Vek nasilja

ALFRED NOBEL je verovao da bi se mir mogao očuvati ako bi nacije posedovale smrtonosno oružje. Uostalom, nacije bi se mogle brzo ujediniti i svakom agresoru naneti strahovitu štetu. „To bi bila sila koja bi onemogućila rat“, zapisao je. Prema Nobelovom gledištu, nijedna nacija u kojoj vlada zdrav razum ne bi izazvala sukob ako bi posledice po nju samu bile katastrofalne. Ali šta je prošli vek pokazao?

Za manje od 20 godina posle Nobelove smrti izbio je Prvi svetski rat. U ovom sukobu došlo je do upotrebe novih smrtonosnih oružja, uključujući i mitraljeze, bojne otrove, bacače plamena, tenkove, avione i podmornice. Poginulo je skoro deset miliona vojnika, a bilo je ranjeno više nego duplo od tog broja. Okrutnost Prvog svetskog rata obnovila je interesovanje za mir. To je dovelo do osnivanja Lige naroda. Predsednik Sjedinjenih Država Vudro Vilson, značajna ličnost koja je doprinela osnivanju Lige naroda, 1919. je dobio Nobelovu nagradu za mir.

Ali, sve nade da će rat biti okončan jednom za svagda bile su raspršene 1939. kada je izbio Drugi svetski rat. On je u mnogo čemu bio daleko užasniji od Prvog  svetskog rata. Tokom ovog sukoba, Adolf Hitler je proširio Nobelovu fabriku u Krimelu, i ona je postala jedna od najvećih nemačkih fabrika municije s više od 9 000 zaposlenih. A onda je, na kraju rata, Nobelova fabrika bila potpuno uništena tokom jednog Savezničkog vazdušnog napada u kojem je bilo bačeno više od hiljadu bombi. Ironično je što su te bombe bile napravljene zahvaljujući Nobelovom pronalasku.

Tokom veka koji je usledio posle Nobelove smrti došlo je do dva svetska rata i nebrojeno mnogo manjih sukoba. Tokom tog perioda nagomilavalo se oružje i nešto od tog oružja postalo je još smrtonosnije. Osmotrite nekoliko vojnih izuma koji su obeležili decenije koje su usledile posle Nobelove smrti.

Ručno naoružanje i lako naoružanje. Tu spadaju pištolji, puške, granate, automatske puške, minobacači i druge prenosive naprave. Ručno naoružanje i lako naoružanje je jeftino, lako se održava i još lakše koristi.

Da li je postojanje ovakvog naoružanja — i pretnja po civilno stanovništvo — predstavljalo prepreku za rat? Teško! U listu Bulletin of the Atomic Scientists, Majkl Kler piše da je lako naoružanje postalo „osnovno sredstvo borbe u velikoj većini sukoba u eri posle Hladnog rata“. U stvari, i do 90 posto žrtava u nedavnim ratovima stradalo je od ručnog i lakog naoružanja. Samo tokom 1990-ih, ovim napravama je ubijeno više od četiri miliona ljudi. U mnogo slučajeva, lakim naoružanjem barataju mladi koji nisu prošli vojnu obuku i koji ne osećaju grižu savesti zbog kršenja tradicionalnih pravila rata.

Kopnene mine. Do kraja 20. veka, kopnene mine su svakog dana u proseku osakatile ili ubile oko 70 ljudi! Većina njih nisu bili vojnici već civili. Kopnene mine se često koriste ne da bi ubile, već da bi osakatile i posejale strah među onima kojima nanose grozne povrede.

Ruku na srce, poslednjih godina se ulaže mnogo napora ne bi li se mine uklonile. Ali neki kažu da na svaku uklonjenu minu dolazi 20 postavljenih, i da širom sveta možda ima 60 miliona  postavljenih mina. Ni činjenica da nagazne mine ne mogu da razlikuju stopalo vojnika od stopala deteta koje se igra u polju nije obustavila proizvodnju i upotrebu ovih užasnih naprava.

Nuklearno naoružanje. S pronalaskom nuklearnog oružja prvi put je postalo moguće da čitav grad bude zbrisan s lica zemlje za samo nekoliko sekundi, a da vojnici ne ispale ni jedan jedini metak. Na primer, uzmite u obzir užasno uništenje koje se dogodilo kada su 1945. bile bačene atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki. Neki ljudi su izgubili vid zbog jake svetlosti. Drugi su stradali zbog radijacije. Mnogi su poginuli od vatre i toplote. Procenjuje se da je smrt u ova dva grada odnela skoro 300 000 života!

Naravno, neko bi rekao da je bombardovanjem ova dva grada preduhitrena smrt mnogih ljudi koji bi poginuli da se rat nastavio konvencionalnim oružjem. Ipak, šokirani ovakvim ogromnim gubitkom ljudskih života, neki su počeli da se zalažu za svetsku kontrolu nad ovim strašnim oružjem. Zaista, mnogi su počeli da strahuju da je čovek postao sposoban da uništi samog sebe.

Da li je razvoj nuklearnog oružja povećao šanse za mir? Neki kažu da jeste. Oni ukazuju na činjenicu da ovo moćno oružje nije upotrebljeno u ratu već više od pola veka. Ipak, Nobelovo verovanje da će oružje  za masovno uništenje okončati ratovanje nije se pokazalo istinitim jer još uvek ima ratova u kojima se koristi konvencionalno naoružanje. Osim toga, Odbor za nuklearnu politiku kaže da se na hiljade nuklearnih bojevih glava neprestano nalazi u stanju visoke borbene gotovosti. I u ovom vremenu kada terorizam izaziva ozbiljnu zabrinutost, mnogi se u strahu pitaju šta bi se desilo ako bi nuklearni materijal dospeo u „pogrešne“ ruke. Čak i kada je u „pravim“ rukama, postoji strepnja da bi jedan jedini incident mogao da izazove termonuklearnu katastrofu. S obzirom na razorno oružje, jasno je da ovo nije mir koji je Nobel zamišljao.

Biološko i hemijsko naoružanje. Biološki rat obuhvata upotrebu smrtonosnih bakterija kao što je antraks ili virusa kao što su velike boginje. Velike boginje su naročito opasne zato što su veoma zarazne. Tu je zatim pretnja od hemijskog oružja, kao što su bojni otrovi. Ove otrovne materije se pojavljuju u raznim oblicima i iako su već decenijama zabranjene, to nije sprečilo njihovo korišćenje.

Da li je ovo strašno oružje i opasnost kojom preti prouzrokovalo da ljudi reaguju onako kako je Nobel predvideo — da ’ustuknu pred užasom i raspuste svoju vojsku‘? Nasuprot tome, to oružje je samo povećalo strah od toga da bi jednoga dana moglo biti upotrebljeno — čak i od strane amatera. Pre više od jedne decenije, direktor Agencije Sjedinjenih Država za kontrolu naoružanja i razoružanje, izjavio je: „Hemijsko oružje se može napraviti  u maltene bilo čijoj garaži, čak i ako ste samo malo učili hemiju u srednjoj školi.“

Nema sumnje da je 20. vek bio obeležen ratovima koji su bili daleko razorniji od ratova iz bilo kog drugog doba. Sada, na početku 21. veka, nada da će biti uspostavljen mir izgleda još nestvarnija — posebno nakon terorističkih napada koji su se 11. septembra 2001. dogodili u Njujorku i Vašingtonu. „Praktično se niko ne usuđuje da pita da li bi ravnoteža u tehnologiji mogla potpuno da prevagne ka unapređivanju zla“, piše Stiven Livi u časopisu Newsweek. On dodaje: „Ko ima ideju kako da se reši ta situacija? Ljudi su poznati po tome da najpre teže ka onome što smatraju napretkom, a da tek kasnije analiziraju stvari. Dok odbijamo da razmišljamo o ’nečemu što se nikako ne može dogoditi‘, mi stvaramo okolnosti koje omogućuju da se to dogodi.“

Istorija nas je do sada poučila tome da pronalasci zastrašujućih eksploziva i smrtonosnog oružja uopšte nisu doveli svet bliže miru. Da li je onda svetski mir samo san?

[Okvir/Slike na 8. strani]

Pripitomljavanje nitroglicerina

Italijanski hemičar Askanio Sobrero je 1846. otkrio nitroglicerin — gustu, uljanu eksplozivnu tečnost. Ta materija se pokazala veoma opasnom. Sobrera su po licu dosta posekle krhotine stakla nakon eksplozije, i na kraju je odustao od rada s tom materijom. Osim toga, postojao je problem s tom tečnošću koji Sobrero nije mogao da reši: kad bi se ona prolila i udarila čekićem, eksplodirao bi samo deo tečnosti koji je udaren, a ne i njen ostatak.

Nobel je rešio problem kada je izumeo odgovarajući upaljač, koristeći malu količinu jednog eksploziva koja može da zapali veliku količinu drugog eksploziva. Onda je 1865. izmislio detonator — malu kapislu sa živinim fulminatom koja se stavljala u posudu s nitroglicerinom i onda inicirala upaljačem.

Međutim, i dalje je bilo opasno raditi s nitroglicerinom. Na primer, 1864. je u jednoj eksploziji u Nobelovoj radionici blizu Stokholma poginulo pet ljudi — uključujući i Nobelovog najmlađeg brata Emila. Nobelova fabrika u Krimelu, u Nemačkoj, dva puta je odletela u vazduh. Osim toga, neki ljudi su ovu tečnost koristili kao ulje za lampe, sredstvo za poliranje cipela ili kao mazivo za točkove vagona — sa ozbiljnim posledicama. Čak i prilikom miniranja planina, višak ulja je mogao da iscuri u pukotine i kasnije izazove nesrećne slučajeve.

Godine 1867, Nobel je pretvorio ulje u čvrsto stanje tako što je nitroglicerin pomešao s kiselgurom, jednom neeksplozivnom, poroznom supstancom. Skovao je ime dinamit od grčke reči dinamis, što znači „moć“. Iako je Nobel kasnije napravio savršenije eksplozive, dinamit se smatra jednim od njegovih najvažnijih izuma.

Naravno, Nobelovi eksplozivi se nisu koristili samo u ratne svrhe. Na primer, oni su odigrali istaknutu ulogu u izgradnji tunela Sv. Gothard (1872-82), prilikom razaranja podvodnih stena u njujorškom Ist Riveru (1876, 1885) i u iskopavanju Korintskog kanala u Grčkoj (1881-93). I pored svega toga, dinamit je ubrzo pošto je izumljen stekao reputaciju sredstva za razaranje i sejanje smrti.

[Slika]

Kolumbijska policijska stanica koja je uništena eksplozijama podmetnutog dinamita

[Izvor]

© Reuters NewMedia Inc./CORBIS

[Slika na 4. strani]

Za manje od 20 godina posle Nobelove smrti, Prvi svetski rat je bio svedok upotrebe novih smrtonosnih oružja

[Izvor]

U.S. National Archives photo

[Slike na 6. strani]

Žrtve nagaznih mina u Kambodži, Iraku i Azerbejdžanu

[Izvori]

UN/DPI Photo 186410C by P.S. Sudhakaran

UN/DPI Photo 158314C by J. Isaac

UN/DPI Photo by Armineh Johannes

[Slika na 6. strani]

Odbor za nuklearnu politiku kaže da se na hiljade nuklearnih bojevih glava neprestano nalazi u stanju visoke borbene gotovosti

[Izvor]

UNITED NATIONS/PHOTO BY SYGMA

[Slike na 7. strani]

Zastrašujuća priroda hemijskog oružja dobila je širok publicitet kada je 1995. bio ubačen sarin u sistem podzemne železnice u Tokiju

[Izvor]

Asahi Shimbun/Sipa Press

[Izvor slike na 5. strani]

UN/DPI Photo 158198C by J. Isaac