SUZAN je počela da razmišlja o Bogu sa sedam godina kada je njen devetogodišnji drug po imenu Al oboleo od dečje paralize. Morao je da bude smešten u bolnicu, gde je ležao u glomaznom cilindru, takozvanim „čeličnim plućima“, koja su mu omogućavala da diše. Suzan je o svom iskustvu pisala u članku u novinama The New York Times, u izdanju od 6. januara 2013.

Kad je kao devojčica posetila Ala u bolnici, pitala je majku: „Zašto bi Bog tako nešto učinio jednom dečaku?“

Ona joj je odgovorila: „Sveštenik bi rekao da Bog ima svoje razloge, ali ja ih ne znam.“

Dve godine kasnije, 1954, Džonas Salk je otkrio vakcinu protiv dečje paralize, na šta je Suzanina majka rekla da je možda Bog vodio njegova istraživanja.

„Pa Bog je to mogao mnogo ranije da uradi i Al sada ne bi bio u ’čeličnim plućima‘“, na to je odgovorila Suzan.

Na kraju svog članka je napisala: „[Al] je umro osam godina kasnije, a ja sam do tada već bila uvereni ateista.“

Poput nje, mnogi koji su doživeli neku tragediju ili su bili svedoci nekog tragičnog događaja ne uspevaju da pronađu uverljive odgovore na svoja pitanja o Bogu. Neki postaju ateisti. Drugi možda ne odbacuju postojanje Boga u potpunosti, ali postaju skeptici.

Ni jedni ni drugi nisu obavezno ljudi kojima je religija potpuno strana. Naprotiv, često ih upravo ono što dožive u religiji navede da prestanu da veruju u Boga. Možda misle da religija ne može da im pruži odgovore na najteža životna pitanja. Koja pitanja? Zanimljivo je da su to obično ista ona koja muče i neke vernike. Pogledajmo sada tri pitanja koja bi mnogi voleli da postave Bogu, a zatim osmotrimo odgovore koji se nalaze u Bibliji.

Šta nas navodi na ovo pitanje?

Mnogi zaključuju: „Bog ljubavi bi sprečio tragedije.“

UZMIMO U OBZIR SLEDEĆE: Možda su nama neke navike i običaji naroda iz druge kulture neobični, pa čak šokantni. Lako bi se moglo desiti da pogrešno razumemo njihovo ponašanje. Na primer, u nekoj kulturi je gledanje osobe u oči znak iskrenosti, a u drugoj znak nepoštovanja. Ali ne možemo reći da je jedno dobro, a drugo loše. Ključ je u tome da bolje upoznamo drugu kulturu.

Može li se nešto slično desiti kada je reč o razumevanju Božjih postupaka? Mnogi veruju da je postojanje patnje dokaz da Bog ne postoji. Ali neki, koji su razumeli zašto Bog dopušta patnju, uvereni su da on postoji.

ŠTA BIBLIJA KAŽE: Božje misli i dela su drugačiji od naših (Isaija 55:8, 9). Zato njegove odluke, pa i razlozi zašto odmah nešto ne preduzme, nama mogu delovati nelogično.

Biblija ne kaže da treba da se pomirimo s praznim rečima poput: „Čudni su putevi Gospodnji.“ Naprotiv, ona nas podstiče da upoznamo Boga i pomaže nam da razumemo zašto on postupa na određeni način. * Možemo čak biti bliski s njim (Jakovljeva 4:8).

Šta nas navodi na ovo pitanje?

Neki misle: „Ako Bog ceni iskrenost, zbog čega među onima koji tvrde da mu služe ima toliko pretvaranja?“

UZMIMO U OBZIR SLEDEĆE: Zamislite sina koji odbacuje očevo vaspitanje i bira loš životni put. Iako se ocu to nikako ne sviđa, dopušta mu da tako odluči. Da li bi oni koji kasnije upoznaju sina imali pravo da zaključe da on ima lošeg oca ili da uopšte nema oca? Naravno da ne bi! Slično tome, licemerstvo u religijama pokazuje da je Bog dozvolio ljudima da sami biraju svoj životni put.

ŠTA BIBLIJA KAŽE: Bog mrzi versko licemerstvo (Jeremija 7:29-31; 32:35). U isto vreme, on je ljudima dao slobodnu volju. Mnogi vernici odlučili su da slede ljudska učenja i tradicije i vode se svojim sopstvenim moralnim merilima (Matej 15:7-9).

To je u oštroj suprotnosti s religijom koju Bog odobrava — u njoj ne sme biti licemerstva. * Isus je rekao: „Po tome će svi znati da ste moji učenici, ako budete voleli jedan drugoga“ (Jovan 13:35). Ta ljubav ne sme biti licemerna (Rimljanima 12:9). Većina religija ne ispunjava taj uslov. Na primer, tokom genocida u Ruandi 1994, desetine hiljada vernika ubijalo je pripadnike svoje religije samo zato što su poticali iz drugog plemena. S druge strane, Jehovini svedoci nisu učestvovali u tom masakru i mnogi od njih su štitili svoje suvernike i druge, i time čak izložili svoj život opasnosti. Takva nesebičnost pokazuje da u pravoj religiji ne treba da bude licemerstva.

Šta nas navodi na ovo pitanje?

Neki razmišljaju: „Zašto čovek živi samo 80-90 godina, a onda umre? U čemu je smisao tako kratkog postojanja?“

UZMIMO U OBZIR SLEDEĆE: Mnogi koji ne veruju u Boga ipak priznaju da je svet prirode izuzetno složen i neverovatno uređen. Oni priznaju da su naša planeta, Mesec i druga nebeska tela postavljeni tako da mogu da podržavaju život. Za prirodne zakone koji upravljaju svemirom oni kažu da su precizno podešeni, i da bi i najmanja promena onemogućila život na Zemlji.

ŠTA BIBLIJA KAŽE: Iako mnogi u tome što je naš život tako kratak vide dokaz da nema Stvoritelja, svet prirode nam pruža obilje dokaza da on zaista postoji (Rimljanima 1:20). On je sve stvorio s nekom svrhom, a naše postojanje tesno je povezano s njom. Stvorio je ljude da žive večno na Zemlji, i nije odustao od te namere (Psalam 37:11, 29; Isaija 55:11).

Dok posmatramo svet oko nas, možemo razumeti da Bog postoji, i čak nazreti njegove osobine. Međutim, na taj način ne možemo razumeti šta je on osmislio za ljude. Da bismo to razumeli, a samim tim i otkrili smisao svog života, moramo se njemu obratiti. On nam govori putem stranica Biblije. * Jehovini svedoci vas pozivaju da osmotrite jasne i jednostavne odgovore koje ona pruža.