Jedinstveni rezervat mediteranske divljači

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ ŠPANIJE

 HILJADAMA godina su mediteranske zemlje sekle svoje šume, preterano iskorišćavale svoje pašnjake i neke divlje životinje dovele skoro do istrebljenja. U toj oblasti sada ima samo nekoliko netaknutih područja. Međutim, u jednom delu Španije splet okolnosti je omogućio da jedno malo područje bude praktično netaknuto. To je Monfragve, što znači „neprobojna planina“.

Međutim, zabačenost ovog kraja Španije nije sama po sebi dovoljna da bi se zaštitila ova sredina. Na svu sreću, poljoprivrednici koji su živeli oko Monfragvea koristili su metod uzgajanja stoke koji se pokazao izuzetno vrednim u očuvanju dragocenih velikih predela prirodnih šuma koje su nekada prekrivale brda Mediterana. Taj očuvani šumoviti kraj bio je poznat kao dehesa, to jest „šumoviti pašnjak“.

Ekološka poljoprivreda

Pre mnogo vekova, ratari iz Ekstremadure (španskog kraja u kom se nalazi Monfragve) otkrili su da šume zimzelenog hrasta koji je tamo rastao mogu pružiti neophodan hlad i hranu za njihova stada. a Zato nisu krčili šume da bi imali pašnjake, već su između hrastova pravili čistine za pašnjake. Takođe su i orezivali drveće kako bi se razvijale grane. Hlad koji su pružali ovi impresivni hrastovi štitio je travnate pašnjake, a puno žirova na zemlji bili su bogata hrana za stoku i svinje. Pošto je zbog dehese opstao dobar deo prvobitnog šumskog područja, mogle su da prežive i mnoge ptice i životinje s tog područja.

Dve reke, Taho i Tijetar, protiču kroz dehesu, usecaju kanjone i konačno se združuju ispod vrha planine Monfragve. Na kraju je 1979. godine, ovo nepristupačno područje koje se nalazi duž ovih dveju reka i na kom je ova prvobitna mediteranska šuma očuvana bolje nego na bilo kom drugom području pretvoreno u prirodni rezervat. Park je osnovan zato što se Monfragve trenutno smatra jednim od najbolje očuvanih utočišta mediteranskog ekosistema.

Ptice koje se pominju i u Bibliji

Iako se park nalazi na relativno malom području, on pruža skrovište za genetu, crvenog jelena, divljeg vepra i neuhvatljivog španskog risa, koji je jedna od najugroženijih vrsta sisara u Evropi. Međutim, budući da većina tih životinja živi noću, posetilac po danu ima više šanse da  vidi veličanstvene ptice grabljivice kojih u ovom kraju ima mnogo. Većina ovih mediteranskih grabljivica su takođe tipične i za zemlje koje se pominju u Bibliji.

Sredinom 19. veka, prirodnjak H. B. Tristram zapazio je da gotovo svuda kuda je putovao Palestinom ima beloglavih supova koji kruže po nebu. Isto se može reći i za Monfragve, gde oko 400 parova supova imaju gnezda na stenovitim grebenima koji gledaju na reke Tahus i Tijetar. U smiraj dana, mnogi supovi kruže nad svojim zajedničkim mestima za gnežđenje, i zbog svojih velikih silueta izgledaju poput mrlja na večernjem nebu. b

Bele rode, koje u mnogim krajevima Evrope prave gnezda na starim građevinama, još uvek se gnezde na hrastovom drveću u oblasti Monfragvea, gde ih ima jako puno (Psalam 104:17). Zajedno s njima, termale koriste i krstaši i suri orlovi, koji strpljivo lebde i jedre ’gledajući u veliku daljinu‘ u neprestanoj potrazi za plenom (Jov 39:27-29, NW).

Crvene lunje, čiji se broj tokom letnjih meseci znatno povećava, okretnije su od orlova i ima ih više. Nadalje, oštrooke crne lunje stalno patroliraju nad rekama u ovom parku, uvek u potrazi za ribom koju hvataju u vodi (Jov 28:7, NW).

Kad padne mrak, u nebo se vinu i druge ptice grabljivice, kao što su buljina i kukuvija. Buljina se gnezdi na zabačenim liticama Monfragvea, staništima sličnim napuštenim ruševinama drevnog Vavilona, gde je prorok Isaija prorekao da će ona takođe imati svoj dom (Isaija 13:21).

Očuvanje i obnavljanje ovog utočišta

Posebno se u proleće ovaj park pretvara u šareni tepih od mnogog divljeg cveća. Nežni beli cvetovi kamene ruže i žbunovi ljubičaste lavande prekrivaju praktično sve obronke na kojima ne raste šuma. I dok se leto primiče, mnogobrojni makovi šaraju zelene pašnjake zagasito crvenom bojom.

Glavni cilj nadležnih organa ovog parka sada je očuvanje ovog dragocenog prebivališta. Zato oni marljivo sade domaće vrste drveća da bi se potisnuli borovi i eukaliptusi, koji su doneseni iz nekih drugih krajeva i od kojih divljač ovog parka nema koristi. Takođe sarađuju i s lokalnim poljoprivrednicima radi očuvanja okolnih dehesasa, i hrabre ih da sade novo hrastovo drveće kad god je to potrebno. Nadamo se da će ove mere zasigurati preživljavanje ovog jedinstvenog staništa za mediteransku divljač.

[Fusnote]

[Slike na stranama 16, 17]

Sleva na desno: stoka na ispaši na šumskoj čistini, geneta i crveni jelen

[Slika na 18. strani]

Crni strvinar

[Slika na 18. strani]

Buljina

[Slika na 18. strani]

Suri orao

[Izvor]

Fotos: Cortesía de GREFA