Коначно више нису имали шта да кажу. Завладала је тишина. Једино што се чуло био је шум врућег ветра из арапске пустиње. Исцрпљен од дуге полемике, Јов је остао без речи. Замисли га како с прекором гледа тројицу својих познаника – Елифаса, Вилдада и Софара – скоро као да их изазива да наставе. Али они не желе ни да га погледају, љути што ништа нису постигли заједљивим аргументима, испразним речима и увредљивим инсинуацијама (Јов 16:3). Штавише, Јов је био још одлучнији да брани своју беспрекорност.

 Јову је још само беспрекорност остала. Изгубио је богатство, све своје десеторо деце, подршку и поштовање пријатеља и комшија, а на крају и здравље. Кожа му је поцрнела због болести, била је прекривена закорелим крастама и отвореним ранама из којих су излазили црви. И дах му је био одвратан (Јов 7:5; 19:17; 30:30). Јов је био огорчен због окрутних ствари које су му рекла ова три човека. Био је решен да докаже да није покварен, као што су они тврдили. Оно што је Јов на крају рекао сасвим их је ућуткало. Бујица окрутних речи коначно је пресушила. Међутим, Јовов бол је и даље био ту. Још увек му је очајнички била потребна помоћ!

 Сасвим је разумљиво што Јов није имао исправан поглед на своју ситуацију. Требало му је вођство и исправка. Такође су му биле потребне искрена утеха и охрабрење, оно што су његова три познаника могла да му пруже, али нису. Да ли си и ти некада осећао да су ти вођство и утеха очајнички потребни? Да ли су те некада изневерили они које си сматрао пријатељима? Сазнање како је Јехова Бог помогао свом слуги Јову и како је Јов реаговао може ти помоћи и пружити ти наду.

 У причи о Јову затим следи обрт. У близини се налазио још неко – младић по имену Елијуј. Он је све време био ту и ћутке слушао полемику тих старијих мушкараца. Уопште му се није свидело оно што је чуо.

 Јовове речи узнемириле су Елијуја. Било му је жао да гледа праведног Јова како испровоциран покушава да докаже да је праведнији од Бога. Елијуј је искрено саосећао с Јовом и видео је његову патњу, искреност и очајничку потребу за добронамерним саветом и утехом. Није чудо што је Елијуј изгубио стрпљење с овом тројицом лажних тешитеља. Чуо их је како нападају Јова, покушавају да поткопају његову веру, сруше његово достојанство и прикажу га у лошем светлу. Што је најгоре, говорили су неистине због којих је изгледало да је Бог окрутан. Елијуј се с правом умешао у овај разговор (Јов 32:2-4, 18).

 „Ја сам млад,“ рекао је, „а ви сте старији људи. Зато сам се устезао и плашио сам се да вам изнесем оно што знам.“ Затим је наставио: „Године многе не дају мудрост саме по себи, и није довољно бити стар да би се знало право судити“ (Јов 32:6, 9). Елијуј је затим изнео дуг говор, из ког се видело да су ове речи тачне. Имао је потпуно другачији приступ од Елифаса, Вилдада и Софара. Елијуј је уверио Јова да га неће потцењивати и чинити да се осећа још горе. Уважио је Јова, обраћајући му се по имену и признајући да су се његови тешитељи опходили према њему без поштовања. a Узимајући у обзир његова осећања, рекао је: „А сада, молим те, Јове, чуј речи моје“ (Јов 33:1, 7; 34:7).

 Елијуј је упутио Јову директан савет. Најпре му је рекао: „На моје уши рекао си [...] ’Чист сам и без греха сам. Чист сам и нема кривице на мени. Али Бог налази прилике да ми се супротстави.‘ “ Елијуј је показао у чему је проблем када је питао: „’Зар то сматраш правдом?‘ Рекао си: ’Праведност је моја већа од Божје.‘ “ Он није могао да дозволи Јову да и даље тако размишља. „Ево, у томе ниси у праву,“ рекао је овај младић (Јов 33:8-12; 35:2). Елијуј је знао да је Јов био љут због свих страшних губитака које је доживео и лошег опхођења лажних пријатеља према њему. Али Елијуј је упозорио Јова: „Пази да те гнев не наведе да пакосно пљескаш рукама“ (Јов 36:18).

 Што је најважније, Елијуј је стао у Јеховину одбрану. Овим једноставним, али снажним речима, истакао је важну чињеницу: „Далеко је од истинитог Бога да зло чини, и од Свемоћног да неправедно поступа! [...] Свемоћни не изврће правду“ (Јов 34:10, 12). Елијуј је подсетио Јова да је Јехова био милосрдан према њему јер се није умешао и казнио га за све оно што је изговорио непромишљено и без поштовања (Јов 35:13-15). Елијуј се није претварао да има одговоре на сва питања, већ је понизно признао: „Бог је много узвишенији него што схватити можемо“ (Јов 36:26).

 Премда је Елијуј био прилично директан, био је и благ. Говорио је о предивној нади, да ће Јехова једног дана излечити Јова. Бог ће свом верном слуги рећи: „Нека тело његово постане свеже као у младости, нека се врати у дане младалачке снаге своје.“ Елијуј је на још један начин показао да му је стало до Јова. Уместо да му једноставно држи говор, замолио је Јова да говори. Желео је да му пружи прилику да докаже да је у праву (Јов 33:25, 32). Али Јов је ћутао. Можда Елијујове речи није доживео као напад па није осећао потребу да се брани. Можда је заплакао када је осетио да је Елијују искрено стало до њега.

 Можемо много тога научити од ове двојице богобојазних мушкараца. Од Елијуја учимо како да дамо савет и пружимо утеху. Прави пријатељ ће нам, чак и ако му то није лако, скренути пажњу када види да идемо у погрешном правцу и упозориће нас пре него што починимо озбиљан грех (Пословице 27:6). Ми желимо да будемо такви пријатељи, пријатни и подстицајни према онима који пролазе кроз тежак период, чак и када кажу нешто непромишљено. А када је нама потребан такав савет, Јовов пример нас подстиче да га не игноришемо већ да га понизно прихватимо. Свима нама су потребни савети и исправке. Послушност савету нам може спасти живот (Пословице 4:13).

 Елијуј је више пута споменуо ветар, облаке, громове и муње. О Јехови је рекао: „Слушајте добро грмљавину гласа његовог.“ А затим је указао на „ветар олујни“ (Јов 37:2, 9). Док је то говорио, могуће је да је почео да дува јак ветар, који је прерастао у снажну олују. А онда се догодило нешто што нико није очекивао. Сам Јехова им се обратио! (Јов 38:1).

 Право је олакшање коначно доћи до овог дела у ком се Јехова обраћа Јову. Попут олујног ветра истине, тај говор је распршио испразне говоре пуне неистина које су изнели Елифас, Вилдад и Софар. Јехова се тим људима обратио тек касније. Његова пажња је била усмерена на Јова. Исправио је свог вољеног слугу као што би отац исправио сина.

 Јехова је знао да Јов много пати. Осећао је његов бол, баш као што отац саосећа са својим дететом када оно пати (Исаија 63:9; Захарија 2:8). С друге стране, био је свестан тога да Јов говори „речима без знања“ и тиме само отежава себи. Зато му је поставио бројна питања, желећи да га наведе на размишљање. Најпре га је питао: „Где си био кад сам земљу утемељио? Реци ми, ако то разумеш.“ Када је Јехова почео да ствара, „звезде јутарње“, што се односи на Јеховину породицу анђела, клицале су од радости гледајући чуда стварања (Јов 38:2, 4, 7). Јов, наравно, ништа није знао о томе.

 Јехова је наставио да прича о ономе што је створио. Он је такорећи Јову одржао час из природних наука, помињући теме из астрономије, биологије, геологије и физике. Описао је бројне животиње уобичајене у делу света у ком је Јов живео: лава, гаврана, козорога, дивљег магарца, дивљег бика, шакала, коња, сокола, орла, нилског коња и левијатана (што се вероватно односило на крокодила). Замисли колика је част била присуствовати часу о свету природе који држи лично Створитељ свемира! b

 Шта је Јехова тиме хтео да постигне? Да помогне Јову да буде понизнији. Тиме што се жалио на оно што је мислио да је казна од Јехове, Јов је само продубљивао свој бол и удаљавао се од свог вољеног Оца. Зато је Јехова изнова и изнова питао Јова где је био када је све то стварао и да ли би Јов могао да нахрани, контролише и припитоми створења која је Он створио. Ако Јов није могао да управља ни основним стварима које је Јехова створио, како је могао помислити да има право да суди Створитељу? Зар Јехова нема далеко бољи увид у ствари од Јова?

 У свему што је Јехова рекао, видела се снажна љубав према Јову. Као да је резоновао с њим: „Сине мој, ако сам створио све то и бринем о свим тим стварима, да ли заиста мислиш да нећу бринути о теби? Мислиш да бих те напустио, одузео ти децу, угрозио твоју безбедност и здравље? Зар нисам ја једини који ти може надокнадити губитке и исцелити ти ране?“

 Требало је да Јеховина питања подстакну Јова на размишљање и он је одговорио само два пута. Није се расправљао, оправдавао или изговарао. Понизно је признао колико он заправо мало зна и покајао се због свега што је непромишљено рекао (Јов 40:4, 5; 42:1-6). То показује колику је веру имао. Након свега што је доживео, остао је човек изузетне вере. Прихватио је Јеховин укор и променио свој став. И ми треба да се питамо: „Да ли сам довољно понизан да прихватим савет и укор?“ Они су свима нама потребни. Када их прихватамо, показујемо да следимо Јовов пример вере.

 Јехова је сада предузео нешто како би Јову умањио бол. Обраћајући се Елифасу, очигледно најстаријем од тројице лажних тешитеља, рекао је: „Разгневио сам се на тебе и на два пријатеља твоја, јер нисте говорили истину о мени као мој слуга Јов“ (Јов 42:7). Размисли о овим речима. Да ли је Јехова рекао да је све што су ова тројица мушкараца рекла било нетачно или да је све што je Јов изговорио било у реду? Наравно да није. c Међутим, постојала је огромна разлика између Јова и његових посетилаца. Јов је био сломљен, скрхан тугом и обесхрабрен лажним оптужбама. Зато је разумљиво што је рекао нешто непромишљено. Међутим, Елифаса и његова два пријатеља није ништа толико мучило као Јова. Због своје слабе вере и поноса, намерно су рекли многе окрутне ствари. Не само да су напали недужног човека, већ су, што је још горе, погрешно представили самог Јехову – као крутог, чак суровог Бога!

 Зато нас не чуди што је Јехова захтевао од ових мушкараца да се искупе за оно што су причали. Морали су да жртвују седам јунаца и седам овнова, што није било нимало јефтино. Јунац је касније Мојсијевим законом био прописан као жртва коју је првосвештеник требало да принесе ако је својим грехом навукао кривицу на цео народ (Левитска 4:3). То је била најскупља од свих животињских жртава. Осим тога, Јехова је рекао да ће прихватити њихов принос само ако се Јов најпре помоли за њих (Јов 42:8). d Јов се сигурно осећао много боље када је видео да га је Јехова одбранио и да је правда победила.

 Јехова је био уверен да ће Јов поступити онако како му је рекао и опростити овим људима, који су га тако дубоко повредили. Јов није разочарао свог Оца (Јов 42:9). Тиме што је послушао Јехову и опростио им, показао је да је беспрекоран више него било чиме што је рекао. Тако је Јехова имао шта да благослови.

 Јехова је био „веома самилостан и милосрдан“ према Јову (Јаковљева 5:11). На који начин? Излечио је Јова. Замислите како се Јов осећао када је схватио да је његово тело постало свеже као у младости, као што је Елијуј раније рекао! Његова породица и пријатељи коначно су му пружили утеху која му је била потребна, показујући саосећање и доносећи поклоне. Јехова је вратио Јову богатство, дајући му двоструко више него што је раније поседовао. А шта је Јехова урадио с Јововом најдубљом раном – губитком деце? Јов и његова супруга су сигурно пронашли утеху у томе што су добили још десеторо деце! Јехова је чудесно продужио Јовов живот. Јов је живео још 140 година, довољно дуго да види четири генерације својих потомака! На крају Књиге о Јову читамо: „Јов је умро стар, науживавши се живота“ (Јов 42:10-17). А у рају, Јов и његова вољена жена ће бити поново уједињени са својом породицом и десеторо деце које им је Сатана одузео (Јован 5:28, 29).

 Зашто је Јехова тако богато наградио Јова? Библија нам даје одговор: „Чули сте за Јовову истрајност“ (Јаковљева 5:11). Јов је издржао више потешкоћа него што већина нас може и да замисли. Реч „истрајност“ нам открива да Јов није само преживео те кушње већ је сачувао и веру у Јехову и љубав према њему. Није био непопустљив и огорчен, већ је спремно опростио онима који су га намерно повредили. Никада није губио наду, већ је увек бранио оно највредније у свом животу – своју беспрекорност (Јов 27:5).

 Свакоме од нас је потребна истрајност. Можемо бити сигурни да ће Сатана и нас покушати да обесхрабри. Али ако истрајемо у вери и останемо понизни и спремни да опраштамо другима, чврсто решени да останемо беспрекорни, знамо да ћемо доживети дивну будућност (Јеврејима 10:36). Не постоји бољи начин да се супротставимо Сатани и обрадујемо Јехову од тога да се угледамо на Јова у његовој верности.