Treba uzeti u obzir nekoliko faktora. Hrišćani moraju biti pošteni. Od njih se očekuje da se drže zakona zemlje u kojoj žive dok god se on ne kosi sa Jehovinim zakonom (Mat. 22:21; Rimlj. 13:1, 2; Jevr. 13:18). Osim toga, oni se trude da poštuju običaje i način razmišljanja ljudi u svom okruženju, kao i da svoje bližnje vole kao sebe (Mat. 22:39; Rimlj. 12:17, 18; 1. Sol. 4:11, 12). Na osnovu tih načela hrišćani u svim krajevima sveta mogu formirati svoj stav što se tiče davanja poklona ili novca državnim službenicima.

U mnogim zemljama nije uobičajeno da građani nešto daju zaposlenima u državnim službama da bi ostvarili neka svoja prava. Oni koji rade u tim službama obavljaju posao za koji su plaćeni i pri tom ne traže niti očekuju da dobiju bilo šta osim svog redovnog prihoda. Osim toga, u mnogim državama je protivzakonito da državni službenici traže ili prihvate bilo kakav poklon za pružanje usluga za koje su plaćeni. Tamo bi se na takav poklon gledalo kao na mito, čak i ako osoba koja ga daje nema nameru da time ostvari neku protivpravnu korist. Hrišćanima koji žive u takvim zemljama sasvim je jasno da davanje poklona ili novca državnim službenicima nije na mestu.

Međutim, tamo gde takvi zakoni ne postoje ili se ne sprovode toliko rigorozno, državni službenici ne smatraju da je pogrešno primiti poklon ili novac za posao koji obavljaju. U nekim zemljama, neki službenici koriste svoj položaj da bi iznudili novac ili druge usluge od građana i često ne žele da obave svoj posao dok god ne dobiju nešto za to. Tamo je gotovo normalno da matičari, poreski službenici, oni koji izdaju građevinske dozvole i drugi očekuju novac. Dešava se da ukoliko ne dobiju novac, oni otežavaju, pa čak i onemogućavaju građanima da ostvare nešto na šta imaju pravo. U jednoj zemlji se čak u više navrata desilo da vatrogasci nisu počeli da gase požar dok najpre nisu dobili pozamašnu sumu novca.

 Tamo gde je ovakva praksa raširena, neki misle da je prosto nemoguće da se izbegne davanje novca službenicima. Zato neki hrišćanin može smatrati da je novac koji će dati jednostavno dodatna taksa koju mora platiti da bi dobio nešto na šta ima pravo. Međutim, tamo gde je korupcija uobičajena, hrišćani moraju biti na oprezu kako bi im uvek bila jasna granica između onoga što je po Božjim merilima prihvatljivo i onoga što ne bi bilo prihvatljivo. Jedno je dati novac da bismo dobili nešto na šta imamo pravo a sasvim drugo pokušavati da dobijemo nešto na šta nemamo pravo. U zemljama u kojima je korupcija raširena, neki ljudi plaćaju službenicima kako bi dobili nešto mimo zakona ili daju neku sumu policiji ili inspekciji kako im ne bi naplatili kaznu koja im po zakonu sleduje. Naravno, ne bi bilo u redu podmićivati nekoga pod izgovorom da mu dajemo poklon niti bi bilo ispravno prihvatiti takav „poklon“. I u jednom i u drugom slučaju bi se izvrtala pravda (Izl. 23:8; Pon. zak. 16:19; Posl. 17:23).

Većini zrelih hrišćana njihova savest oblikovana po biblijskim načelima ne dozvoljava da daju novac službenicima. Oni smatraju da bi na taj način podupirali ili odobravali korupciju. Zato oni u tim situacijama ne žele da daju bilo kakav poklon.

Dakle, zreli hrišćani su uvereni da bi se davanje poklona kako bi se dobilo nešto mimo zakona moglo poistovetiti sa podmićivanjem. Međutim, neki od njih će, u zavisnosti od lokalnih okolnosti i načina razmišljanja ljudi u njihovoj sredini, smatrati da je u redu dati nešto kao znak zahvalnosti da bi se dobila usluga na koju imaju pravo ili da bi izbegli namerno odugovlačenje sa rešavanjem nekih stvari. Isto tako, nakon neke medicinske intervencije u državnoj bolnici, neki će u znak zahvalnosti dati neki poklon lekarima i medicinskim sestrama. Oni to rade nakon intervencije a ne pre nje, kako nikome ne bi dali povoda za zaključak da se poklon daje kao mito ili zato da bi se njima dao prioritet u odnosu na druge.

Nemoguće je razmotriti svaku situaciju koja se može pojaviti u nekoj zemlji. Dakle, bez obzira na lokalne okolnosti, svaki hrišćanin treba da donese odluku koja neće uznemiravati njegovu savest (Rimlj. 14:1-6). Hrišćani ni u kom slučaju neće kršiti zakon svoje zemlje (Rimlj. 13:1-7). Oni treba da izbegavaju svaki gest koji bi mogao naneti sramotu Božjem imenu ili zbog kojeg bi se neko mogao spotaći (Mat. 6:9; 1. Kor. 10:32). Svojim odlukama treba da pokažu da vole svoje bližnje (Mar. 12:31).

U 15. poglavlju jevanđelja po Luki nalazimo Isusovu upečatljivu ilustraciju o čoveku koji je imao stado od 100 ovaca. Kada je jedna ovca zalutala, čovek je ostavio ostalih 99 ovaca u pustinji kako bi je pronašao. Isus je između ostalog rekao: „Kad je nađe, staviće je na ramena i radovaće se. A kad dođe kući, pozvaće svoje prijatelje i susede i reći će im: ’Radujte se sa mnom, jer sam našao svoju izgubljenu ovcu.‘“ Isus je na kraju rekao: „Kažem vam da će tako na nebu biti veća radost zbog jednog grešnika koji se kaje nego zbog devedeset i devet pravednika kojima ne treba pokajanje“ (Luka 15:4-7).

Kontekst ovih stihova pokazuje da je Isus pomoću ovog poređenja želeo da ispravi mišljenje pismoznalaca i fariseja koji su ga kritikovali jer je bio u društvu grešnika i poreznika (Luka 15:1-3). Isus je ukazao na to da na nebu vlada velika radost kada se grešnik pokaje. Pitajmo se: „Ako je na nebu velika radost, zar ne bi i na zemlji trebalo da bude isto tako kada se neko pokaje, prestane da greši i počne da postupa ispravno?“ (Jevr. 12:13).

Kada je neko primljen, zaista imamo razlog da se radujemo. Osoba će svakako morati i dalje da radi na svom odnosu s Bogom, ali ona se morala pokajati da bi bila primljena i to nas raduje. Prema tome, kada starešinstvo iznese obaveštenje o primanju, ne bi bilo pogrešno ukoliko bi prisutni spontano aplaudirali na dostojanstven način.

U Isusovo vreme su neki stanovnici Jerusalima verovali da voda u jezercetu Vitzata ima isceliteljske moći kada se uzburka (Jov. 5:1-7). Zato su se mnogi okupljali na tom mestu u nadi da će biti izlečeni.

Pomenuto jezerce je u stvari bilo judejsko obredno kupatilo u koje je voda dolazila iz susednog rezervoara, koji je bio deo istog kompleksa. Arheološka istraživanja su pokazala da su ta dva bazena bila odvojena branom. Kada bi se jedan deo brane otvorio, voda iz rezervoara bi kroz kanal stizala do obrednog kupatila. Tada bi nalet vode najverovatnije uzburkao površinu vode u bazenu.

U nekim prevodima Biblije u Jovanu 5:4 stoji da je anđeo talasao vodu, ali zanimljivo je da se taj stih ne pojavljuje u nekim od najpouzdanijih drevnih grčkih rukopisa, kao što je Sinajski kodeks iz četvrtog veka. U svakom slučaju, Isus je kod ovog jezerceta izlečio čoveka koji je 38 godina bio bolestan, a da pri tom čovek nije ni morao da uđe u bazen.