Španska armada — put do tragedije

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ ŠPANIJE

PRE više od četiri veka, dve flote su se sukobile u vodama uskog kanala Lamanša. Bila je to bitka između protestanata i katolika, koja je bila deo borbi koje su se tokom 16. veka vodile između vojski engleske protestantske kraljice Elizabete I i rimokatoličkog španskog kralja Filipa II. „Za ljude tog doba, okršaj engleske i španske flote u Lamanšu“, objašnjava se u knjizi The Defeat of the Spanish Armada, „bio je konačna borba na život i smrt između sila svetla i sila tame“.

Englezi tog vremena opisali su špansku armadu, to jest veliku flotu, kao „najveću pomorsku silu koja je ikad viđena na moru“. Ali pohod armade pokazao se kao velika greška — posebno za hiljade onih koji su izgubili život. Zbog čega je armada krenula u svoj pohod i zašto je ona propala?

Šta je bio povod za invaziju?

Engleski gusari godinama su pljačkali španske brodove, a engleska kraljica Elizabeta svesrdno je podupirala ustanak u Holandiji protiv španske vlasti. Nadalje, Filip II se osećao obaveznim da pomogne katolicima u Engleskoj da oslobode svoju zemlju od protestantske „jeresi“ koja se širila. Zbog toga se na brodove armade ukrcalo oko 180 sveštenika i religioznih savetnika. Prilikom okupljanja posade armade, svaki pripadnik je morao da se ispovedi svešteniku i da primi pričest.

U rečima istaknutog španskog jezuita Pedra de Ribadeneire, moglo se videti kakvo je religiozno raspoloženje Španije i njenog kralja. On je rekao: „Naš  Gospod Bog, čiju volju i najsvetiju veru branimo, ići će pred nama — i uz takvog vođu nemamo čega da se bojimo.“ Englezi su se pak nadali da će njihova konačna pobeda u toj bici omogućiti da se protestantizam raširi po celoj Evropi.

Planovi španskog kralja o invaziji delovali su jednostavno. Naredio je da armada zaplovi prema Lamanšu i da im se usput pridruži vojvoda od Parme koji se sa svojih 30 000 iskusnih vojnika nalazio u Flandriji. a Te udružene snage bi zatim prešle Lamanš, iskrcale se na obali Eseksa i krenule prema Londonu. Filip je računao na to da će engleski katolici napustiti svoju protestantsku kraljicu i da će se pridružiti Špancima.

Međutim, Filipov plan imao je ozbiljne nedostatke. Iako je smatrao da ima Božju podršku, prevideo je dve glavne prepreke — snagu engleske mornarice i nedostatak sigurne luke gde bi njegovi brodovi mogli pristati i sačekati trupe pod vođstvom vojvode od Parme.

Ogromna ali nezgrapna flota

Za upravljanje armadom, Filip je imenovao vojvodu od Medine-Sidonije. Iako taj vojvoda nije bio iskusni moreplovac, bio je izvrstan organizator i brzo je uspostavio dobru saradnju sa iskusnim kapetanima. Zajedno su oformili vojnu silu i opremili ogromnu flotu namirnicama najbolje što su mogli. Da bi njihove višenacionalne snage bile jedinstvene, pažljivo su isplanirali signalizaciju među brodovima, naređenja za isplovljavanje i formaciju plovidbe.

Konačno 29. maja 1588, 130 brodova, skoro 20 000 vojnika i 8 000 mornara koji su sačinjavali armadu, isplovilo je iz luke u Lisabonu. Ali, nepovoljni vetrovi i oluja primorali su ih da se zaustave u La Korunji, na severozapadu Španije, gde su izvršili popravke i obnovili zalihe hrane i vode. Zabrinut zbog nedostatka namirnica i bolesti članova posade, vojvoda od Medine-Sidonije otvoreno je pisao kralju i izrazio svoju zabrinutost u vezi sa celim poduhvatom. Ali Filip je insistirao da admiral nastavi sa ostvarenjem plana. Tako je flota, koja je bila nezgrapna za upravljanje, nastavila svoj put i stigla do Lamanša dva meseca nakon što je isplovila iz Lisabona.

 Bitke u Lamanšu

Kada je španska flota stigla do obale Plimuta, na jugozapadu Engleske, Englezi su već čekali. Obe strane su imale isti broj brodova, ali su bili drugačije konstrukcije. Španski brodovi su bili visoki, a palube su im bile načičkane topovima malog dometa. Sa velikim kulama na pramcu i krmi broda, izgledali su kao ploveće tvrđave. Španska taktika bila je sledeća: približiti se neprijateljskom brodu s bočne strane, ukrcati se na njega i savladati neprijatelja. Engleski brodovi su bili niži, brži i opremljeni s više topova većeg dometa nego španski. Kapetani engleskih brodova planirali su da se drže na odstojanju od neprijatelja i da uništavaju španske brodove izdaleka.

Budući da je engleska flota bila pokretljivija i imala topove većeg dometa, španski admiral je isplanirao da formira odbrambenu liniju brodova u obliku srpa ili polumeseca. Trebalo je da najjači brodovi s topovima najvećeg dometa čuvaju oba kraja. Bez obzira na pravac odakle bi neprijatelj napao, armada bi mogla da promeni smer i suoči se s njim, poput bivola koji okreće rogove prema lavu koji mu se približava.

Dve flote su duž Lamanša imale više sporadičnih okršaja i dve manje bitke. Španska odbrambena formacija pokazala se uspešnom, i engleski topovi velikog dometa nisu uspeli da potope nijedan španski brod. Engleski kapetani su uvideli da moraju nekako da razbiju tu formaciju i da namame španske brodove na domet svojih topova. Za to im se pružila prilika 7. avgusta.

Vojvoda od Medine-Sidonije se držao naređenja koja je dobio i vodio je armadu prema vojvodi od Parme da bi se udružio s njegovim trupama. Dok je čekao vesti od vojvode od Parme, vojvoda od Medine-Sidonije je naredio da se flota usidri u blizini luke Kale na francuskoj obali. Dok su španski brodovi bili usidreni i lako osvojivi, Englezi su na njih poslali osam zapaljenih brodova punih eksploziva. Većina španskih kapetana brzo je isplovila na otvoreno more da bi izbegli opasnost. Tada su ih snažan vetar i morske struje naterali na sever.

U osvit zore sledećeg dana, odigrala se odlučujuća bitka. Engleska flota je iz velike blizine otvorila paljbu na španske brodove i uništila najmanje tri, a oštetila mnogo više brodova. Budući da su Španci imali malo municije, morali su bespomoćno da izdrže taj snažan napad.

Jaka oluja primorala je Engleze da prekinu napad i nastave sledeći dan. Tog jutra, ponovo formirana u obliku polumeseca, s malo preostale municije, armada je krenula ka neprijatelju i spremala se za borbu. Ali pre nego što su Englezi uspeli  da otvore vatru, bočni vetar i morske struje počeli su neumoljivo da nose španske brodove prema obali i peščanim sprudovima Zilanda blizu holandske obale, gde ih je čekala propast.

Kada je sve već izgledalo izgubljeno, vetar je promenio pravac i odveo armadu na sigurno prema severu, na otvoreno more. Ali povratak do Kalea onemogućila im je engleska flota, a vetrovi su oslabljene španske brodove i dalje nosili ka severu. Vojvoda od Medine-Sidonije je uvideo da mu preostaje samo da odustane od invazije i da spase što je moguće više brodova i ljudi. Odlučio je da se vrati u Španiju tako što bi oplovio Škotsku i Irsku.

Oluje i brodolomi

Oslabljeni brodovi armade imali su težak put do kuće. Hrana je bila oskudna, a pošto su burad bila oštećena bilo je malo vode. Englezi su prilikom napada teško oštetili mnoge brodove i malo njih se moglo koristiti za plovidbu. Onda je u blizini severozapadne obale Irske, armada upala u strašnu oluju koja je trajala dve nedelje. Neki brodovi su nestali bez traga! Drugi su se razbili o irsku obalu.

Dana 23. septembra, prvi brod armade jedva je pristigao u luku Santander, na severu Španije. Vratilo se oko 60 brodova i jedva polovina ljudi koji su otišli iz Lisabona. Hiljade njih su se utopili u moru. Mnogi su podlegli ranama ili bolesti na putu do kuće. Čak i za preživele koji su došli na špansku obalu, teškoće su se nastavile.

U knjizi The Defeat of the Spanish Armada stoji: „Nekoliko [brodskih posada] nije imalo nimalo hrane i umrli su od gladi“, iako su se usidrili u španskoj luci. U toj knjizi se govori da se u španskom pristaništu Laredu, jedan brod nasukao jer „nije bilo dovoljno ljudi koji su bili u stanju da spuste jedra i bace sidro“.

Značaj poraza

Nakon poraza armade, protestanti u severnoj Evropi stekli su sigurnost iako su se religiozni ratovi i dalje vodili istom žestinom. Da su protestanti verovali da je njihova pobeda bila dokaz Božjeg odobravanja, očigledno je na jednoj engleskoj medalji koja podseća na taj događaj. Na njoj piše: Flavit יהוה et dissipati sunt 1588, što znači: „Jehova je dunuo i oni su se raštrkali 1588.“

S vremenom je Velika Britanija preuzela ulogu svetske sile, kao što se zapaža u knjizi Modern Europe to 1870: „Velika Britanija je 1763. postala glavna trgovačka i kolonijalna sila na svetu.“ Zaista, „1763. godine Britansko carstvo izdiglo se u svetu kao oživljeno i uvećano Rimsko carstvo“, stoji u knjizi Navy and Empire. Kasnije se Velika Britanija ujedinila sa svojom bivšom kolonijom, Sjedinjenim Američkim Državama, formirajući Anglo-američku svetsku silu.

Za one koji proučavaju Bibliju, uspon i pad svetskih sila zaista je fascinantan. To je zbog toga što Sveto pismo iznosi mnoge informacije o svetskim vladavinama koje su se smenjivale, naime o Egiptu, Asiriji, Vavilonu, Medo-Persiji, Grčkoj, Rimu i na kraju Anglo-američkoj svetskoj sili. U stvari, Biblija je mnogo unapred prorekla uspon i pad nekoliko svetskih sila (Danilo 8:3-8, 20-22; Otkrivenje 17:1-6, 9-11).

Gledajući unazad, očigledno je da je veoma važno ono što se dogodilo u leto 1588, kada Španija uprkos velikim naporima nije uspela da odnese pobedu. Skoro 200 godina nakon poraza armade, Velika Britanija se uzdigla na svetskoj sceni i s vremenom zauzela istaknutu ulogu u ispunjenju biblijskog proročanstva.

[Fusnota]

[Dijagram/Mapa na stranama 26, 27]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

Put španske armade

​——​ Put ka Engleskoj

–– Povratak u Španiju

X Bitke

ŠPANIJA

Lisabon

La Korunja

Santander

FLANDRIJA

Kale

ŠPANSKA NIZOZEMSKA

UJEDINJENE PROVINCIJE

ENGLESKA

Plimut

London

IRSKA

[Slika na 24. strani]

Kralj Filip II

[Izvor]

Biblioteca Nacional, Madrid

[Slika na 24. strani]

Kraljica Elizabeta I

[Slika na stranama 24, 25]

Vojvoda od Medine-Sidonije bio je zapovednik španske armade

[Izvor]

Cortesía de Fundación Casa de Medina Sidonia

[Izvor slike na 25. strani]

Museo Naval, Madrid