SVAKE godine, preko šest miliona ljudi odlazi u jednu zabačenu kedrovu šumu na japanskom poluostrvu Šima. Odredište im je čuveno svetilište u Iseu, gde se već oko dve hiljade godina obožava šintoistička boginja sunca, Amaterasu Omikami. Kad stignu, vernici se prvo moraju ceremonijalno očistiti tako što peru ruke i usta. A onda, dok stoje pred hodnikom svetilišta, ritualno se klanjaju, tapšu i mole ovoj boginji. a Šintoizam dopušta svojim pristalicama da ispovedaju i drugu veru, i zato neki budisti i oni koji se izjašnjavaju kao hrišćani ne vide ništa pogrešno u učestvovanju u ovim ritualima.

Mnoge velike religije imaju svoja svetilišta b i bogomolje, koji su veoma posećeni. U zemljama u kojima je dominantna hrišćanska religija postoje mnoge crkve i svetilišta posvećena Isusu, Mariji i svecima. Neka se nalaze na mestima gde su se odigrali neki biblijski događaji ili takozvana čuda u novije vreme, a postoje i ona gde se čuvaju mošti ili neki „sveti“ predmeti. Mnogi odlaze u takve verske objekte jer misle da će im molitve pre biti uslišene. Za druge je takvo mesto cilj dugog hodočašća, kojim žele pokazati svoju predanost.

Da li molitve koje se upućuju u verskim objektima imaju više šanse da budu uslišene? Da li su Bogu ugodna hodočašća? Štaviše, da li hrišćani treba da idu na takva mesta? Odgovori na ova pitanja ne samo što će nam reći kako treba da gledamo na obožavanje božanstava u svetilištima već i kako Bog želi da mu služimo.

Razgovor koji je Isus vodio s jednom Samarićankom otkriva kako Bog gleda na vršenje obreda u svetilištima. Dok je putovao kroz Samariju, Isus je zastao da se odmori kod jednog izvora u blizini Sihara. Tu je započeo razgovor s jednom ženom koja je došla da natoči vode. Dok su razgovarali, ova Samarićanka je istakla veliku razliku između načina na koji su Judejci i Samarićani obožavali Boga. „Naši praočevi su se klanjali Bogu na ovoj gori“, rekla je ona, „a vi kažete da je u Jerusalimu mesto gde se treba klanjati Bogu“ (Jovan 4:5-9, 20).

 Gora o kojoj je Samarićanka govorila odnosila se na Garizim, koji se nalazio oko 50 kilometara severno od Jerusalima. Tamo su nekad Samarićani imali hram gde su obeležavali praznike kao što je Pasha. Međutim, Isus se nije koncentrisao na tu spornu razliku među njima, već joj je rekao: „Veruj mi, ženo, dolazi čas kada se Ocu nećete klanjati ni na ovoj gori ni u Jerusalimu“ (Jovan 4:21). Kakve reči, posebno od jednog Judejca! Zašto više neće biti potrebno ići u jerusalimski hram da bi se obožavao Bog?

Isus je nastavio: „Dolazi čas, i već je tu, kada će pravi obožavaoci obožavati Oca duhom i istinom, jer Otac traži takve da ga obožavaju“ (Jovan 4:23). Vekovima su Judejci smatrali veličanstveno zdanje hrama u Jerusalimu mestom gde se obožava njihov Bog, Jehova. Išli su tamo tri puta godišnje da bi mu prinosili žrtve (Izlazak 23:14-17). Ali Isus je rekao da će se to promeniti i da će „pravi obožavaoci“ obožavati Boga „duhom i istinom“.

Judejski hram je bio materijalna građevina, koja se nalazila na konkretnoj geografskoj lokaciji. Ali duh i istina nisu nešto materijalno, niti su geografski ograničeni. Tako je Isus zapravo objasnio da pravi hrišćani neće morati da idu na neko mesto ili u neku građevinu da bi odali čast Bogu, bilo da je u pitanju gora Garizim, hram u Jerusalimu ili nešto drugo.

U razgovoru sa Samarićankom, Isus je takođe pomenuo da „dolazi čas“ za tu promenu. Kada je ona nastupila? Onda kada je Isus svojom žrtvenom smrću okončao judejski način obožavanja Jehove, koji se temeljio na Mojsijevom zakonu (Rimljanima 10:4). Međutim, Isus je za taj čas još rekao: „Već je tu.“ U kom smislu je već bio tu? U tom što je on kao Mesija već sakupljao učenike koji će biti poslušni njegovoj sledećoj izjavi: „Bog je Duh, i oni koji ga obožavaju moraju ga obožavati duhom i istinom“ (Jovan 4:24). Ali šta znači obožavati Boga duhom i istinom?

Kada je pomenuo obožavanje duhom, Isus nije govorio o nekom spiritualnom ili ushićenom obožavanju Boga. Umesto toga, govorio je o službi koja je vođena Božjim svetim duhom, koji između ostalog utiče na naše razumevanje Svetog pisma (1. Korinćanima 2:9-12). Istina o kojoj je govorio  Isus odnosila se na tačno razumevanje biblijskih učenja. Dakle, da bi naša služba Bogu bila prihvatljiva, ona se ne mora sprovoditi na nekom konkretnom mestu, već mora biti u skladu s biblijskim učenjima i vođena svetim duhom.

Kako hrišćani treba da gledaju na hodočašća i svetilišta? Uzevši u obzir Isusovu zapovest da pravi obožavaoci treba da obožavaju Boga duhom i istinom, jasno je da bilo kakva služba na nekom mestu koje ljudi smatraju svetim nema poseban značaj u Božjim očima. Pored toga, Biblija nam kaže kako Bog gleda na iskazivanje časti idolima i slikama. U njoj stoji: „Bežite od idolopoklonstva“ i „klonite se idola“ (1. Korinćanima 10:14; 1. Jovanova 5:21). Zbog toga pravi hrišćani ne idu da obožavaju Boga na neko mesto koje se smatra svetim ili u kom ima idola.

Međutim, to ne znači da Božja Reč zabranjuje da imamo svoje posebno mesto za molitvu, proučavanje i duboko razmišljanje. Objekat koji je uredan i dostojanstven prikladno je mesto za usvajanje znanja o duhovnim temama. Takođe nije pogrešno podići spomenik nekoj preminuloj osobi. To je jednostavno znak ljubavi prema njoj i sećanja na nju. Međutim, smatrati to svetim mestom ili postavljati i obožavati kipove ili slike bilo bi potpuno u suprotnosti sa Isusovim rečima.

Zato ne treba da idemo u neko svetilište ili bogomolju, očekujući da će Bog odatle pre čuti naše molitve. Takođe, nećemo ništa posebno učiniti za Boga ako idemo na neko hodočašće, niti ćemo dobiti neki poseban blagoslov. Biblija kaže da Jehova Bog, „Gospodar neba i zemlje, ne prebiva u hramovima sagrađenim rukama“. Ali on zbog toga nije nepristupačan. Možemo mu se moliti sa svakog mesta, a on će nas čuti jer „nije daleko ni od koga od nas“ (Dela apostolska 17:24-27).