U NEKIM crkvama zapadnog i istočnog hrišćanstva, kao i u nekim istočnjačkim religijama, celibat je zahtev za sveštena lica. Mnogi smatraju da je to uzrok seksualnih skandala među sveštenstvom, što je u skorije vreme česta pojava.

Zato je na mestu pitanje: Da li se celibat zasniva na Svetom pismu? Pogledajmo prvo kako je ta praksa nastala, kao i kako Bog gleda na nju.

Celibat se definiše kao „odricanje od braka, a samim tim i polnih odnosa, radi potpunog posvećivanja Božjoj službi“ (Encyclopædia Britannica). Prilikom obraćanja Rimskoj kuriji 2006, tadašnji papa, Benedikt XVI, rekao je da je obavezni celibat „tradicija koja seže skoro do vremena apostolâ“.

Međutim, celibat nije postojao među prvim hrišćanima. Zapravo, apostol Pavle, koji je živeo u prvom veku, upozorio je hrišćane da ne slušaju „zavodljive nadahnute objave“ onih koji, između ostalog, „zabranjuju stupanje u brak“ (1. Timoteju 4:1-3).

Tek u drugom veku nove ere, celibat je počeo da se uvodi u zapadno hrišćanstvo. Prema knjizi o istoriji celibata, „to je bilo pod uticajem novog trenda uzdržavanja od polnih odnosa koji je zahvatio Rimsko carstvo“ (Celibacy and Religious Traditions).

U vekovima koji su usledili, crkveni sabori i takozvani crkveni oci zagovarali su celibat među sveštenstvom. Oni su smatrali da polni odnos prlja čoveka i čini ga nepodobnim za svešteničku službu. Pa ipak, „sve do X veka mnogi sveštenici, pa čak i neki biskupi,  imali su ženu“ (Encyclopædia Britannica).

Celibat je za sveštenstvo bio uveden kao obavezan na Lateranskim saborima, održanim u Rimu 1123. i 1139. godine. To je do dan-danas ostao zvaničan stav Rimokatoličke crkve. Time je Crkva sprečila slabljenje moći i gubitak materijalnih sredstava, do čega bi dolazilo kada bi sveštenici svojoj deci prepisivali imetak.

Iz Božje Reči, Biblije, jasno se vidi šta Bog misli o celibatu. U njoj čitamo da je Isus rekao da su se neki, baš kao i on, „dobrovoljno odrekli ženidbe radi nebeskog kraljevstva“ (Matej 19:12). I apostol Pavle je govorio o hrišćanima koji su odlučili da ne stupaju u brak „radi dobre vesti“ (1. Korinćanima 7:37, 38; 9:23).

Međutim, ni Isus ni Pavle nisu rekli da je to obavezno. Isus je rekao da je samaštvo „dar“ koji nemaju svi njegovi sledbenici. A kada je Pavle preporučio samaštvo, iskreno je rekao da je to samo njegovo mišljenje, a ne zapovest od Gospoda (Matej 19:11; 1. Korinćanima 7:25).

Pored toga, iz Biblije se vidi da su mnogi hrišćanski nadglednici u prvom veku, uključujući i apostola Petra, bili oženjeni (Matej 8:14; Marko 1:29-31; 1. Korinćanima 9:5). U Rimskom carstvu u to vreme je bilo mnogo bluda. Zato je Pavle napisao da hrišćanski nadglednik treba da „ima samo jednu ženu“ i da njegova „deca treba da mu budu poslušna“ (1. Timoteju 3:2, 4).

To nisu bili brakovi bez polnih odnosa, jer se u Bibliji otvoreno kaže: „Muž neka izvršava svoju bračnu dužnost prema ženi [...] Ne uskraćujte se jedno drugome“ (1. Korinćanima 7:3-5). Jasno je da celibat nije zahtev od Boga niti je obavezan za hrišćanske nadglednike.

Ako celibat nije obavezan, zašto su Isus i Pavle govorili o samaštvu u pozitivnom svetlu? Zato što ono može osobi dati više prostora da propoveda dobru vest. Oni koji nisu u braku mogu učiniti više u službi Bogu pošto su pošteđeni obaveza koje brak nosi sa sobom (1. Korinćanima 7:32-35).

Uzmimo za primer Davida, koji je odlučio da napusti dobro plaćeni posao u Meksiko Sitiju i preseli se na seosko područje u Kostariki da bi tamo propovedao. Da li se pokazalo dobrim što je bio samac? „I te kako“, kaže on. „Nije bilo lako privići se na novu kulturu i drugačiji život, ali pošto sam samo o sebi morao da brinem, period prilagođavanja je bio bezbolniji.“

Klaudija, koja se takođe preselila na područje na kom je bila potrebna pomoć u propovedanju, kaže: „Uživam dok propovedam ovde. Kada vidim kako Bog brine o meni, moje poverenje u njega i prijateljstvo s njim su još jači.“

Samaštvo ne mora biti teško. Klaudija kaže: „Bilo da si u braku ili nisi, bićeš srećan ako daješ sve od sebe u službi Bogu“ (Psalam 119:1, 2).