Tinejdžerske godine se često povezuju sa odličnim zdravljem i neiscrpnom energijom. Međutim, to se ne može reći za neke mlade koji pate od ozbiljne bolesti. Da li je tako i s tobom? Ako jeste, značiće ti životne priče tri mlada Jehovina svedoka – Vlorije, Džastina i Nise. Zapazi kako oni uspevaju da se izbore sa svojim mučnim bolestima.

•  Vlorija

•  Džastin

•  Nisa

 Bolujem od fibromijalgije od 14. godine. Do svoje 20. godine, obolela sam i od artritisa, lupusa i Lajmske bolesti. Teško je kad nemate snage da uradite sve što biste hteli. Povremeno sam bila paralizovana od struka nadole i bila su mi potrebna invalidska kolica.

 Još gore od fizičke nemoći bilo je mentalno mučenje kroz koje sam prolazila jer nisam bila u stanju da uradim jednostavne stvari, na primer da pišem ili otvorim teglu. Gledala sam decu kako hodaju i pitala se zašto ja to ne mogu. Osećala sam se kao promašaj.

 Na sreću, imala sam pomoć, i to ne samo od članova svoje porodice već i od skupštine Jehovinih svedoka kojoj pripadam. Oni su me često posećivali i zato se nisam osećala previše usamljeno. Neki su me pozivali na druženja, iako nije jednostavno podići paralizovanu osobu iz invalidskih kolica, uneti je u auto i izneti je iz njega.

 Stariji u skupštini su mi posebno bili od pomoći jer znaju kako je kada imaš zdravstvene probleme. Pomogli su mi da se pomirim sa svojim stanjem i da se ne osećam krivom zato što ne mogu da uradim sve što mogu drugi. Najsrećnija sam kada sam na skupštinskim sastancima i u službi propovedanja (Jevrejima 10:25). Tada razumem da se, iako sam bolesna, ne razlikujem mnogo od drugih.

 Uvek imam na umu da nam Jehova daje ono što nam je potrebno da bismo podneli svoje stanje. Na primer, Biblija kaže da se naš unutrašnji čovek „obnavlja iz dana u dan“ iako se onaj spoljašnji raspada (2. Korinćanima 4:16). Tako se ja osećam.

 Za razmišljanje: Ako imaš ozbiljan zdravstveni problem, zašto je važno da potražiš pomoć drugih? Ako si zdrav, kako možeš pomoći nekome ko je bolestan? (Poslovice 17:17).

 Pao sam na pod i nisam mogao da ustanem. Osetio sam stezanje u grudima i nisam mogao da se pomerim. Hitno sam prebačen u urgentni centar. Lekari najpre nisu mogli da otkriju u čemu je problem. Ali nakon još nekoliko napada, ustanovili su dijagnozu – Lajmska bolest.

 Lajmska bolest mi je oštetila nervni sistem. Iako je prošlo nekoliko godina otkad mi je otkrivena ova bolest, još uvek imam drhtavicu, ponekad nekontrolisanu. Ima dana kada me boli celo telo, a ponekad me prsti toliko bole da ne mogu da ih pomerim. Kao da su mi svi zglobovi zarđali.

 Ponekad sam razmišljao: „Suviše sam mlad da bih bio bolestan“, i to bi me razljutilo. Svakog dana sam izlivao srce pred Bogom, pitajući ga: „Zašto mi se ovo dešava?“ Čak sam počeo da razmišljam da me je Bog napustio. Ali onda sam pomislio na Jova. Iako nije u potpunosti razumeo zašto je morao toliko da pati, ostao je veran Bogu. Ako je Jov uspeo i pored strašnih nevolja koje su ga snašle, onda to mogu i ja.

 Skupštinske starešine mi pružaju veliku podršku. Redovno mi se javljaju i pitaju kako se osećam. Jedan starešina mi je rekao da mogu da ga pozovem kad god želim da razgovaram, u bilo koje vreme. Svakog dana zahvaljujem Jehovi na takvim prijateljima! (Isaija 32:1, 2).

 Kada se razbolimo od ozbiljne bolesti, ponekad zaboravimo ono najvažnije – Jehova zna kroz šta prolazimo. Biblija kaže: „Baci na Jehovu breme svoje, i on će te podupreti“ (Psalam 55:22). Trudim se da to činim svakog dana.

 Za razmišljanje: Kako oni koji te vole mogu da ti pomognu da se izboriš sa svojom bolešću? (Poslovice 24:10; 1. Solunjanima 5:11).

 Kada sam imala oko 15 godina, dijagnostikovan mi je Marfanov sindrom – poremećaj koji oslabljuje zglobove. Ovaj sindrom može da utiče i na srce, oči i druge vitalne organe. Nemam bolove svakog dana, ali kada ih imam, znaju da budu veoma jaki.

 Kada su mi saopštili dijagnozu, puno sam plakala. Brinula sam se da neću moći da radim sve ono što volim. Na primer, volim da plešem. Pomisao da jednog dana usled bolova neću moći da plešem, možda čak ni da hodam, budila je u meni strah od budućnosti.

 Moja sestra mi puno znači. Pomogla mi je da prevaziđem fazu kada sam se samosažaljevala. Rekla mi je da ne treba da živim u strahu, jer će mi to uništiti život. Takođe me je podstakla da se stalno molim, jer ko može bolje od Jehove znati i razumeti kroz šta prolazim (1. Petrova 5:7).

 Biblijski stih koji mi daje snagu jeste Psalam 18:6, gde piše: „U nevolji svojoj prizivao sam Jehovu, vapio sam Bogu svome. Iz hrama svoga on je čuo glas moj, i vapaj moj dopro je do njegovih ušiju.“ Ovaj stih mi je pomogao da razumem da će me Jehova čuti i da će mi pomoći kada mu se molim i tražim pomoć da izađem na kraj sa svojom bolešću. On je uvek tu za mene.

 Naučila sam da je u redu da budemo tužni i čak ljuti kada se suočimo s nekom nevoljom, jer su takva osećanja normalna – sve dok ne dozvolimo da ona preuzmu kontrolu nad našim životom i naruše naše prijateljstvo s Bogom. On nikad nije kriv za naše probleme i sve dok nam je na prvom mestu u životu, nikada nas neće ostaviti (Jakovljeva 4:8).

 Za razmišljanje: Da li je Bog kriv za naše patnje? (Jakovljeva 1:13).