У Манилу су 14. јуна 1947. бродом стигла три човека – Лоренсо Алпиче, Ерл Стјуарт и Виктор Вајт. То су били први мисионари на Филипинима. Око месец дана касније, придружио им се Ник Скелпарик, брат који је такође завршио школу Галад.

Ова браћа су примила одличну обуку и била су спремна да приону на посао. Тамо је већ било 2 400 ревних објавитеља који су проповедали широм земље. До 1958, после само 11 година, просечан број објавитеља се удесетостручио и прешао је 23 000. Данас, након 75 година откако су мисионари стигли у ову земљу, тај број је порастао на преко 230 000.

Долазак мисионара није била случајност. Два месеца пре тога, тадашњи председник корпорације Watch Tower Society, Натан Нор, био је на конгресу у Манили који је трајао од 31. марта до 2. априла 1947. Брат Нор је тада рекао присутнима да ће ускоро доћи добро обучени мисионари из школе Галад и да ће им помоћи око организовања проповедања. Била им је потребна помоћ јер се недавно завршио Други светски рат који им је опустошио земљу.

Последњег дана конгреса се у заливу Манила, у близини насуканих ратних бродова, крстило њих 151. Касније тог дана брат Нор је изнео јавно предавање под називом „Радост свих народа“ пред публиком од 4 200 људи. Говор је преношен путем радија тако да га је чуло на хиљаде њих широм земље. Браћа Нор и Хеншел, који су дошли из главног седишта, храбрили су браћу и подстицали их да ревно и на организован начин преносе добру вест.

Брат Дентон Хопкинсон, који као мисионар служи на Филипинима од 1954, описао је претходних 75 година службе у овој земљи речима: „Ти први мисионари који су стигли 1947. одиграли су кључну улогу у оснивању скупштина и припремању браће за огроман пораст који је уследио.“

Захвални смо небеском Оцу Јехови што благосиља труд својих слугу, како на Филипинима тако и у другим крајевима света (Исаија 60:22).