SARA načas ostavlja svoj posao i podiže pogled ka horizontu. Oko nje su sluge koje marljivo obavljaju svoje poslove. Ona je dobra i mudra gospodarica i nikada od njih ne očekuje previše. Ali ni ona sama ne sedi skrštenih ruku već vredno radi. Ruke su joj umorne i zato ih lagano masira kako bi odagnala bol. Gotovo čitav dan je bila zaokupljena zašivanjem zakrpe na šator, koji je već godinama njen dom. Tkanina od kozje dlake je tokom godina izbledela i otvrdnula od kiše i vreline sunca, te se lako kida. Dok je vredno radila, dan joj je prosto proleteo. Sunce je već dobilo zlatnožutu boju i polako se spušta iza obližnjih brda. U ranim jutarnjim satima je pogledom ispratila svog voljenog muža, Avrahama *, a sada željno čeka da se on vrati. Kada vidi njegovu siluetu u daljini, na licu joj se pojavljuje osmeh.

Prošla je decenija otkako je Avraham poveo svoju porodicu i sluge preko reke Eufrat i uputio se ka Hananu. Sara ga je svim srcem podržala u toj odluci i odvažno zakoračila u život pun neizvesnosti jer je znala da će Avraham imati važnu ulogu u Jehovinoj nameri. Naime, Bog je obećao da će od njega poteći posebno potomstvo. Ali kako će se to ispuniti kad je Sara nerotkinja, a uz to ima i 75 godina? Sigurno i sama mnogo razmišlja o tome i ta neizvesnost joj verovatno ne pada lako.

Ponekad se i mi pitamo kako će Bog ostvariti ono što je obećao. Obično nam nije lako da strpljivo čekamo, naročito ako je u pitanju nešto čemu se već dugo nadamo. Šta možemo naučiti od ove žene izuzetne vere?

Avraham i Sara su se nedavno vratili iz Egipta (Postanak 13:1-4). Smestili su se u brdovitom predelu istočno od Vetilja, mesta koje je među Hanancima poznato kao Luz. Sa ove visine, Sara vidi veliki deo Obećane zemlje. U okolini se nalaze hananska sela i putevi koji vode ka dalekim zemljama. Međutim, ovaj krajolik nije ni nalik Sarinom rodnom gradu, Uru. Taj bogati, razvijeni mesopotamski grad prepun tržnica s najraznovrsnijom robom sada je od njih udaljen 1 900 kilometara. Tamo je Sara ostavila mnoge voljene rođake i lepu kuću izgrađenu od trajnih materijala, u kojoj je pored svih udobnosti verovatno imala i vodu. Da li Sara sa setom u očima gleda ka istoku, žaleći za onim što je ostavila za sobom? To bismo najverovatnije pomislili u prvi mah. Međutim, nije bilo tako.

Otprilike 2 000 godina kasnije, Bog je nadahnuo apostola Pavla da zapiše nešto o Sari i Avrahamu. Pavle je napisao: „Da su mislili na  onu [zemlju] iz koje su otišli, još bi imali priliku da se tamo vrate“ (Jevrejima 11:8, 11, 15). Ni Sara ni Avraham nisu čežnjivo razmišljali o prošlosti. Da su se prepustili takvim mislima, verovatno bi se već vratili u Ur. Tako bi propustili priliku da se preko njih ostvare Jehovina obećanja, a mi danas ne bismo ni čuli za njih. Zahvaljujući tome što su ostali poslušni Jehovi, postali su uzor nebrojenim generacijama ljudi.

Sara nije nostalgično razmišljala o prošlosti već se usmerila na ono što je pred njom. To joj je pomoglo da podrži svog muža u odluci da žive nomadskim životom. Izazov je bio često se seliti — trebalo je svaki put spakovati stvari, brinuti o stadima tokom putovanja i po dolasku na odredište ponovo se raspremiti i podići šatore. A pored svega toga, mučilo ju je još nešto. Jehova je Avrahamu ponovio svoje obećanje o potomstvu, ali nju još uvek nije ni spomenuo (Postanak 13:14-17; 15:5-7).

Došao je trenutak da Sara saopšti Avrahamu ono o čemu već neko vreme razmišlja. Osećanja su joj pomešana dok mu govori: „Molim te, poslušaj me. Jehova me je učinio nerotkinjom. Molim te, lezi s mojom sluškinjom. Možda ću preko nje dobiti decu.“ Kako je moguće da Sara svog muža moli da legne s njenom sluškinjom, Agarom? Premda iz našeg ugla ovaj zahtev deluje krajnje neobično, u biblijska vremena je bilo sasvim uobičajeno da muškarac ima još jednu ženu ili inoču radi potomstva. * Sara je možda mislila da je to jedini način da od Avrahama nastane potomstvo koje je Bog obećao. Za svaku je pohvalu što je bila spremna na tako veliku žrtvu! Kako je Avraham reagovao na njen zahtev? Iz Biblije saznajemo da ju je poslušao (Postanak 16:1-3).

Da li je Bog naveo Saru da Avrahamu dâ ovaj predlog? Nije. Izgleda da je to bila njena ideja. Iz njenog ugla nije postojalo drugo rešenje. Mislila je da ju je Jehova učinio nerotkinjom i nije mogla ni da zamisli da će on svoje obećanje ostvariti na neki drugi način. Odlukom da svoju sluškinju dâ Avrahamu Sara je sama sebi otežala život. Iako to nije bio mudar potez, ne možemo zanemariti činjenicu da je postupila veoma nesebično. U svetu u kom ljudi svoje želje stavljaju ispred svega drugog, spremnost na žrtve je prava retkost. Ako smo spremni da Božju volju stavimo ispred sopstvenih želja, slični smo nesebičnoj Sari.

Ubrzo je Agara zatrudnela sa Avrahamom. Misleći da je to čini važnijom od Sare, počela je s prezirom gledati na nju. Kakvo razočaranje za Saru! Nakon što se požalila Avrahamu, on joj je dopustio da sa svojom sluškinjom radi šta hoće. Premda se ne navodi kako, u biblijskom zapisu stoji da je Sara počela da ponižava Agaru. Ni Bog se nije usprotivio tome. Ubrzo je Agara rodila sina i dala mu ime Ismailo (Postanak 16:4-9, 16). Godinama nakon toga, kada je Sara imala 89, a Avraham 99 godina, Jehova im je preneo jednu predivnu poruku.

Jehova je svom prijatelju Avrahamu ponovo potvrdio da će umnožiti njegovo potomstvo. Tom prilikom mu je takođe promenio ime. Do tog trenutka se zvao Avram, a od tada je poznat kao Avraham, što znači „otac mnoštva“. Pored toga, Jehova je tada prvi put pomenuo gde je Sara u celoj toj priči. Njeno dotadašnje ime, Saraja, što možda znači „svadljiva“ promenio je u Sara, kako nam je i dan-danas poznata. Šta znači ime Sara? „Kneginja“! Jehova je rekao zašto je izabrao baš ovo ime za nju: „Ja ću je blagosloviti i preko nje ću ti dati sina. Blagosloviću je i od nje će nastati narodi; kraljevi naroda izaći će od nje“ (Postanak 17:5, 15, 16).

Jehovino obećanje o potomstvu preko kog će se blagosloviti svi narodi ispuniće se preko Sarinog sina! Bog je rekao da mu daju ime Isak, što znači „smeh“. Kada je Avraham prvi put čuo da će Sara roditi sina, toliko je bio srećan i zadivljen da je pao ničice i nasmejao se (Postanak 17:17; Rimljanima 4:19, 20). A kakva je bila Sarina reakcija na ovu vest?

Tri nepoznata čoveka prilaze Avrahamovom šatoru. Iako su došli u vreme dnevne žege, ostareli Avraham i Sara ih srdačno dočekuju. Avraham kaže Sari da brzo zamesi testo od finog brašna i ispeče pogače. U biblijska vremena je bilo potrebno mnogo truda da bi se ukazalo gostoprimstvo. Avraham nije sav posao ostavio Sari, već se i sam potrudio da ugosti ove ljude. Brzo je otišao do stada i zaklao mladog junca, a zatim je pripremio još hrane i pića (Postanak 18:1-8). Kasnije se ispostavilo da su ovi ljudi zapravo anđeli! Apostol Pavle je najverovatnije imao na umu ovaj događaj kada je napisao: „Ne zaboravljajte gostoljubivost, jer pokazujući je neki su, i ne znajući, ugostili anđele“ (Jevrejima 13:2). Da li, poput Avrahama i Sare, i mi možemo biti još gostoljubiviji?

Sara je u šatoru, van vidokruga ovih ljudi i sluša njihov razgovor sa Avrahamom. Jedan od njih ponovo pominje da će Sara roditi sina. Ona je toliko iznenađena da se u sebi smeje i kaže: „Zar ću sada kad sam ostarila i kad je moj gospodar star osetiti tu radost?“ Anđeo je navodi na razmišljanje dobrim pitanjem: „Zar je Jehovi išta nemoguće?“ Sara iz straha počinje da se brani, što je sasvim prirodna reakcija za ljude, i kaže: „Nisam se smejala!“ Anđeo joj na to odgovara: „Jesi, smejala si se“ (Postanak 18:9-15).

Da li to što se Sara nasmejala pokazuje da nije imala dovoljno vere? Nikako. U Bibliji stoji: „Verom je Sara dobila moć da začne potomka, iako joj je već prošlo doba za rađanje, jer je smatrala vernim onoga koji je dao obećanje“ (Jevrejima 11:11). Sara je dobro poznavala Jehovu. Znala je da on ispunjava sve što obeća. Kada nam nije lako da verujemo u neko Božje obećanje, treba da putem Biblije bolje upoznamo Boga. Tada ćemo razumeti da je Sara s pravom verovala Jehovi. Jehova je veran Bog i uvek ispunjava svoja obećanja — ponekad onako kako to uopšte ne očekujemo.

Sara je iscrpljena od porođaja, ali njenoj sreći nema kraja te sva nasmejana kaže: „Bog mi je dao da se smejem, i svako ko čuje za ovo smejaće se sa mnom“ (Postanak 21:6). Sada kada Avraham  ima 100 godina, a ona 90, konačno je doživela ono što je čekala celog života — rodila mu je sina! Dali su mu ime Isak. Zaista ima smisla što je Bog za njega izabrao baš to ime, koje znači „smeh“. Nema sumnje da je ovaj predivni dar od Jehove Sari upotpunio život. Ali odgajanje ovog deteta bila je i ogromna odgovornost.

Od Isakovog rođenja je prošlo pet godina. Avraham je priredio veliku gozbu da bi proslavio to što je Isak prestao da sisa. Međutim, u ovoj porodici nije sve tako idilično. Sara već neko vreme primećuje nešto što je veoma zabrinjava. Naime, Agarin sin, Ismailo, koji ima 19 godina, često se ruga malom Isaku. Sara uviđa da to nije dečja igra već zlostavljanje. Apostol Pavle je Ismailovo ponašanje čak nazvao progonstvom. Sara se brine za Isaka ne samo zato što mu je majka, već i zbog toga što zna da će on imati važnu ulogu u Jehovinoj nameri. Zato skuplja hrabrost i kaže Avrahamu da otera Agaru i Ismaila (Postanak 21:8-10; Galatima 4:22, 23, 29).

Kako Avraham reaguje? To mu se nimalo ne dopada jer se radi o njegovom sinu. On voli Ismaila i zbog svojih očinskih osećanja ne vidi ozbiljnost situacije. Ali Jehova vidi da je Sara potpuno u pravu i odlučuje da se umeša. On kaže Avrahamu: „Nemoj da se ljutiš zbog onoga što ti Sara govori o dečaku i o tvojoj robinji. Poslušaj njen glas, jer će preko Isaka doći ono što će se nazvati tvojim potomstvom.“ Zatim ga uverava da će Agara i Ismailo biti dobro zbrinuti. Avraham ima potpuno poverenje u njega i zato čini ono što mu je rečeno (Postanak 21:11-14).

Sara je bila dobra supruga Avrahamu i njih dvoje su se odlično dopunjavali. Ali to ne znači da mu je uvek govorila samo ono što je želeo da čuje. Kad god je videla problem koji bi mogao ugroziti njihovu porodicu, otvoreno je razgovarala sa Avrahamom. Međutim, njenu direktnost nikako ne treba mešati s nepoštovanjem. Apostol Petar, koji je i sam bio u braku, pomenuo je Saru kao izvrstan primer žene koja duboko poštuje svog muža (1. Korinćanima 9:5; 1. Petrova 3:5, 6). Zapravo, da je Sara ćutala o problemu koji se pojavio između Ismaila i Isaka, time ne bi učinila ništa dobro Avrahamu jer bi se s vremenom situacija u porodici samo pogoršala i on bi imao još više problema. Jednostavno je rekla ono što je trebalo reći.

Sara nam je pokazala kako se može otvoreno, a ujedno i s poštovanjem razgovarati s mužem. Ponekad, doduše, mnoge supruge požele da se Jehova umeša, kao što je to uradio u Sarinom slučaju. Ali i one same mogu doprineti da njihov brak bude uspešan tako što poput Sare razvijaju strpljenje, ljubav i veru.

Premda je Jehova ovu dragu ženu nazvao kneginjom, ona nije očekivala poseban tretman. Nije ni čudo što je Avraham mnogo žalio kada je Sara umrla, u 127. godini * (Postanak 23:1, 2). Sigurno mu je mnogo nedostajala! Nema sumnje da Jehova jedva čeka da je uskrsne i nagradi njenu vernost beskrajnim životom na rajskoj zemlji (Jovan 5:28, 29).