Oni su uspeli — drugi deo

Kao što smo videli u prvom delu serije članaka pod nazivom „Oni su uspeli“, biblijska načela mogu pomoći porodicama da se izbore s teškim situacijama. * Onima koji žive po njegovim merilima, Jehova Bog obećava: „Učiniću te razboritim i poučiću te putu kojim treba da ideš. Savetovaću te, oko će moje biti na tebi“ (Psalam 32:8).

Izboriti se sa finansijskim problemima. Novčani problemi su često uzrok bračnih razmirica. Međutim, biblijska načela mogu pomoći porodicama da imaju ispravno gledište o novcu. Isus je rekao: „Ne brinite se za svoj život, šta ćete jesti ili šta ćete piti, ili za svoje telo, šta ćete obući... Vaš nebeski Otac zna da vam je sve to potrebno“ (Matej 6:25, 32).

Na 23. strani pročitajte kako su se Isahar iz Sjedinjenih Država i njegova porodica izborili s finansijskim problemima kada im je kuća razorena usled uragana Katrina.

Kada se član porodice razboli. Gotovo da nema čoveka koji se nikada nije razboleo, ali često je bolest privremena a oporavak brz. Međutim, šta ako član porodice oboli od hronične bolesti? Biblija kaže da Jehova može podržati one koji su na bolesničkoj postelji (Psalam 41:1-3). Šta porodica može učiniti da bi Jehova preko nje pružio takvu brigu?

Na 24. strani pročitajte: Hajime iz Japana priča kako on i ćerke zajedno brinu o njegovoj supruzi Noriko otkada je ustanovljeno da pati od teške bolesti.

Kada dete umre. Smrt deteta je jedna od najvećih tragedija koja može zadesiti porodicu. Jehova obećava da će obrisati suze onih koji su u žalosti zbog takvog strašnog gubitka (Otkrivenje 21:1-4). On već sada pruža utehu ožalošćenima (Psalam 147:3).

Na 25. strani pročitajte kako je Biblija ojačala Fernanda i Dilmu iz Sjedinjenih Država da se suoče sa smrću svoje ćerkice.

Biblija je pouzdan vodič za porodice koje se bore s poteškoćama, kao što pokazuju životne priče na narednim stranama.

[Fusnota]

 [Okvir/Slike na 23. strani]

Izboriti se sa finansijskim problemima

Ispričao Isahar Nikols, Sjedinjene Države

„Uragan Katrina je uništio našu kuću, ostavivši samo temelj. Škola u kojoj sam radio bila je pod vodom mesec i po dana.“

ULETO 2005, moja žena Mišel i ja s našom dvogodišnjom ćerkom Sidni živeli smo u Bej Sent Luisu u Misisipiju. Kao Jehovini svedoci, Mišel i ja smo želeli da se što više zalažemo u hrišćanskoj službi. Radio sam kao profesor u školi koja se nalazila u blizini Nju Orleansa u Luizijani. Raspored mi je bio takav da sam radio tri dana sedmično a veći deo preostalog vremena provodio sam poučavajući druge o Bibliji. Bili smo zadovoljni našim načinom života. A onda smo čuli vest da će uragan Katrina pogoditi naše područje. Odmah smo se spremili za evakuaciju.

Kada je oluja prošla, naša kuća u Bej Sent Luisu bila je uništena, što se moglo reći i za školu u Nju Orleansu u kojoj sam radio. Od osiguranja i vlade dobili smo novac za iznajmljivanje stana, ali bilo je teško naći stalan izvor prihoda. Osim toga, moja žena je dobila virusnu infekciju od zagađene vode. Imunitet joj je oslabio i nakon toga se ubodom komarca zarazila virusom zapadnog Nila. Uz sve to, osiguranje i životni troškovi su se povećali.

Da bismo se prilagodili novim okolnostima, naučili smo da budemo štedljiviji, čak i kada su u pitanju osnovne stvari. Morao sam da budem manje izbirljiv u pronalaženju posla.

Ruku na srce, nije nam bilo lako što smo izgubili sve što smo imali. Ali bili smo zahvalni jer smo živi. Sve što nam se desilo potvrdilo je činjenicu da materijalne stvari imaju ograničenu vrednost. Podsetili smo se Isusovih reči: „Čak i kad neko ima obilje, njegov život ne proizlazi iz onoga što ima“ (Luka 12:15).

Takođe smo shvatili da ma koliko nam je bilo teško zbog našeg gubitka, bilo je mnogo onih koji su izgubili više — neki su čak izgubili život. Zato sam se odmah nakon katastrofe angažovao u pružanju humanitarne pomoći, tešeći osobe koje su pretrpele gubitak.

Dok smo prolazili kroz ovo iskušenje, za nas je posebno utešan bio Psalam 102:17. U njemu se kaže da će se Jehova Bog ’obazreti na molitvu onih koji su bez ičega ostali i neće prezreti molitvu njihovu‘. Mi smo kao porodica zaista osetili njegovu podršku!

[Okvir na 23. strani]

Kada su 2005. uragani Katrina i Rita pogodili obalu Meksičkog zaliva u Sjedinjenim Državama, Jehovini svedoci su odmah osnovali trinaest centara za pružanje humanitarne pomoći, devet skladišta robe i četiri skladišta goriva. Oko 17 000 Svedoka volontera iz Sjedinjenih Država i 13 drugih zemalja došlo je da učestvuje u pružanju pomoći. Oni su popravili hiljade domova.

 [Okvir/Slike na 24. strani]

Kada se član porodice razboli

Ispričao Hajime Ito, Japan

„Zajedničko kuvanje bilo nam je omiljena razonoda — sve dok se Noriko nije razbolela. Sada ne može normalno da jede i pije, pa čak ni da govori. Vezana je za invalidska kolica i diše pomoću respiratora.“

U MAJU 2006, kod moje žene Noriko pojavile su se poteškoće s govorom. Tog leta su se javile i smetnje prilikom gutanja. Do septembra je utvrđeno da pati od amiotrofične lateralne skleroze — progresivne bolesti koja napada nervne ćelije mozga i kičmene moždine. Za samo četiri meseca, naš život se u potpunosti promenio. A to je bio tek početak njenih problema.

S vremenom joj se paralizovao jezik, kao i desna šaka. Operativni zahvat poznat kao gastrostomija omogućio joj je da se hrani pomoću cevčice, a zbog traheostomije — hirurškog zahvata na dušniku kojim se omogućava protok vazduha — više nije mogla da govori. Ne mogu ni zamisliti koliko joj je bilo teško pošto je ranije uvek bila aktivna. Mi smo Jehovini svedoci i Noriko i naše ćerke provodile su puno vremena propovedajući drugima. Sada ona ne može da diše bez respiratora i uglavnom je vezana za krevet.

Međutim, to nije zaustavilo Noriko! Na primer, ona prisustvuje hrišćanskim sastancima u kolicima dok diše pomoću respiratora. Sluh joj se pogoršao, pa joj jedna ćerka tokom sastanka piše beleške krupnim slovima kako bi imala korist od programa. Iako je Noriko morala da prekine s punovremenom službom, ona i dalje piše pisma o biblijskoj poruci nade pomoću posebne opreme koja je instalirana na njen kompjuter (2. Petrova 3:13; Otkrivenje 21:1-4).

Svi u porodici sarađujemo kako bismo joj pomogli. Obe naše ćerke pronašle su novi posao kako bi mogle više da pomognu kod kuće. Nas troje obavljamo mnoge kućne poslove koje je ranije obavljala Noriko.

Ponekad kad ujutro pogledam Noriko, izgleda mi iscrpljeno. Pomislim: ’Voleo bih da joj kažem da danas malo uspori.‘ Ali ona želi da drugima prenosi biblijsku poruku. Kada počnem da joj pripremam kompjuter, oči joj zasijaju! Dok piše, polako se oseća bolje. Uvideo sam koliko je vredno da budemo „uvek zaokupljeni Gospodovim delom“ (1. Korinćanima 15:58).

Iskustvo Džejsona Stjuarta koji pati od iste bolesti iz Probudite se! od januara 2006. mnogo je pomoglo mojoj ženi da ne bude depresivna. Kada se bolničko osoblje pitalo kako to da je Noriko tako pozitivna, ona im je rekla za taj članak i podelili smo im primerke. Mojoj supruzi mnogo znači što poučava druge o svojoj veri.

Noriko i ja smo u braku 30 godina, ali tokom protekle tri godine počeo sam da cenim neke njene osobine koje sam ranije uzimao zdravo za gotovo. Veoma sam srećan što imam takvu suprugu!

 [Okvir/Slike na 25. strani]

Kada dete umre

Ispričali Fernando i Dilma Freitas, Sjedinjene Države

„Smrt deteta je trauma koja se ne može opisati rečima. Ne postoji veći bol.“

NAŠA ćerka, kojoj smo dali ime Prešes što znači dragocena, umrla je 16. aprila 2006. Imala je samo deset dana. Otprilike u trećem mesecu trudnoće ustanovljeno je da naša nerođena beba ima ozbiljan problem sa srcem. Kako se približavao termin za porođaj, postalo je očigledno da će umreti ubrzo nakon rođenja, ako se uopšte rodi živa. Bilo nam je izuzetno teško da to prihvatimo. Imali smo troje zdrave dece. Nismo mogli verovati da će naša beba umreti.

Kada se Prešes rodila, jedan iskusan specijalista za poremećaje hromozoma dijagnostikovao je retko oboljenje poznato kao trizomija hromozoma 18, koje pogađa jedno od pet hiljada dece. Bilo je jasno da ona neće dugo živeti. Osećali smo se strašno bespomoćno jer gotovo ništa nismo mogli učiniti. Jedino što smo mogli bilo je da budemo s njom tokom njenog kratkog života. To smo i uradili.

Vrlo smo zahvalni za deset dana koje smo proveli sa Prešes. Za to vreme, naše ćerke i mi veoma smo se zbližili s njom. Držali smo je u naručju, pričali joj, grlili je, ljubili i fotografisali što smo više mogli. Čak smo i pričali o tome na koga u porodici najviše liči. Specijalista koji je dijagnostikovao njenu bolest posećivao nas je svaki dan u bolnici. Plakao je s nama i govorio koliko mu je žao. Dok je pričao s nama, on ju je čak i nacrtao kako bi je dobro zapamtio. Dao nam je kopiju tog crteža.

Kao Jehovini svedoci mi čvrsto verujemo da će, kao što Biblija kaže, Bog obnoviti rajske uslove na zemlji i da on čezne da vrati u život one koji su umrli, uključujući i malu decu kao što je Prešes (Jov 14:14, 15; Jovan 5:28, 29). Jedva čekamo dan kada ćemo je ponovo držati u naručju i grliti. Svaki put kada čujemo reč „raj“, ta nada nam greje srce! Dok to vreme ne dođe, teši nas saznanje da je naša ćerka u Božjem sećanju i da više ne pati (Propovednik 9:5, 10).