ŽIVOTNA PRIČA
Pronašli smo „skupoceni biser“
VINSTON i Pamela (Pem) Pejn služe u podružnici u Australiji. Tokom godina koje su zajedno proveli bilo je mnogo srećnih trenutaka, ali isto tako i teškoća. Prilagođavanje različitim kulturama je bio poseban izazov, a gubitak nerođenog deteta težak udarac. Uprkos svemu, sačuvali su ljubav prema Jehovi i njegovom narodu, kao i radost u službi propovedanja. Tokom ovog intervjua, zamolili smo ih da podele s nama svoje bogato životno iskustvo.
Vinstone, reci nam nešto o svojoj potrazi za Bogom.
Odrastao sam na jednoj farmi u Kvinslendu, u Australiji, i to u porodici koju religija nije zanimala. Pošto je to prilično zabačeno područje, retko kad sam imao kontakt s drugim ljudima. Od svoje 12. godine počeo sam da tražim Boga. Molio sam mu se i tražio da saznam istinu o njemu. Kasnije sam napustio farmu i zaposlio se u Adelejdu, u Južnoj Australiji. Kada sam imao 21 godinu, upoznao sam Pem dok sam bio na odmoru u Sidneju i ona mi je pričala o britansko-izraelskom verskom pokretu koji je tvrdio da Britanci potiču od takozvanih nestalih izraelskih plemena. Prema njihovim tvrdnjama, radilo se o deset plemena severnog izraelskog kraljevstva koja su odvedena u izgnanstvo u osmom veku pre n. e. Kada sam se vratio u Adelejd, pokrenuo sam tu temu s kolegom koji je proučavao Bibliju s Jehovinim svedocima. Nakon samo nekoliko sati razgovora, uglavnom o verovanjima Svedoka, shvatio sam da je moja molitva iz detinjstva uslišena. Saznao sam istinu o svom Stvoritelju i njegovom Kraljevstvu! Pronašao sam „skupoceni biser“ (Mat. 13:45, 46).
Pem, i ti si u ranoj mladosti počela da tražiš „skupoceni biser“. Kako si ga pronašla?
Odrasla sam u religioznom domu u gradu Kofs Harbur, u Novom Južnom Velsu. Moji roditelji, kao i roditelji moje majke, prihvatili su učenja britansko-izraelskog verskog pokreta. Moj mlađi brat, starija sestra i ja, kao i mnogi drugi rođaci, odmalena smo poučavani
da je Bog naklonjen ljudima britanskog porekla. Međutim, ja nisam bila ubeđena u to i osećala sam duhovnu prazninu. Kada sam imala 14 godina, išla sam u različite lokalne crkve, među kojima su bile anglikanska, baptistička i adventistička crkva. Ali to nije utolilo moju duhovnu glad.Kasnije smo se preselili u Sidnej, gde sam upoznala Vinstona, dok je bio na odmoru. Kao što je Vinston spomenuo, nakon našeg razgovora o religioznim temama on je počeo da proučava Bibliju sa Svedocima. Pisma koja mi je slao bila su puna biblijskih stihova. Moram priznati da sam u početku bila zabrinuta, pa čak i ljuta. Ali s vremenom sam prepoznala istinu.
Zatim sam se 1962. preselila u Adelejd da bih bila bliže Vinstonu. On se pobrinuo da budem smeštena kod bračnog para Svedoka, Tomasa i Dženis Slouman, koji su služili kao misionari na Papui Novoj Gvineji. Bili su izuzetno dobri prema meni. Imala sam samo 18 godina i oni su mi u duhovnom smislu puno pomogli. Tako sam i ja počela da proučavam Božju Reč i ubrzo sam bila uverena da sam pronašla istinu. Nakon što smo se Vinston i ja venčali, život smo posvetili službi Jehovi i to nam je donelo puno blagoslova. Zahvaljujući takvom načinu života naučili smo da, uprkos raznim teškoćama, još više cenimo skupoceni biser koji smo pronašli.
Vinstone, reci nam nešto o prvim godinama tvoje službe Jehovi.
Nedugo nakon što smo se Pem i ja venčali, Jehova nam je pružio prvu od mnogih „prilika za uspešnu službu“ (1. Kor. 16:9). Prva prilika se ukazala kada je brat Džek Porter posetio našu malu skupštinu kao pokrajinski nadglednik. (Sada zajedno služimo kao članovi Odbora podružnice u Australiji.) Džek i njegova supruga Rozlin podstakli su nas da služimo kao opšti pioniri i u toj službi smo uživali pet godina. Kada sam imao 29 godina, Pem i ja smo zamoljeni da budemo u pokrajinskoj službi na ostrvima u južnom delu Tihog okeana, koja je nadgledala podružnica na Fidžiju. U tu grupu ostrva spadali su Američka Samoa, Samoa, Kiribati, Nauru, Niue, Tokelau, Tonga, Tuvalu i Vanuatu.
U to vreme, ljudi na nekim zabačenim ostrvima bili su nepoverljivi prema Jehovinim svedocima, pa smo morali da budemo pažljivi i diskretni (Mat. 10:16). Skupštine su bile male i ponekad braća nisu mogla da nam obezbede mesto za prenoćište. Zato smo smeštaj morali da potražimo kod meštana i oni su uvek bili veoma ljubazni prema nama.
Vinstone, ti si bio posebno zainteresovan za prevođenje. Šta je pobudilo tvoje interesovanje?
U to vreme, braća sa ostrva Tonga imala su samo nekoliko traktata i brošurica na tonganskom jeziku, koji spada u grupu polinežanskih jezika. U službi su koristila englesko izdanje knjige za proučavanje Istina koja vodi do večnog života. Zato su se tokom četvoronedeljne škole za starešine trojica lokalnih starešina, koja su donekle znala engleski, dogovorila da prevedu tu knjigu. Pem je otkucala tekst, a mi smo ga poslali u podružnicu u Sjedinjenim Državama na štampanje. Ceo projekat je trajao oko osam nedelja. Iako je kvalitet prevoda bio daleko od željenog, ova publikacija je pomogla mnogima koji govore tonganski da saznaju istinu. Pem i ja nismo prevodioci, ali ovaj događaj je pobudio naše interesovanje za prevodilački posao.
Pem, koliko se život na ostrvima razlikovao od života u Australiji?
Bio je potpuno drugačiji! U zavisnosti od mesta gde smo boravili, morali smo da se borimo s rojevima komaraca, velikom
vrućinom i vlagom, pacovima, raznim bolestima i ponekad s nestašicom hrane. S druge strane, na kraju svakog dana uživali smo u prelepom pogledu na okean iz naše fale – tipične polinežanske kuće sa slamnatim krovom bez zidova. Ponekad je mesečina bila toliko jaka da smo videli obrise kokosovih palmi i odsjaj meseca na površini vode. U tim dragocenim momentima duboko smo razmišljali i molili se i to nam je pomoglo da misli zadržimo samo na pozitivnim stvarima.Posebno smo voleli decu, koja su bila veoma zabavna i radoznala kada bi ugledala nas belce. Dok smo bili na ostrvu Niue, jedan dečak je dodirnuo Vinstonove dlakave ruke i rekao: „Sviđa mi se tvoje krzno.“ Očigledno da nikada ranije nije video tako dlakave ruke i da nije znao kako tačno da ih opiše.
Srce nas je bolelo dok smo posmatrali te ljude kako žive u veoma teškim uslovima. Iako je okruženje bilo prelepo, nisu imali odgovarajuću zdravstvenu negu niti dovoljno pijaće vode. Pa ipak, braća nisu izgledala zabrinuto. Za njih je to bio normalan način života. Bili su srećni što su okruženi svojom porodicom, što imaju mesto gde mogu da se sastaju da bi slavili Boga i što imaju čast da služe Jehovi. Njihov primer nam je pomogao da se posvetimo onome što je najvažnije i da vodimo jednostavan život.
Pem, ponekad si morala sama da donosiš vodu i pripremaš hranu u sasvim drugačijim uslovima. Kako si uspevala u tome?
Na tome treba da zahvalim svom ocu. On me je naučio mnogim korisnim stvarima, na primer kako da založim vatru i pripremim hranu i kako da preživim kada sam u oskudici. Tokom jednog boravka na Kiribatima, bili smo u maloj kući sa slamnatim krovom, koralnim podom i zidovima od bambusa. Da bih spremila jednostavan obrok, nasred poda bih iskopala rupu za ognjište, a ljuske od kokosovih oraha koristila bih za potpalu. Vodu sam donosila sa bunara, gde sam čekala red s drugim ženama. Da bi zahvatile vodu, koristile su dva metra dugačak štap na čijem je kraju bio pričvršćen kanap, nešto nalik štapu za pecanje. Ali umesto udice, za drugi kraj kanapa vezale su kantu. Jedna za drugom, bacale bi kantu i zatim u pravom trenutku cimnule rukom, tako da bi se kanta izvrnula u stranu i napunila vodom. Mislila sam da je to jednostavno, sve dok nije došao moj red. Bacila sam kantu nekoliko puta, ali ona bi samo udarila o vodu i plutala. Kad su prestali da mi se smeju, jedna žena mi je ponudila pomoć. Meštani su uvek bili susretljivi i ljubazni.
Oboje ste voleli službu na ostrvima. Da li biste podelili s nama neke lepe uspomene?
Vinston: Trebalo nam je malo vremena da se upoznamo s lokalnim običajima. Na primer, kada su nas braća pozivala na obrok, obično su iznosila svu hranu koju su pripremila. Isprva nismo razumeli da treba da ostavimo nešto i za njih. Zato bismo pojeli sve što su izneli pred nas! Naravno, kada smo saznali kako stvari stoje, ostavljali smo hranu i za njih. Braća su imala razumevanja za naše propuste i jedva su čekala da nas ponovo vide za otprilike šest meseci, kada smo im dolazili u posetu. Osim lokalne braće, mi smo bili jedini Svedoci koje su do tada videli.
Naše posete su ostavljale dobar utisak i na meštane. Mnogi od njih su smatrali da je religija naše braće nešto što su oni sami izmislili. Zato, kada bi im u posetu došao nadglednik i njegova supruga iz druge zemlje, ne samo što su se uverili da su im braća govorila istinu već su bili i oduševljeni.
Pem: Jedna od najlepših uspomena vraća me na Kiribate, gde se nalazila skupština od samo nekoliko braće i sestara. Jedini starešina, Itinika Matera, veoma se trudio oko
nas. Jednog dana se pojavio s korpom u kojoj je bilo jedno jaje i rekao: „Ovo je za vas.“ Kokošja jaja su tada bila prava retkost. Taj mali ali velikodušan gest osvojio je naše srce.Pem, nekoliko godina kasnije izgubila si nerođeno dete. Šta ti je pomoglo da nastaviš dalje?
Zatrudnela sam 1973, dok smo Vinston i ja bili na ostrvima Tihog okeana. Odlučili smo da se vratimo u Australiju, ali smo četiri meseca kasnije izgubili bebu. Taj gubitak je i Vinstona veoma pogodio. Bol u srcu je s vremenom popuštao, ali nikada nije u potpunosti prestao sve dok nismo dobili Stražarsku kulu od 15. aprila 2009. U rubrici „Pitanja čitalaca“ odgovoreno je na pitanje „Ima li nade da će uskrsnuti beba koja je umrla pre rođenja?“ Ovaj članak nas je uverio da će o tome odlučiti Jehova, koji uvek čini ono što je ispravno. On će zaceliti sve rane koje nam zadaje život u ovom zlom svetu, jer će poslati svog Sina da „uništi Ðavolova dela“ (1. Jov. 3:8). Članak nam je takođe pomogao da još više cenimo „skupoceni biser“ koji imamo kao Jehovine sluge. Šta bismo mi bez nade u Božje Kraljevstvo?
Nakon gubitka naše bebe, nastavili smo s punovremenom službom. Nekoliko meseci smo služili u australijskom Betelu, a kasnije smo nastavili s pokrajinskom službom. Nakon četiri godine službe u unutrašnjosti Novog Južnog Velsa i u Sidneju, 1981. smo pozvani u australijsku podružnicu, gde služimo i dan-danas.
Vinstone, da li ti sada kao članu Odbora podružnice u Australiji znači iskustvo koje si stekao služeći na ostrvima?
Da, na više načina. Australija je najpre zamoljena da nadgleda delo na ostrvima Američka Samoa i Samoa. Zatim je novozelandska podružnica pripojena australijskoj. Tako da sada australijska podružnica teritorijalno obuhvata Australiju, Američku Samou i Samou, Kukova ostrva, Novi Zeland, Niue, Istočni Timor, Tokelau i Tongu. Mnoga od tih ostrva sam posetio kao predstavnik podružnice. Iskustvo koje sam stekao sarađujući s vernom braćom i sestrama na tim ostrvima puno mi pomaže dok služim u ovoj podružnici.
Na kraju mogu da kažem da smo Pem i ja već dugo svesni toga da, kao i u našem slučaju, za Bogom ne tragaju samo odrasli. I mladi žele da pronađu „skupoceni biser“, čak i kada drugi članovi porodice nisu zainteresovani (2. Kralj. 5:2, 3; 2. Let. 34:1-3). Jehova je Bog pun ljubavi i on zaista želi da svi, i mladi i stariji, dobiju život!
Kada smo Pem i ja počeli potragu za Bogom pre više od 50 godina, nismo ni slutili gde će nas to odvesti. Biblijska istina je bez svake sumnje biser neprocenjive vrednosti! Daćemo sve od sebe da ga zauvek sačuvamo!