Kartagina — grad koji je skoro srušio Rim

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ FRANCUSKE

NA SEVERNOJ obali Afrike, na periferiji Tunisa, glavnog grada države Tunis, leže ruševine drevnog grada Kartagine. Turisti se može oprostiti što ih nije video, jer i nema mnogo toga da se vidi. Pa ipak, na ovom mestu leže ostaci jednog od najvećih antičkih gradova — grada kome je malo nedostajalo da porazi moć Rima. Prema rečima rimskog istoričara Livija, „ova bitka između dva najbogatija grada na svetu držala je kraljeve i narode u neizvesnosti“, jer pitanje koje je bilo uključeno u to nije bilo ništa manje do sama dominacija nad svetom.

Osnivanje grada

U drugom milenijumu pre n. e., Feničani su nastanjivali uzan pojas zemlje duž Sredozemne obale, koji se prostirao severno i južno od današnjeg Libana. Pošto su bili vešti moreplovci, svoju pažnju su usmerili ka zapadu u potrazi za zlatom, srebrom, gvožđem, kalajem i olovom. Za to su u zamenu davali drvo (kao što je čuveni libanski kedar), purpurnu tkaninu, parfeme, vino, začine i druge proizvode. a

Kako su putovali na zapad, Feničani su osnivali naselja duž obala Afrike, Sicilije, Sardinije i južne Španije — možda i Tarsis koji se spominje u Bibliji (1. Kraljevima 10:22; Jezekilj 27:2, 12). Kartagina je prema predanju osnovana 814. pre n. e., nekih 60 godina pre nego što se sukobila s Rimom. Jedan specijalista za antičko doba severne Afrike, Serž Lanse, zapaža: „Osnivanje Kartagine, otprilike krajem devetog veka n. e., stotinama godina je bilo odlučujući faktor za sudbinu politike i kulture zapadnog sredozemnog regiona.“

 Počeci imperije

Bilo je to na poluostrvu u obliku „džinovskog sidra bačenog u more“, kako je to opisao istoričar Fransoa Dekre, kada je Kartagina počela da stvara imperiju. Gradeći na temelju koji su postavili njeni feničanski preci, Kartagina je svoju trgovačku mrežu — koja je uglavnom uključivala uvoz metala — razvila u ogroman trust, koji je nametao monopol svojom moćnom flotom i armijom plaćenika.

Nikada zadovoljni sa onim što su postigli, Kartaginjani su stalno bili u potrazi za novim tržištima. Smatra se da se moreplovac Himilko oko 480. pre n. e. iskrcao u Kornuol (Britanija) koji je bio bogat kalajem. Kaže se da je oko 30 godina kasnije, Hano, član jedne od vodećih porodica u Kartagini, poveo ekspediciju od 60 brodova na kojima je bilo 30 000 muškaraca i žena, da bi osnovao nove kolonije. Prošavši kroz Gibraltarski moreuz i plovivši duž afričke obale, Hano je možda stigao do Gvinejskog zaliva, a možda čak i do obala Kameruna.

Kao rezultat takvog preduzimljivog duha i izoštrenih sposobnosti za trgovinu, Kartagina je verovatno postala najbogatiji grad drevnog sveta. „Do početka trećeg veka [pre n. e.], tehničke veštine, flota i trgovina... postavili su grad na najistaknutije mesto“, kaže knjiga Carthage. Grčki istoričar Apijan je o Kartaginjanima izjavio: „Po snazi su bili jednaki Grcima; po bogatstvu Persijancima.“

U senci Vala

Iako su bili raštrkani širom zapadnog Sredozemlja, Feničani su bili ujedinjeni svojim religioznim verovanjima. Kartaginjani su nasledili hanansku religiju od svojih feničanskih praočeva. Vekovima je Kartagina svake godine u Tir slala jednu delegaciju da prinese žrtve u Melkartovom hramu. U Kartagini su glavna božanstva bili božanski par Val-Hamon, što znači „Gospod kovača“, i Tanit koja se može poistovetiti sa Astartom.

Najozloglašenije obeležje kartaginske religije bilo je žrtvovanje dece. Diodor Sicilijanski izveštava da su 310. pre n. e., tokom napada na grad, Kartaginjani žrtvovali više od 200 dece plemićkog porekla kako bi umirili Val-Hamona. The Encyclopedia of Religion navodi: „Prinošenje nedužne dece na žrtvu u korist drugih, bila je vrhovni čin umirivanja, kojim je verovatno trebalo da se zagarantuje dobrobit porodice kao i društva.“

Godine 1921. arheolozi su pronašli ono što je po biblijskom izrazu iz 2. Kraljevima 23:10 i Jeremiji 7:31 kasnije nazvano Tofet. Iskopavanjima je otkriveno više nivoa urni u kojima su bili ugljenisani ostaci životinja (koje su služile kao alternativne žrtve) i male dece, koje su bile zakopane ispod jedne stele sa zavetnim natpisima. Procenjuje se da u Tofetu ima  ostataka više od 20 000 dece koja su žrtvovana tokom samo jednog perioda od 200 godina. Neki revizionisti danas tvrde da je Tofet jednostavno bilo groblje na kome su sahranjivana mrtvorođena deca, ili deca koja su umrla jako mala da bi bila sahranjena u nekropoli. Međutim, kao što zapaža ranije citirani Lanse, „činjenica da su Kartaginjani žrtvovali ljude ne može se kategorički poreći“.

Borba za prevlast

S padom Tira u šestom veku pre n. e., Kartagina je preuzela poziciju predvodnika zapadnih Feničana. Ali napredak Kartagine do nadmoćnosti nije bio bez protivljenja. Ubrzo je između punskih i grčkih trgovaca izbio sukob za prevlast nad morima i oko 550. pre n. e., izbio je rat. Godine 535. pre n. e., Kartaginjani su, potpomognuti svojim saveznicima Etrurcima, proterali Grke s Korzike i preuzeli kontrolu nad Sardinijom. b Konflikt koji je kao posledica toga izbio između Kartagine i Grčke zbog kontrole nad Sicilijom — ostrvom od ključne strateške važnosti — postajao je sve ozbiljniji.

U isto vreme, Rim je počeo da oštri svoje zube. Ugovori između Kartagine i Rima garantovali su Kartagini povlastice koje se tiču trgovine i tako Siciliju stavili van domašaja Rimljana. Ali kada je Rim pokorio italijansko poluostrvo, sve veći uticaj Kartagine na samom pragu Italije viđen je kao pretnja. Polibije, grčki istoričar iz drugog veka pre n. e., komentarisao je: „Rimljani su videli... da su Kartaginjani zavladali ne samo Afrikom c već i velikim delom Španije, i da su bili gospodari svih ostrva u Sardinijskom i Tirenskom moru. Da su Kartaginjani preuzeli kontrolu nad Sicilijom, oni bi se pokazali kao najneugodniji i najopasniji susedi, jer bi sa svih strana opkolili Italiju i pretili bi svakom delu te zemlje.“ Neke partije u Rimskom senatu su, motivisane ekonomskim interesima, podsticale da se izvrši intervencija na Siciliji.

Punski ratovi

Godine 264. pre n. e., kriza na Siciliji pružila je Rimljanima izgovor za intervenciju. Kršeći sporazum, Rim je poslao odred trupa  i tako je započelo ono što se naziva Prvi punski rat. Ovaj konflikt koji su karakterisale neke od najvećih pomorskih bitaka drevnog sveta, trajao je više od 20 godina. Na kraju, 241. pre n. e., Kartaginjani su bili poraženi i primorani da napuste Siciliju. Rim im je oteo i Korziku i Sardiniju.

Da bi nadoknadio ove gubitke, kartaginski general Hamilkar Barka počeo je da obnavlja moć Kartagine time što je u Španiji gradio carstvo. Na jugoistočnoj obali Španije bila je osnovana „Nova Kartagina“, i rudna bogatstva Španije za nekoliko godina ponovo su napunila riznice Kartagine. Ova ekspanzija neizbežno je vodila do konflikta s Rimom i 218. pre n. e., rat je ponovo izbio.

Na čelu kartaginske vojske bio je jedan od Hamilkarovih sinova, Hanibal, čije ime znači „Mio Valu“. Maja 218. pre n. e., krenuo je iz Nove Kartagine na istorijski marš kroz Španiju i Galiju, i sa svojom vojskom sačinjenom od Afrikanaca, Španaca i skoro 40 slonova prešao Alpe. Zatečeni nespremni, Rimljani su pretrpeli nekoliko teških poraza. Dana 2. avgusta 216. pre n. e., u bici kod Kane — „jednoj od najstrašnijih katastrofa koju je rimska vojska ikada doživela“ — Hanibalova vojska je zbrisala duplo veću rimsku vojsku, ubivši skoro 70 000 neprijatelja, a izgubivši samo 6 000 ljudi.

Rim je bio nadohvat ruke! Ali, pošto su odbijali da se predaju, Rimljani su narednih 13 godina uznemiravali Hanibalove trupe u iscrpljujućem ratu. Kada je Rim poslao vojsku u Afriku, Kartaginu su napustili njeni saveznici i bila je poražena u Španiji i na Siciliji. Zato je bila primorana da opozove Hanibala. Sledeće godine, 202. pre n. e., rimski general Scipion Afrikanac pobedio je Hanibalovu vojsku kod Zame, na jugozapadu od Kartagine. Punskom gradu, koji je bio primoran da preda svoju flotu, bila je oduzeta vojna nezavisnost i određeno mu je da plati ogromnu odštetu za period od više od 50 godina. Što se tiče Hanibala, on je kasnije pobegao u izgnanstvo, i oko 183. pre n. e. izvršio je samoubistvo.

„Delenda est Kartago!“

Mir je Kartagini doneo obnovljeni prosperitet i to do te mere da je za samo deset godina ponudila da plati odštetu. Zakleti neprijatelji Kartagine smatrali su takvu vitalnost i političke reforme krajnje opasnim. Jedan stariji rimski državnik Katon skoro dve godine je, sve do svoje smrti, svaki svoj govor pred Senatom završavao sloganom: „Delenda est Kartago!“, što znači „Kartagina mora biti razorena!“

Konačno, 150. pre n. e., jedno navodno kršenje sporazuma pružilo je Rimljanima izgovor koji su tražili. Objavljen je rat, rat koji je opisan kao „rat do istrebljenja“. Rimljani  su tri godine opsedali 30 kilometara duga gradska utvrđenja, od kojih su neka bila visoka i preko 12 metara. Na kraju, 146. pre n. e., napravljen je proboj. Rimske trupe su se, probijajući se kroz uske ulice pod kišom strela, upustile u divlju borbu prsa u prsa. Kao jezivu potvrdu drevnih zapisa, arheolozi su ispod razbacanih kamenih blokova pronašli ljudske kosti.

Posle šest strašnih dana, predalo se oko 50 000 izgladnelih ljudi koji su spas potražili u Birsi — utvrđenoj citadeli na vrhu brda. Drugi su se, odbijajući da budu ubijeni ili zarobljeni, zatvorili u Eskulapov hram i zapalili ga. Rimljani su spalili ono što je ostalo od grada, a Kartagina je sravnjena sa zemljom, ceremonijalno prokleta i svako naseljavanje ljudi na tom mestu bilo je zabranjeno.

Tako je Rim u roku od 120 godina srušio imperijalističke ciljeve Kartagine. Istoričar Arnold Tojnbi navodi: „Pravo pitanje Hanibalskog rata bilo je da li će najveći deo helenističke države preuzeti oblik Kartaginskog ili Rimskog carstva.“ „Da je pobedio“, komentariše Encyclopædia Universalis, „Hanibal bi sigurno osnovao univerzalnu imperiju sličnu Aleksandrovoj.“ Kako se na kraju ispostavilo, Punski ratovi su obeležili početak rimskog imperijalizma, što je na kraju dovelo do toga da on zavlada svetom.

„Afrički Rim“

Izgledalo je da je Kartagini konačno došao kraj. Ipak, samo jedan vek kasnije, Julije Cezar je odlučio da tamo osnuje koloniju. Ona je u njegovu čast nazvana Kolonija Julija Kartago. Rimski graditelji su premestili oko 100 000 kubnih metara zemlje da bi je izravnali s vrhom Birse kako bi napravili ogromnu platformu — i kako bi izbrisali sve tragove prošlosti. Na njoj su podignuti hramovi i kitnjaste javne zgrade. Kako je vreme prolazilo, Kartagina je postala ’jedan od najbogatijih gradova rimskog sveta‘, a po veličini je posle Rima bila drugi grad na Zapadu. Da bi bili zadovoljeni zahtevi 300 000 stanovnika, izgrađeni su pozorište, amfiteatar, velika termalna kupatila, akvadukt dug 132 kilometra kao i cirkus koji je mogao primiti 60 000 gledalaca.

Hrišćanstvo je u Kartaginu došlo otprilike sredinom drugog veka n. e. i brzo se proširilo. U Kartagini je oko 155. n. e. rođen Tertulijan, čuveni crkveni teolog i apologet. Latinski je zbog njegovog pisanja postao zvanični jezik Zapadne crkve. Siprijan, kartaginski biskup iz trećeg veka koji je izmislio hijerarhijski sveštenički sistem od sedam stepena, u tom gradu je 258. n. e. umro mučeničkom smrću. Još jedan severnoafrikanac, Avgustin (354-430. n. e.), koji je bio nazvan najvećim misliocem drevnog hrišćanstva, pomogao je da se crkvena doktrina stopi s grčkom filozofijom. Uticaj severnoafričke crkve bio je takav da je jedan sveštenik izjavio: „Ti si, o Afriko, s najvećim žarom ojačala našu veru. Što ti rešiš odobrava Rim i slušaju gospodari sveta.“

Međutim, dani Kartagine bili su odbrojani. Njena sudbina je još jednom bila neraskidivo povezana s Rimom. Kako je Rimsko carstvo slabilo, tako je slabila i Kartagina. Godine 439. n. e., grad su osvojili i opljačkali Vandali. Vizantijsko osvajanje grada jedan vek kasnije, nakratko je odložilo uništenje. Ali Kartagina nije mogla da se odupre Arapima koji su prohujali kroz severnu Afriku. Grad je osvojen 698. n. e., i njegovo kamenje je posle toga poslužilo za izgradnju grada Tunisa. U vekovima koji su usledili, mermer i granit koji su nekada ukrašavali ovaj rimski grad bili su opljačkani, izvezeni i iskorišćeni za izgradnju katedrala u Đenovi i Pizi, u Italiji, i čak u Kanterberiju u Engleskoj. Kartagina je nekada bila jedan od najbogatijih i najmoćnijih gradova antike, bila je imperija koja je zamalo zavladala svetom, ali na kraju je postala samo bezlična gomila kamenja.

[Fusnote]

[Mapa na 14. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

RIM

SREDOZEMNO MORE

KARTAGINA (ruševine)

[Slika na 14. strani]

Ostaci rimskih termalnih kupatila

[Slika na 15. strani]

Transport libanskog kedra feničanskim brodovima

[Izvor]

Musée du Louvre, Paris

[Slika na 15. strani]

Stakleni privesci koji su nošeni kao amajlije

[Izvor]

Musée du Louvre, Paris

[Slika na 16. strani]

Kartaginjani su nosili pogrebne maske da bi oterali zle duhove

[Izvor]

Musée du Louvre, Paris

[Slika na 16. strani]

Kartaginjani su nasledili ubijanje dece koje je bilo deo hananskog obožavanja. Ovo je oznaka groba jednog žrtvovanog deteta

[Slika na 17. strani]

Ruševine punskog grada kog su Rimljani uništili 146. pre n. e.

[Slika na 17. strani]

Hanibal se smatra jednim od najvećih vojnih stratega koji su ikada živeli

[Izvor]

Alinari/Art Resource, NY