Većina ljudi će se složiti oko toga da su neki postupci sasvim ispravni, a neki apsolutno pogrešni. Na primer, većina ljudi osuđuje ubistvo, silovanje i seksualno zlostavljanje dece, dok pravednost, dobrotu i saosećanje smatra nečim plemenitim. Ali kada je recimo reč o seksualnim odnosima, poštenju ili odgajanju dece, mnogi smatraju da tu nema pravila šta je ispravno, a šta pogrešno. Jednostavno smatraju da je skoro sve prihvatljivo. Ljudi često donose odluke na osnovu svog osećaja ili na osnovu toga šta drugi misle o toj stvari. Ali da li je to uvek dobro?

Svi se mi često vodimo savešću, to jest unutrašnjim osećajem za to šta je ispravno, a šta pogrešno (Rimljanima 2:14, 15). Čak i veoma mala deca odmah prepoznaju kad nešto nije fer ili imaju osećaj krivice kad pogreše. Tokom odrastanja svoju savest oblikujemo na osnovu toga šta se u našoj porodici, među vršnjacima, profesorima, u našoj religiji i kulturi smatra ispravnim, a šta pogrešnim. Kada donosimo odluke, savest nam govori da li su one u skladu sa našim merilima vrednosti ili nisu.

Naš osećaj za ispravno i pogrešno nas pokreće da budemo saosećajni, zahvalni i pošteni prema drugima. Taj isti osećaj nas sprečava i da uradimo nešto čime bismo povredili one do kojih nam je stalo ili nešto zbog čega ćemo se postideti i osećati krivima.

Da li se baš uvek možemo osloniti na svoj osećaj? Garik je kao mladić odlučio da živi po svom i da radi šta mu se prohte. Međutim, s vremenom je shvatio da mu način života koji je on smatrao ispravnim nije doneo ništa dobro. On je svoj nekadašnji način života opisao kao „vrtlog droge, nemorala, alkoholizma i nasilja“.

Često se pri donošenju odluka vodimo time šta će drugi reći ili misliti. Naravno, to što uzimamo u obzir mišljenje iskusnijih i mudrijih može nam pomoći da donesemo dobru odluku. Tako stičemo poštovanje naše porodice, prijatelja i zajednice u kojoj živimo, jer smo postupili onako kako oni smatraju da treba.

Da li je uvek mudro voditi se tuđim mišljenjem? Prisila je kao devojka radila ono što je bilo popularno među njenim vršnjacima i spavala je s momcima. Iako su drugi mislili da u tome nema ničeg lošeg, takav način života je nije usrećio. Ona kaže: „Živela sam kao i svi moji vršnjaci, ali duboko u sebi nisam bila zadovoljna takvim načinom života. Često sam upadala u opasne i rizične situacije, što uopšte nije bilo pametno.“

Kada procenjujemo šta je ispravno, a šta pogrešno, naš osećaj i mišljenje drugih može biti od velike pomoći. Ali to samo po sebi nije garancija da ćemo uvek doneti ispravnu odluku. Mogli bismo postati žrtve sopstvene loše procene i tako naneti bol i sebi i drugima (Poslovice 14:12). Čak i ako je po našem mišljenju, pa čak i po mišljenju drugih ljudi, nešto ispravno, ne mora da znači da će to biti dobro za nas i da s vremenom nećemo promeniti mišljenje. Na kraju krajeva, ono što se nekada smatralo pogrešnim, sada je opšteprihvaćeno i obrnuto, ono što je nekada bilo prihvatljivo sada se smatra neprikladnim.

Postoji li nešto pouzdanije čime se možemo voditi kad određujemo šta je ispravno, a šta pogrešno? Da li postoje neka moralna merila kojih se danas možemo držati, a da ni godinama kasnije ne zažalimo zbog toga?

Na svu sreću, postoji izvor doslednih i pouzdanih moralnih merila koja su primenjiva na sve ljude gde god da žive. U sledećem članku pozabavićemo se time šta je najpouzdaniji vodič kada je reč o tome da li je nešto ispravno ili pogrešno.