Vaše šestogodišnje dete vas pita: „I ti ćeš umreti jednog dana?“ Zatečeni tim pitanjem, možda razmišljate: ’Da li je moje dete dovoljno veliko da razume odgovor? Kako da razgovaram s njim o smrti?‘

Činjenica je da deca razmišljaju o smrti. Ponekad se čak igraju tako da se neko pretvara da je mrtav. Zato na smrt ne treba da gledate kao na tabu temu, već treba da odgovorite na svako pitanje koje dete ima o smrti. Ako s vremena na vreme otvoreno govorite o toj temi, pomoći ćete detetu da nauči kako da se izbori s gubitkom drage osobe.

Razgovor o smrti neće voditi do toga da vaše dete počne da razmišlja o morbidnim stvarima. Naprotiv, to će mu pomoći da pobedi strahove. Međutim, možda ćete morati da ispravite neke njegove pogrešne predstave. Na primer, neki stručnjaci kažu da deca mlađa od šest godina često smrt ne vide kao konačni kraj. U njihovoj igri, dete u trenutku može biti „mrtvo“, a već u sledećem „živo“.

Međutim, kad su malo starija, deca počinju da shvataju koliko je smrt strašna, zbog čega mogu postaviti neko pitanje, izneti brige pa čak i strahove, posebno ako izgube neku blisku osobu. Zato je veoma važno da o tome razgovarate. Stručnjak za mentalno zdravlje, Marion Aza, kaže: „U detetu će se razviti strah od smrti ako pomisli da kod kuće o tome nije dozvoljeno da se priča.“

Ne morate previše brinuti o tome šta da kažete. Prema jednom istraživanju, deca samo žele da im se „istina predoči na fin način“. Budite sigurni da vas dete neće pitati nešto sve dok nije spremno da čuje odgovor.

Spontano pokrenite razgovor. Ako dete vidi mrtvu pticu ili mu ugine kućni ljubimac, postavite mu jednostavna pitanja koja će ga podstaći da kaže šta misli. Na primer, možete ga pitati: „Da li uginula životinja pati? Da li joj je hladno ili je gladna? Kako znaš da je neka životinja ili neka osoba mrtva?“ (Biblijska misao: Propovednik 3:1, 7.)

Ne skrivajte istinu. Kada neki vaš poznanik ili rođak umre, nemojte govoriti nešto neodređeno poput: „Otputovao je daleko.“ Dete bi moglo pogrešno misliti kako će se ta osoba uskoro vratiti. Bolje je da razgovarate s njim otvoreno i jednostavno. Na primer, mogli biste reći: „Kada je baka umrla, njeno telo je prestalo da radi. Mi ne možemo da pričamo s njom, ali nikada je nećemo zaboraviti.“ (Biblijska misao: Efešanima 4:25.)

Utešite dete. Ono bi moglo da misli kako je svojim postupcima ili mislima prouzrokovalo nečiju smrt. Zato nemojte samo reći da to nije tačno, već ga pitajte: „Zašto misliš da je to tvoja krivica?“ Slušajte ga pažljivo i nemojte obezvređivati njegova osećanja. Osim toga, pošto mala deca ponekad misle da je smrt zarazna, uverite ih da im se neće ništa dogoditi.

Pomozite detetu da se otvori. Bez ustezanja razgovarajte o umrloj osobi, pa i o rođacima koje dete nije upoznalo. Evocirajte lepe uspomene na tetku, ujku, baku ili dedu ili ispričajte neku dogodovštinu iz njihovog života. Kada slobodno pričate o tim osobama, pomažete detetu da razume da ne treba da se usteže da priča ili razmišlja o njima. S druge strane, nemojte prisiljavati dete da priča. Uvek se ta tema može pokrenuti drugi put, kada vidite da je pravo vreme. (Biblijska misao: Poslovice 20:5.)