kimberli, a 17 meseci kasnije, dobili smo i Stefani. Ozbiljno smo shvatili svoju novu ulogu i bili smo odlučni da usadimo istinu u naše predivne devojčice. Želeli smo da im budemo dobar primer kao što su drugi bili nama. Znali smo da je za decu to važno, ali da nije garancija da će služiti Jehovi i kada odrastu. Nažalost, moj mlađi brat i moja sestra su napustili istinu. Nadam se da će se jednog dana setiti dobrih primera koje su imali i vratiti se Jehovi.

Veoma smo uživali u odgajanju naših ćerki i trudili smo se da uvek radimo nešto zajedno. S obzirom da smo živeli u blizini Aspena u Koloradu, kao porodica smo išli na skijanje. Dok smo se uspinjali  ski-liftom, koristili smo to vreme da razgovaramo s našim devojčicama. Takođe smo išli na kampovanje i uživali u razgovorima oko logorske vatre. Iako su bile mlade, razmišljale su o tome šta će biti kad porastu i s kakvom osobom žele da se venčaju. Trudili smo se da im pomognemo da zavole Jehovina merila. Uvek smo ih hrabrili da im cilj bude punovremena služba i da se udaju za nekog ko ima iste ciljeve. Želeli smo da shvate da je najbolje da se ne udaju prerano. Izmislili smo naš moto: „Nemoj se udati ti dok ne napuniš bar 23.“

Betel i ja smo se trudili da oponašamo primer naših roditelja tako što smo kao porodica redovno išli na sastanke i u službu propovedanja. Često smo u goste pozivali braću i sestre koji su bili u punovremenoj službi. Takođe smo našim ćerkama pričali o srećnim vremenima kada smo služili kao misionari. Nadali smo se da ćemo jednog dana svi zajedno otići u Afriku. One su to takođe želele.

Redovno smo imali porodično proučavanje, tokom kog smo glumili situacije koje mogu da se pojave u školi. Devojčice bi glumile kako u školi brane svoja verovanja. To im je bilo zabavno, a ujedno su sticale i više samopouzdanja. Kad su bile starije, ponekad su se žalile na to što moramo da imamo porodično proučavanje. Jednom nisam znao šta da radim, pa sam im rekao da odu u svoje sobe i da nećemo proučavati. To je bio šok za njih i počele su da plaču. Rekle su mi da žele da proučavamo. Tada smo shvatili da ipak uspevamo da u njihova mlada srca usađujemo želju da služe Jehovi. Zavolele su proučavanje i imale su slobodu da nam kažu šta misle. Ponekad je bilo teško čuti da se ne slažu s nekim biblijskim učenjima. Ali tako smo znali šta im je stvarno u srcu. Nakon što bismo rezonovali s njima, prihvatile bi Jehovina merila.

Naše ćerke su odrasle brže nego što smo očekivali. Primenjivali smo smernice Jehovine organizacije i tako smo uspeli da u njih usadimo ljubav prema Jehovi. Bili smo veoma radosni kada su po završetku srednje škole počele s pionirskom službom. Pošto su mogle same da se izdržavaju, preselile su se s još dve sestre u Klivlend u Tenesiju, gde je bilo potrebno više objavitelja. Mnogo su nam nedostajale, ali smo bili srećni što su svoj život posvetile punovremenoj službi. Betel i ja smo ponovo počeli da služimo kao pioniri, što nam je otvorilo vrata da i na druge načine služimo Jehovi. Tako sam imao čast da služim kao zamenik pokrajinskog nadglednika, pa smo zajedno posećivali skupštine. Takođe smo pomagali oko organizacije naših kongresa.

Pre nego što su se preselile u Tenesi, naše ćerke su posetile podružnicu u Londonu. Stefani je tada imala 19 godina i tamo je upoznala jednog mladog brata po imenu Pol Norton. Kasnije je i Kimberli upoznala jednog brata koji je radio s njim, Brajana Levelina. Pol i Stefani su se venčali nakon što je ona napunila 23. Brajan i Kimberli su se uzeli sledeće godine kada je ona imala 25. Tako su se obe udale nakon što su napunile 23. Svim srcem smo poduprli njihov izbor bračnog druga.

Stefani i Kimberli su nam jednom prilikom rekle da im je naš primer, kao i primer naših roditelja, pomogao da budu poslušne Isusovoj zapovesti: „Tražite najpre kraljevstvo“ (Mat. 6:33). Čak i kada su imale finansijskih problema, bile su poslušne ovoj zapovesti. U aprilu 1998, Pol i Stefani su pozvani da pohađaju 105. razred škole Galad i nakon toga su poslati da služe u Malaviju u Africi. U isto vreme, Brajan i Kimberli su pozvani da služe u Betelu u Londonu, a kasnije su dobili poziv da služe u Betelu u Malaviju. Bili smo toliko srećni jer za mladu osobu ne postoji bolji način života.

U januaru 2001, primio sam telefonski poziv koji sam spomenuo na početku. Brat Mare, nadglednik Službe za saradnju s prevodiocima, rekao mi je da braća pripremaju kurs koji će prevodiocima širom sveta  pomoći da bolje razumeju engleski. Iako sam imao 64 godine, braća su želela da budem jedan od instruktora. Betel i ja smo se molili u vezi s tim i razgovarali s mojom i njenom majkom, budući da im je bila potrebna naša pomoć. Međutim, obe su želele da idemo. Pozvao sam braću i rekao im da će nam biti veoma drago da prihvatimo ovo posebno zaduženje.

U međuvremenu je moja majka saznala da ima rak. Rekao sam joj da ćemo Betel i ja ostati i da ćemo pomagati mojoj sestri Lindi da se brine o njoj. Majka je rekla: „Ne dolazi u obzir. Osećaću se gore ukoliko ne odete.“ Linda je mislila isto. Koliko smo samo cenili njihov samopožrtvovan duh, kao i pomoć braće i sestara iz tamošnje skupštine. Dan nakon što smo stigli u Paterson, Linda nam je telefonirala i rekla da je majka umrla. Kao što nas je majka i podstakla, potpuno smo se posvetili našem novom zadatku.

Kada smo čuli da je prva zemlja koju ćemo posetiti Malavi, našoj sreći nije bilo kraja. Tamo su služile naše ćerke sa svojim muževima. Bilo je predivno što smo ponovo bili zajedno! Sledeća destinacija je bila Zimbabve, a zatim Zambija. Nakon tri i po godine držanja kursa, zamoljeni smo da se vratimo u Malavi i sastavimo izveštaj o Svedocima koji su trpeli progonstvo zbog svoje neutralnosti. *

Bilo nam je teško kada smo 2005. opet napuštali Afriku. Vratili smo se kući u Kolorado gde smo Betel i ja nastavili s pionirskom službom. Brajan i Kimberli su se 2006. doselili u kuću do naše kako bi odgajali svoje dve ćerke, Makenzi i Elizabet. Pol i Stefani su i dalje u Malaviju, a Pol služi u tamošnjem Odboru podružnice. Sada imam skoro 80 godina i stvarno me raduje kada vidim kako mlađa braća s kojima sam sarađivao preuzimaju odgovornosti koje sam nekada imao. Mogu reći da zahvaljujući dobrim primerima koje smo moja supruga i ja imali vodimo srećan i ispunjen život. Zbog toga se trudimo da i mi budemo dobri primeri našoj deci i unukama.