Vrati se na sadržaj

Vrati se na sadržaj

Temelj za smisaon život

Temelj za smisaon život

Temelj za smisaon život

ISPRIČAO ERNEST PANDAČAK

Rođen sam u prerijama Saskačivena (Kanada). Kada sam imao 23 godine, otišao sam u Afriku gde sam proveo 35 nezaboravnih godina služeći kao misionar. Zašto sam izabrao takav način života? Pa, to se nije desilo slučajno. Dozvolite mi da vam objasnim.

MOJ prvi dom bio je sagrađen od pruća, zemlje i slame, što jedva da je bilo dovoljno da zaštiti našu porodicu od oštrih prerijskih zima. Otac i majka su 1928. godine dobili biblijsku literaturu od jednog posetioca koji je došao na našu farmu. Bilo je to pre nego što je većina od nas devetoro dece bila rođena. Tokom duge zime koja je usledila, moji roditelji su proučavali Bibliju pomoću tih publikacija. Do sledećeg proleća, uverili su se da su pronašli istinu. Govorili su o tome porodici, prijateljima i komšijama, a naročito svojoj deci.

Rođen sam 1931. godine, a posle mene se rodilo još petoro braće i sestara. Čitanje i proučavanje Biblije bilo je deo naše porodične rutine. Sećanje na naša zajednička jutra još uvek u meni budi lepa osećanja. Otac je predvodio u razmatranju nekog biblijskog stiha s nama, čak i kada smo imali goste. On i majka, kao i starija deca, na smenu su čitali naglas iz biblijskih publikacija.

Pored toga što nas je učio da čitamo i pišemo, otac nas je poučavao i kako da istražujemo koristeći biblijske konkordancije. Ubrzo smo naučili kako pomoću Biblije možemo objasniti drugima naša verovanja. Uživao sam u tim razmatranjima koja su me osposobila da razgovaram o različitim biblijskim temama. S vremenom sam koristeći Bibliju mogao da opovrgnem lažna religiozna učenja. Mogao sam da dokažem da duša umire, da pakao ne postoji, da Bog i Isus nisu jednaki i nisu deo takozvanog Trojstva (Propovednik 9:5, 10; Jezekilj 18:4; Jovan 14:28).

Otac i majka su nas takođe poučavali svojim primerom i ohrabrivali nas da zauzmemo čvrst stav za ono što je ispravno, čak i ako zbog toga nismo baš omiljeni. Na primer, oni nikada nisu koristili duvan, upozoravali su nas na njegovu štetnost, kao i na to da bi u školi mogli na nas vršiti pritisak da ga probamo. Sećam se očevih reči: „Ako odbiješ cigaretu, možda će te nazvati slabićem. Ali, pitaj ih: ’Ko je jači? Onaj ko ne može da se odupre duvanu ili onaj ko to može?‘“

Još jedan ispit moje odlučnosti da se držim biblijske pouke koju sam dobio u detinjstvu desio se kada sam imao 11 godina. Drugi svetski rat je bio u toku i od dece u školi se očekivalo da se zakunu na vernost zastavi. Na osnovu biblijskog studija shvatio sam da bi takva zakletva bila čin obožavanja, te sam odbio da učestvujem. Zbog toga sam izbačen iz škole na šest meseci.

Uprkos tome, ipak sam završio školu i u martu 1947. krstio sam se u znak predanja Jehovi. Šest meseci kasnije postao sam pionir, punovremeni objavitelj dobre vesti. Najpre sam služio u južnom Saskačivenu, gde sam svedočio farmerima i rančerima koji su živeli na tom ogromnom području. Leti sam putovao na konju, a tokom hladnih zima koristio sam velike pokrivene saonice koje su vukli konji; zvali smo ih kabus. Te saonice su se grejale pomoću peći na ćumur, tako da smo morali paziti da se ne prevrnu tokom vožnje.

Ljudi na selu su bili ljubazni i gostoljubivi. Ako bih došao kasnije tokom popodneva, često su me pozivali da prenoćim. Kako sam se radovao živim biblijskim razgovorima koji su sledili! Nakon jednog takvog razgovora koji je trajao celu noć, porodica Piterson povoljno je reagovala na istinu. Erl i njegova majka postali su revni Jehovini svedoci.

Služenje u Kvibeku

Godine 1949, prihvatio sam poziv upućen pionirima da dođu u pokrajinu Kvibek i pomognu u propovedničkom delu. Odazvalo se oko 200 pionira iz zapadne Kanade. Stigli smo u Montreal u septembru, spremni da prihvatimo dodele širom Kvibeka. Tada je na vlasti bio katolički premijer Moris Diplesi koji je obećao da će očistiti pokrajinu od Svedoka.

Bila su to uzbudljiva vremena puna aktivnosti i izazova. To je uključivalo učenje francuskog jezika kao i suočavanje s hapšenjima i napadima rulje. Osim toga, fanatični protivnici su često prekidali naše hrišćanske sastanke. Međutim, ta netrpeljivost me nije zaplašila niti pokolebala u službi Bogu. Moji roditelji su usadili u mene ljubav prema onome što je ispravno i uverenje da će se svetsko delo propovedanja koje je Isus prorekao izvršiti, bez obzira na protivljenje (Matej 24:9, 14).

Dok sam bio u Kvibeku, upoznao sam Emili Horiš, vernu pionirku iz Saskačivena. Od našeg venčanja 27. januara 1951, ona je moj verni saradnik i ohrabrujući pratilac. Naš cilj je bio da u većoj meri učestvujemo u službi tako da smo predali molbu i bili smo pozvani u Biblijsku školu Gilead Watchtower-a, u kojoj se održava višemesečna obuka za misionarsku službu. U februaru 1953, diplomirali smo kao studenti 20. razreda Gileada.

Dok smo čekali vizu da bismo mogli da putujemo u Afriku, pozvani smo da pomognemo skupštinama Jehovinih svedoka u kanadskim oblastima Alberta i Ontario. U to vreme putovali smo od skupštine do skupštine javnim prevozom. Zahvaljujući tome naučili smo da pojednostavimo život i da svu svoju imovinu nosimo u koferu. Nekoliko meseci kasnije, kada su naše vize bile spremne, otputovali smo u Južnu Rodeziju (sada Zimbabve).

Privikavanje na život u Africi

Prvih nekoliko meseci nakon dolaska bilo nam je dodeljeno da posećujemo grupe Jehovinih svedoka u Zimbabveu, Bocvani i južnim oblastima Severne Rodezije (sada Zambija). U Školi Gilead bili smo podstaknuti da ne upoređujemo dodele u inostranstvu sa zemljom iz koje smo došli i da upamtimo da, u ma kakvim okolnostima se našli, uvek možemo nešto naučiti. Te mudre reči su nam pomogle da prilagodimo svoje razmišljanje. Do današnjeg dana, Emili i ja živimo u skladu sa izrekom: „Iskoristi svaku priliku na najbolji način, jer možda ti se više nikada neće pružiti.“

Nas dvoje smo putovali od mesta do mesta vozom, autobusom, kamionom ili biciklom — bilo čime što smo imali na raspolaganju. Premda je to bilo vrlo naporno, postojale su i druge okolnosti koje su ispitale našu odlučnost da ’iskoristimo svaku priliku na najbolji način‘. Tokom prve dve godine, zbog zakonskih ograničenja, Emili nije mogla da putuje sa mnom u plemenska područja. Mada smo bili tek nekoliko godina u braku, morala je da ostaje sama u gradovima gde se završavala železnička pruga, i gde često nije bilo drugih Svedoka. Emilina vera, hrabrost i istrajnost ispunjavale su me divljenjem i ljubavlju prema njoj. Pored toga, dok je propovedala u tim mestima, njen trud je urodio plodom.

Čim bi našla smeštaj kod nekog od meštana, Emili je svedočila u okolini sve do mog povratka s plemenskog područja. Ponekad je sama propovedala ceo mesec. Dobijala je snagu i zaštitu oslanjajući se na Jehovinu moćnu ruku, i imala je uspeha u službi. Jedna od osoba kojoj je Emili pomogla da upozna biblijsku istinu bila je Rita Hankok. Njoj se kasnije pridružio i suprug, koji je postao veran brat i služio je kao hrišćanski starešina sve do smrti. U nekim gradovima u kojima je Emili posejala seme biblijske istine danas postoje napredne skupštine.

Afrička gostoljubivost i dovitljivost

Dok sam služio na plemenskim područjima, bio sam dirnut dubokim cenjenjem afričkih Svedoka za Jehovinu organizaciju i njene putujuće predstavnike. Ta ljubazna hrišćanska braća su dobro brinula o meni. Svakog ponedeljka putovao sam od jednog mesta sastajanja do drugog. Moj smeštaj je obično bila tek podignuta koliba, što me je podsećalo na moj dom u Saskačivenu. Spavao sam na krevetu koji je bio napravljen od 30 centimetara debele travnate prostirke, koja je bila rasprostrta po podu i pokrivena čaršavom.

U plemenskom području veći skupovi su se najčešće održavali u šumama. Prisutni su sekli žbunje, ostavljajući drveće s velikim krošnjama koje je pravilo hlad. Snopovi trave, uredno vezani i poređani u pravilnim nizovima, služili su za sedenje. Na kraju se ta čistina zatvarala ogradom od pruća. U tom prirodnom okruženju, moje srce je uvek bilo dirnuto melodičnim glasovima afričke braće i sestara koji su pevali hvale Jehovi u nezaboravnoj harmoniji.

Iskustvo koje se pamti

Dok sam služio u Africi, upoznao sam Gedeona Zendu, glavnog školskog inspektora u okviru misija Anglikanske crkve. Gedeon je svoje obrazovanje, uključujući i školovanje na univerzitetu, stekao zahvaljujući crkvi. Međutim, nije dobio zadovoljavajuće odgovore na mnoga biblijska pitanja. Zbog toga je zatražio da se sastanem s njim i s još nekoliko njegovih kolega da bih odgovorio na ta pitanja. Bilo je prisutno oko 50 osoba, uključujući i školske inspektore, direktore i nastavnike. Gedeon je vodio sastanak. Razmatrali smo redom jednu po jednu temu. Govorio sam 15 minuta o svakoj temi i zatim sam odgovarao na pitanja. Sastanak je trajao nekoliko sati.

Zahvaljujući ovoj neobičnoj diskusiji, Gedeon, njegova porodica i mnoge njegove kolege postali su predane, krštene Jehovine sluge. Lokalni biskup im je zabranio da rade u školama pod okriljem Anglikanske crkve. Međutim, svi oni su bili neustrašivi i ostali su nepokolebljivi u Jehovinoj službi, a neki su postali pioniri.

Reakcija na jedan izuzetan film

Jehovini svedoci su 1954. godine počeli da prikazuju film Društvo Novog sveta u akciji. Sledeće godine ukinuta su zakonska ograničenja koja su ranije zabranjivala ženama da prate svoje muževe u plemenska područja. Od tada je i Emili mogla sa mnom da putuje tamo. U to vreme imali smo motorno vozilo, električni generator i projektor, što smo koristili da bismo prikazivali film u različitim plemenskim zajednicama. Mnogi nikad ranije nisu gledali film, pa je svaka projekcija privlačila veliku pažnju. Gledaoci su mogli videti kako se proizvode Biblije i biblijska literatura u našoj velikoj štampariji u Bruklinu, u Njujorku.

U filmu je prikazano i međunarodno bratstvo Jehovinih svedoka ujedinjeno u obožavanju na Jenki stadionu u Njujorku, 1953. godine. Ti Afrikanci još nikad nisu videli takvo međurasno jedinstvo i ljubav. Ovaj film je podstakao mnoge porodice u Zimbabveu da proučavaju Bibliju i da se pridruže Svedocima. Direktori škola iz cele zemlje su nas molili da prikažemo film u školama, jer su uvideli da ovo vizuelno nastavno sredstvo ima veliku obrazovnu vrednost za njihove učenike.

Jednog dana, kasno uveče, probudili su me Svedoci koji su tražili da pogledaju film. Oduševio sam se kada sam saznao da je oko 500 ljudi pešačilo nekoliko sati da bi ga videlo. Oni su čuli da se nalazim u blizini i da prikazujem film. Kad se to mnoštvo razišlo, pristigla je još jedna grupa od 300 osoba. Zato sam ponovio projekciju. Poslednji gledaoci su otišli tek u tri ujutro! U periodu od preko 17 godina, samo u Zambiji, ovaj zanimljiv film videlo je više od milion ljudi.

Nove dodele u Africi

Nakon što smo pet i po godina služili u Zimbabveu, premešteni smo u Južnu Afriku. To je značilo da moramo naučiti novi jezik, afrikans. Kasnije smo naučili i sesoto i zulu. To što smo bili u mogućnosti da poučavamo druge Božjoj Reči na više jezika učinilo je našu službu efikasnijom i pružilo nam osećaj ispunjenosti.

Početkom 1960-ih služili smo u putujućem delu u zemljama južne Afrike. U narednih 27 godina, mnogo smo putovali širom Lesota, Namibije, Južne Afrike i Svazilenda, kao i na ostrva Asunsion i Sveta Jelena u južnom delu Atlantskog okeana. Sve u svemu, proputovali smo stotine hiljada kilometara služeći našoj hrišćanskoj braći i sestrama. Njihova vera i lojalnost pod nepovoljnim okolnostima, ohrabrile su nas da nikada ne odustanemo.

Na primer, lično sam upoznao Svedoke iz Svazilenda koji nisu kompromitovali svoju veru kada je kralj Sobuza II umro. Pošto su odbijali da učestvuju u nebiblijskim ritualima koji su se održavali nakon smrti tog vladara, bili su otpušteni s posla i oduzeta su im građanska prava. Uprkos tome što su godinama trpeli oskudicu i nevolje, nikada se nisu odrekli svoje vere. To što sam upoznao tu divnu hrišćansku braću i sestre i razgovarao s njima, smatram velikom prednošću za koju ću uvek biti zahvalan Jehovi.

Još jedan primer revnosti je Filimon Mafareka, pionir iz sela Makhotlong (Lesoto) koje se nalazi u planinama, na nadmorskoj visini od preko 3 000 metara. Pošto nisu imali prevoz, on i njegova draga supruga, njihovo dvoje dece i četvoro kandidata za krštenje pešačili su 100 kilometara do mesta gde se održavao jedan veći skup, a koje se nalazilo na nadmorskoj visini od 1 000 metara. Veći deo puta morali su da se bore sa strmim terenom. Verali su se po planinskim klancima i prešli preko mnogih potoka i reka.

Kada su krenuli kući, poneli su sto primeraka knjige Istina koja vodi do večnog života. Želeli su da ih uruče ljudima u njihovom selu Mokhotlongu. Ali, usput su susreli mnoge koji su bili zainteresovani za biblijsku literaturu, tako da su podelili sve pre nego što su stigli kući. Emili i ja smo imali prednost da iz prve ruke vidimo revnost i odanost hrišćanske braće i sestara kao što su Filimon i njegova supruga, i toga se i danas rado sećamo.

Ponekad smo se suočavali sa opasnostima od otrovnih zmija kao što su kobre, kao i sa iznenadnim poplavama i drugim rizičnim situacijama. Iako su ta iskustva u to vreme bila zastrašujuća, ona ne izgledaju tako kada se uporede s nagradama i radošću koje nam je doneo život proveden u Jehovinoj službi. Naučili smo da Jehova nikada ne ostavlja svoje lojalne sluge.

Kada su se kod Emili pojavili ozbiljni zdravstveni problemi, Jehova nam je dao mudrost da postupamo na uravnotežen način u toj situaciji. Promena ishrane i bolji higijenski uslovi pomogli su joj da se brže oporavi. Da bi lakše podnosila putovanja, napravili smo kamp kućicu na malom kamionu. Tako je Emili polako ozdravila.

Povratak u Kanadu

Godine 1988, nakon 35 godina misionarske službe na očaravajućem afričkom kontinentu, dobili smo dodelu u Kanadi. Tako sam, 1991, ponovo počeo da služim kao putujući nadglednik. Osam godina kasnije doživeo sam moždani udar. Iako su od tada moje aktivnosti prilično ograničene, još uvek se radujem što mogu da služim kao starešina u jednoj od skupština u Londonu (Ontario).

I danas se sa zadovoljstvom sećam vremena kada sam, pre oko 56 godina, započeo pionirsku službu putujući na konju južnim Saskačivenom. Kako sam samo zahvalan što nas je otac istrajno poučavao da razmišljamo kao duhovne osobe i da se nikada ne plašimo da zauzmemo čvrst stav za istinu i pravednost! Poučio me je Božjoj Reči što mi je omogućilo da vodim smisaon život. To nasleđe mi je uvek koristilo. Svoj život u Jehovinoj službi ne bih menjao ni za šta što ovaj svet može da ponudi.

[Slika na 19. strani]

Naša porodica s devetoro dece, 1949. godine. Majka drži najmlađe u naručju, ja stojim iza nje

[Slika na 20. strani]

Napravio sam ovaj „kabus“ da bih ga koristio u službi

[Slika na 20. strani]

Žene koje su bile uhapšene u Kvibeku zbog propovedanja

[Slika na stranama 22, 23]

Kada sam učestvovao u obučavanju putujućih nadglednika u Zimbabveu

[Slika na 23. strani]

Ovu kamp prikolicu smo napravili da bi se Emili oporavila

[Slika na 23. strani]

Jedna od novijih slika sa Emili