Битка је завршена и равницом Илом завладала је таква тишина да се у војном логору чује само како шаторска платна подрхтавају на поподневном поветарцу. Краљ Саул разговара са својим људима. Међу њима су његов најстарији син, Јонатан, и један млади пастир. Тај млади пастир је Давид, који одушевљено и с пуно жара прича о ономе што му се догодило. Саул се претворио у уво и упија сваку Давидову реч. Како се Јонатан осећа док слуша све то? Извојевао је многе битке борећи се за Јехову. Али овог пута битка није добијена захваљујући њему, већ Давиду. Тај млади пастир је убио Голијата! Да ли је Јонатан љубоморан јер је овог пута слава припала Давиду?

 Можда ће вас изненадити како је Јонатан одреаговао. У Библији пише: „Када је Давид завршио разговор са Саулом, Јонатанова душа је прионула за Давидову душу, и Јонатан га је заволео као своју душу.“ Јонатан поклања Давиду своју ратну опрему, укључујући и свој лук. То није мала ствар јер је Јонатан био добар стрелац. Штавише, Јонатан и Давид склапају савез пријатељства и обећавају да ће увек бити ту један за другог (1. Самуилова 18:1-5).

 То је био почетак једног од највећих пријатељстава описаних у Библији. За оне који чврсто верују у Бога, пријатељство је веома важно. Ако мудро бирамо пријатеље и ако смо и сами одани пријатељи, то ће ојачати нашу веру у овим временима када је љубав постала права реткост (Пословице 27:17). Зато, хајде да видимо шта можемо научити о пријатељству од Јонатана.

 Како су Јонатан и Давид тако брзо постали добри пријатељи? Одговор ћемо пронаћи ако сазнамо шта је био темељ њиховог пријатељства. Вратимо се накратко у прошлост. Јонатану није било нимало лако. Његов отац, краљ Саул, потпуно се променио и како су године пролазиле, постајао је све гори. Он, који је некада био понизан и веран Богу, претворио се у поносног и непослушног краља (1. Самуилова 15:17-19, 26).

 Јонатану је сигурно било много тешко док је посматрао како се његов отац мења, јер су њих двојица били блиски (1. Самуилова 20:2). Вероватно је размишљао о лошем утицају који би Саул могао имати на Јеховин изабрани народ. Да ли ће се народ повести за својим непослушним краљем и на крају изгубити Јеховину наклоност? Нема сумње да је за Јеховиног верног слугу Јонатана ово био изузетно тежак период.

 Ове информације нам могу помоћи да разумемо због чега је Јонатан заволео Давида. Он је видео колико је Давидова вера у Јехову била јака. Примера ради, за разлику од Саулових војника, Давид није зазирао од Голијата, који је био огроман. Веровао је да ће му Јехова дати победу јер у његово име иде на тог прекаљеног ратника (1. Самуилова 17:45-47).

 Јонатан је у једној прилици, много година раније, размишљао слично. Био је сигуран да његов слуга и он могу да победе једну наоружану групу војника. Зашто је био толико сигуран у то? Он је рекао: „Јехову ништа не може спречити да спасе, било с много или с мало људи“ (1. Самуилова 14:6). Дакле, Јонатан и Давид су имали много тога заједничког. На пример, обојица су имали снажну веру у Јехову и дубоку љубав према њему. То је био одличан темељ за њихово пријатељство. Јонатан је имао скоро 50 година и био је утицајна особа – принц – а Давид је био скроман пастир и вероватно је имао мање од 20 година. Али то није била препрека за њихово пријатељство. a

 Савез који су њих двојица склопили штитио је њихово пријатељство. На који начин? Давид је знао који план Јехова има с њим – требало је да постане следећи краљ Израела. Да ли је ту информацију крио од Јонатана? Тешко је у то поверовати јер право пријатељство, какво је било њихово, може опстати и бивати све јаче само ако постоји отворена комуникација, у којој нема места тајнама и лажима. Како се Јонатан осећао када је сазнао да ће Давид постати краљ? Шта ако се надао да ће једног дана он постати краљ и исправити очеве грешке? Из оног што стоји у Библији не можемо знати да ли се Јонатан борио с таквим мислима. Али оно што знамо, а што је веома важно, јесте да је био веран пријатељ. Њему је било очигледно да Давид има Јеховину подршку (1. Самуилова 16:1, 11-13). Зато се Јонатан држао своје речи и у Давиду није видео супарника, већ пријатеља. Желео је да се Јеховина воља испуни.

 То пријатељство је много значило и Јонатану и Давиду. Шта можемо научити из Јонатановог примера вере? Учимо колико је пријатељство важно. Наши пријатељи не морају бити наших година нити морају долазити из истог друштвеног слоја. Оно што је важно јесте да су одани Богу. Зато су Јонатан и Давид много пута могли да ојачају и охрабре један другог. Таква помоћ је обојици била потребна, јер ће њихово пријатељство ускоро бити на великом испиту.

 Саул је у почетку волео Давида и поставио га је над својом војском. Али убрзо је у њему почела да се развија љубомора – непријатељ којем је Јонатан одолео. Давид је низао победе против израелских непријатеља, Филистеја. Због тога је постао славан и људи су му се дивили. Неке Израелке су чак спевале песму: „Саул поби хиљаде непријатеља, а Давид десетине хиљада.“ Саулу се није свидела та песма и Библија каже да је од тог дана „подозриво гледао Давида“ (1. Самуилова 18:7, 9). Плашио се да ће Давид покушати да му отме престо. Али такво размишљање није имало смисла. Давид јесте знао да ће наследити Саула, али никад није ни помислио да свргне с престола Јеховиног помазаника док је он још краљ.

 Саул је сковао план како да Давид погине у бици, али тај план се изјаловио. Давид је и даље добијао битке и народ га је заволео. Зато је Саул пред својим слугама и најстаријим сином рекао да намерава да га убије, надајући се да ће му они помоћи у томе. Замислите колико се само Јонатан разочарао у свог оца кад је то чуо (1. Самуилова 18:25-30; 19:1). Иако је био одан син, био је и одан пријатељ. Коме ће се сада приклонити?

 Јонатан је рекао: „Нека се краљ не огреши о свог слугу Давида, јер се он није огрешио о тебе и оно што је радио било је веома добро за тебе. Он је своју душу изложио опасности и убио је Филистејина, тако да је Јехова донео велику победу целом Израелу. Ти си то видео и радовао си се томе. Па зашто онда да се огрешиш о недужну крв и без разлога убијеш Давида?“ Ово је једна од ретких ситуација у којој је Саул разумно поступио. Послушао је Јонатана и чак се заклео да неће повредити Давида. Али Саул није био човек од речи. Толико је био љубоморан на Давида, који је био све успешнији ратник, да га је у једној ситуацији чак гађао копљем (1. Самуилова 19:4-6, 9, 10). Али он му је умакао и побегао с његовог двора.

 Да ли сте и ви некада били у ситуацији да морате бирати коме ћете бити одани? Таква одлука може бити веома тешка. Неки би рекли да у таквим ситуацијама породицу треба ставити на прво место. Међутим, Јонатан је знао да то не би било у реду. Како би могао стати на очеву страну, који за разлику од Давида није био веран и послушан Јеховин слуга? Јонатан је био веран Јехови и зато је стао на Давидову страну. С друге стране, иако је првенствено био веран Богу, био је веран и свом оцу јер му није говорио оно што би он желео да чује већ је био искрен према њему. Сви ми можемо имати користи ако се угледамо на Јонатана када је реч о показивању оданости.

 Јонатан је поново покушао да изглади односе између Саула и Давида, али Саул овог пута није хтео ни да га саслуша. Давид је кришом дошао код Јонатана и открио му да се плаши за свој живот. Рекао му је: „Само ме још корак дели од смрти!“ Предложио му је да покуша да сазна шта Саул намерава и да му затим јави како ствари стоје. Док се буде крио, Јонатан је требало да му, користећи лук и стреле, да неки знак којим би му открио шта је сазнао. Јонатан је пристао и једино што је тражио било је да му Давид нешто обећа: „Немој никада ускратити своју милост према мом дому. Ни онда кад Јехова истреби све Давидове непријатеље с лица земље.“ Давид му је дао реч да ће увек бринути о члановима његове породице (1. Самуилова 20:3, 13-27).

 Јонатан је у једној ситуацији покушао да оправда Давида пред Саулом, али он се разбеснео! Назвао је Јонатана бунтовним сином и рекао да оданошћу Давиду наноси срамоту породици. Покушао је да наведе Јонатана да мисли на своју будућност, рекавши: „Све док је Јесејев син жив на овој земљи, нећеш се утврдити ни ти ни твоје краљевство.“ Али Јонатан се није обазирао на те речи и поново је покушао да уразуми свог оца: „Зашто мора да се погуби? Шта је учинио?“ Саул је у моменту толико побеснео да је зграбио копље и гађао свог сина! Саул јесте био у годинама, али је и даље био снажан човек и вешт ратник. Па ипак, промашио га је. Дубоко повређен и понижен, Јонатан је љутито отишао од Саула (1. Самуилова 20:24-34).

 Следећег јутра, Јонатан је отишао у поље да потражи Давида, који се скривао у близини. По договору, одапео је стрелу како би Давиду дао до знања да Саул и даље намерава да га убије. Затим је послао свог слугу натраг у град. Он и Давид су остали сами, тако да су имали мало времена да поразговарају. Обојица су заплакала и Јонатан је с тугом у очима посматрао Давида. Његов пријатељ је управо постао бегунац (1. Самуилова 20:35-42).

 Јонатан је доказао да је одан пријатељ и да му лична корист није најважнија. Сатана, непријатељ свих верних Божјих слугу, сигурно би се обрадовао да је Јонатан кренуо стопама свог оца, Саула, и жељу за славом или моћи ставио испред верности Богу. Не смемо заборавити да Сатана зна да људи имају склоност да угађају себи и често игра на ту карту. Наше прародитеље, Адама и Еву, преварио је управо на тај начин (Постанак 3:1-6). Али с Јонатаном му то није успело. Сатана је сигурно био бесан због тога. Да ли ћемо и ми у сличним ситуацијама успети да му се одупремо? Живимо у времену у којем је себичност изгледа постала карактерна црта већине људи (2. Тимотеју 3:1-5). Да ли ћемо научити нешто од Јонатана – несебичног и оданог пријатеља?

 Саулу је мржња према Давиду толико помутила разум да више није могао трезвено да размишља. Јонатан је беспомоћно гледао неразумне одлуке свог оца, који је окупио војску и с њом прелазио земљу уздуж и попреко у нади да ће ухватити тог недужног човека (1. Самуилова 24:1, 2, 12-15; 26:20). Да ли је и Јонатан учествовао у томе? Занимљиво је да га Писмо ниједном не доводи у везу с неком од тих потера. То једноставно није било могуће јер је Јонатан био веран Јехови, био је веран Давиду и држао се савеза који је с њим склопио.

 Ништа није могло да ослаби њихово пријатељство. Након неког времена, Јонатан је нашао начин да се поново сретне с Давидом. Било је то у месту званом Хорес, што значи „шума“. То место се налазило у дивљини, планинском подручју које је по свему судећи било удаљено неколико километара југоисточно од Хеврона. Зашто се Јонатан састао с овим бегунцем и тако себе довео у опасност? Из Библије сазнајемо да је желео да Давида „охрабри у име Божје“ (1. Самуилова 23:16). Како је то урадио?

 Охрабрио га је речима: „Не бој се, јер те неће стићи рука мог оца Саула.“ Зашто је Јонатан био толико сигуран у то? Зато што је био уверен да ће се Јеховина намера обистинити. Затим је наставио: „Ти ћеш бити краљ над Израелом.“ Јехова је много година раније надахнуо пророка Самуила да изговори ове речи и Јонатан је сада подсетио Давида на то да ће се оно што Јехова каже сигурно догодити. Међутим, где је Јонатан себе видео у будућности? „Ја ћу бити други, одмах до тебе.“ Невероватно је колико је овај човек био понизан! Није му било испод части да служи човеку 30 година млађем од себе и буде његова десна рука. На крају је рекао: „И мој отац Саул то добро зна“ (1. Самуилова 23:17, 18). Саул је дубоко у себи добро знао да је његова борба против човека којег је Јехова изабрао за следећег краља осуђена на пропаст.

 Током наредних година, Давид се сигурно често присећао тог сусрета с Јонатаном. Никада га више није видео. Нажалост, Јонатан није доживео да постане Давидова десна рука.

 Једном приликом је са својим оцем отишао у битку против Филистеја, заклетих непријатеља Израелаца. Мирне савести је могао да се бори раме уз раме са Саулом, јер није дозволио да због грешака свог оца занемари службу Јехови. Борио се храбро, као и увек, али је израелска војска на крају претрпела пораз. Саул се у својој безумности чак уплео у спиритизам, што је према Божјем Закону било кажњиво смрћу, и зато је изгубио Јеховину подршку. У тој бици су погинула три Саулова сина, укључујући и Јонатана. Саул је био рањен и на крају је себи одузео живот (1. Самуилова 28:6-14; 31:2-6).

 Давид је био сломљен од бола. Колико је велик човек био види се из тога што је туговао и за Саулом, иако је због њега много пропатио. Давид је написао једну нарицаљку за Саулом и Јонатаном. Можда је најдирљивији део те нарицаљке онај који се односи на Јонатана, који га је много чему научио: „Жалим за тобом, брате Јонатане! Како си ми драг био! Твоја ми љубав беше снажнија од љубави жене!“ (2. Самуилова 1:26).

 Давид није заборавио обећање које је дао Јонатану. Годинама касније, преузео је бригу о његовом сину Мефивостеју, који је био хром (2. Самуилова 9:1-13). Давид је несумњиво од Јонатана научио шта значи бити одан пријатељ и частан човек. Научио је и шта значи бити одан пријатељ чак и у ситуацијама у којима то није нимало лако. Да ли и ми можемо нешто научити од Јонатана? Бирамо ли пријатеље који су попут њега? Да ли и ми можемо да будемо такви пријатељи другима? Ако својим пријатељима помажемо да изграде јаку веру у Јехову, ако смо одани најпре Богу и ако своје пријатеље стављамо испред себе, бићемо попут Јонатана. И не само то – показаћемо да имамо веру попут његове.