DA LI priželjkuješ neko skupštinsko zaduženje koje ti je sada nedostižno? Možda tu dužnost ima neko drugi. Ili se možda radi o službi koju si nekada imao. Međutim, poodmakle godine, slabo zdravlje, finansijski problemi ili porodične obaveze ograničavaju ono što sada možeš da uradiš. Možda si zbog promena u organizaciji morao da predaš neko zaduženje koje si obavljao dugi niz godina. Šta god da je razlog, možda bi želeo da u službi za Jehovu učiniš više nego što sada činiš. U takvim situacijama, razumljivo je što se ponekad osećaš razočarano. Ali šta možeš uraditi da se negativne emocije, kao što su razočaranje, ogorčenost ili ozlojeđenost, ne ukorene u tvom srcu? Kako možeš ostati radostan?

Iz primera Jovana Krstitelja učimo kako možemo ostati radosni. On je imao velike odgovornosti i verovatno je život zamišljao drugačije od onog što je na kraju ispalo. Možda nije ni slutio da će više vremena provesti u zatvoru nego u službi. Pa ipak, Jovan je i dalje bio radostan i takav je ostao do kraja života. Kako je to uspeo? I kako mi možemo zadržati radost uprkos razočaranjima?

Jovan je sa svojom službom započeo u proleće 29. n. e. On je najavljivao dolazak Mesije govoreći: „Pokajte se, jer se približilo nebesko kraljevstvo“ (Matej 3:2; Luka 1:12-17). Mnogi su pozitivno reagovali. Štaviše, mnoštva su dolazila sa svih strana da bi čula njegovu poruku i mnogi su se pokajali i krstili. Jovan je takođe odvažno upozoravao verske vođe koje su sebe smatrale boljima od drugih da ih čeka nepovoljna presuda ako se ne pokaju (Mat. 3:5-12). Njegova služba je dostigla vrhunac kada je u jesen 29. n. e. krstio Isusa. Od tada je Jovan svima govorio da treba da slede Isusa, obećanog Mesiju (Jov. 1:32-37).

S obzirom na jedinstvenu ulogu koju je Jovan imao, Isus je rekao: „Među rođenima  od žene nije ustao veći od Jovana Krstitelja“ (Mat. 11:11). Nema sumnje da se Jovan radovao blagoslovima koje je dobio. Poput njega, mnogi i danas imaju velike blagoslove. Jedan takav primer je brat Teri. On i njegova supruga Sandra proveli su preko 50 godina u punovremenoj službi. Teri kaže: „Služio sam u raznim vidovima službe. Bio sam pionir, član betelske porodice, specijalni pionir, pokrajinski nadglednik, oblasni nadglednik i sada sam ponovo specijalni pionir.“ Teokratska zaduženja nas čine radosnima, ali da bismo sačuvali tu radost i kad nam se okolnosti promene moramo uložiti trud.

Jovan Krstitelj nije izgubio radost jer je uvek bio zahvalan za službu koju je dobio. Razmotrimo jedan primer. Nakon Isusovog krštenja, Jovan je imao sve manje učenika, a Isus sve više. Jovanovi učenici su se zabrinuli pa su prišli svom učitelju i rekli: „Eno on krsti i svi idu k njemu“ (Jov. 3:26). Jovan im je odgovorio: „Ko ima nevestu, mladoženja je. A mladoženjin prijatelj, kad stoji i sluša ga, veoma se raduje zbog mladoženjinog glasa. Tako se i ja radujem i radost je moja potpuna“ (Jov. 3:29). Jovan se nije takmičio sa Isusom, niti je mislio da je njegova služba manje vredna zato što Isus ima važniju ulogu. Ostao je radostan zato što je cenio svoju ulogu koju je imao kao „mladoženjin prijatelj“.

Iako mu služba nije bila laka, Jovan je ostao zadovoljan zahvaljujući stavu koji je imao. Primera radi, Jovan je od rođenja bio nazirej i zato nije smeo da pije vino (Luka 1:15). „Došao je Jovan koji nije ni jeo ni pio“, rekao je Isus, ukazujući na to da je Jovan vodio asketski život. S druge strane, Isus i njegovi učenici nisu bili pod takvim ograničenjima i živeli su kao i drugi ljudi (Mat. 11:18, 19). Sem toga, sam Jovan nije učinio nijedno čudo, ali je znao da Isusovi učenici, uključujući i neke koji su u početku bili njegovi učenici, imaju moć da čine čuda (Mat. 10:1; Jov. 10:41). On nije dopustio da ga takve razlike uznemire, već je revno obavljao zadatak koji mu je Jehova poverio.

I mi ćemo ostati radosni ukoliko cenimo službu koju sada obavljamo. Teri, koga smo ranije spomenuli, kaže: „Posvetio sam se svakom zadatku koji sam dobio.“ Kad se osvrne na život koji je proveo u punovremenoj službi, on kaže: „Ne žalim ni za čim. Imam samo divne uspomene.“

Bićemo još radosniji dok služimo Bogu ako duboko razmišljamo šta teokratska zaduženja ili odgovornosti čini toliko vrednima. To je čast da budemo „Božji saradnici“ (1. Kor. 3:9). Jedan dragoceni predmet neće izgubiti sjaj ako ga redovno poliramo. Isto tako, duboko razmišljanje o tome kolika je čast služiti Bogu neće dozvoliti neispravnim mislima da umanje našu radost. Oduprećemo se tome da ono što radimo upoređujemo sa onim što drugi rade. Nećemo misliti da je služba koju nam je Jehova poverio manje vredna od službe koju je poverio drugima (Gal. 6:4).

Jovan je možda znao da njegova služba neće još dugo trajati, ali verovatno nije očekivao da će se tako naglo završiti (Jov. 3:30). Kralj Irod ga je 30. n. e. bacio u zatvor. Bilo je to oko šest meseci nakon što je krstio Isusa. Ipak, Jovan je nastavio da svedoči za istinu (Mar. 6:17-20). Šta mu je pomoglo da ostane radostan uprkos ovim promenama? Usredsredio se na duhovne stvari.

Dok je Jovan bio u zatvoru, do njega su stizale vesti da Isus proširuje svoju službu (Mat. 11:2; Luka 7:18). Jovan je bio uveren da je Isus Mesija, ali možda se pitao kako će Isus ispuniti sve ono što su Pisma prorekla za njega. Pošto je Jovan znao  da Mesija treba da bude kralj, možda se pitao da li će Isus uskoro početi da vlada. Da li će ga osloboditi iz zatvora? U želji da bolje razume Isusovu ulogu, Jovan je poslao dvojicu svojih učenika da pitaju Isusa: „Jesi li ti onaj koji treba da dođe ili da čekamo drugoga?“ (Luka 7:19). Kad su se vratili, Jovan je sigurno pažljivo slušao dok su mu pričali kako je Isus izvršio čudesna izlečenja i kako ih je onda poslao da mu kažu: „Slepi vide, hromi hodaju, gubavi se čiste, gluvi čuju, mrtvi ustaju, siromašnima se objavljuje dobra vest“ (Luka 7:20-22).

Nema sumnje da su te reči ohrabrile Jovana jer su potvrdile da Isus ispunjava proročanstva o Mesiji. Premda to nije vodilo do njegovog oslobađanja iz zatvora, Jovan je znao da njegova služba nije bila uzaludna. Uprkos okolnostima u kojima se nalazio, imao je razloga da bude srećan.

I mi ćemo moći da radosno i strpljivo istrajavamo ako se poput Jovana usredsredimo na duhovne stvari (Kol. 1:9-11). Čitanje Biblije i duboko razmišljanje o pročitanom pomoći će nam da istrajemo jer će nas podsećati da ono što radimo u službi za Boga nikad nije uzaludno (1. Kor. 15:58). Sandra kaže: „Svaki dan čitam jedno poglavlje iz Biblije i to mi pomaže da se približim Jehovi. Tako svoju pažnju usmeravam na njega, a ne na sebe.“ Mi možemo usmeriti pažnju i na ono što se postiže u službi propovedanja širom sveta jer tako nećemo razmišljati o sebi i svojim okolnostima već o onome što Jehova postiže. Sandra još kaže: „Mesečne emisije na našoj televiziji pomažu nam da osećamo da zaista pripadamo organizaciji i da ostanemo radosni dok obavljamo naš zadatak.“

Jovan Krstitelj je svoju kratku službu izvršio „pun duha i snage kao Ilija“ i baš kao Ilija, Jovan je „bio običan čovek kao i mi“ (Luka 1:17; Jak. 5:17). Šta god da se desi, i mi možemo ostati radosni u našoj službi ako poput njega budemo zahvalni i usredsređeni na duhovne stvari.