Да би се добило брашно од ког се правио хлеб, жито се млело помоћу ручних млинова. Готово у сваком домаћинству, млевење жита је било свакодневни посао жена или слугу. Зато је звук млина био типичан звук свакодневице (Излазак 11:5; Јеремија 25:10).

Неки археолошки налази из древног Египта показују како је изгледало млевење жита. Зрневље се стављало на један већи камен, који је био мало удубљен и по облику је подсећао на седло. Особа која би млела жито клекнула би пред њега и одозго ставила један мањи камен. Држећи га обема рукама, померала би га напред-назад и тако дробила зрневље. Према једном извору, тај горњи камен, то јест горњи жрвањ, обично је тежио између два и четири килограма. Ако би се употребио као оружје, могао би да усмрти човека (Судије 9:50-54).

Млевење житарица је било толико важно за породицу да је један закон у Светом писму забрањивао да се млински камен узме у залог. „Нико да не узима у залог ручни млин или његов горњи жрвањ, јер би тако узео у залог сам живот“, наводи се у Поновљеним законима 24:6.

Библија каже да се на Исусовој последњој Пасхи апостол Јован ’опружио за столом Исусу до груди‘ (Јован 13:23, фуснота). Тиме се указује на један обичај који је владао међу Јудејцима у то доба.

У Исусовим данима је био обичај да се људи током оброка опруже око стола. То значи да су били опружени на боку и притом ослоњени на леви лакат, испод ког би обично ставили неки јастук. Десном руком су могли да узимају храну. Према једном извору, пошто су сви лежали један до другог на левом боку, „глава једног би била близу груди онога који је био иза њега и зато се може рећи да је био опружен за столом до његових груди“.

Посебну част је имао онај ко је био опружен за столом до груди домаћина или главе породице. Зато нас не изненађује што је на Исусовој последњој Пасхи апостол Јован, „ученик кога је Исус нарочито волео“, имао част да буде опружен за столом до Исуса. Зато се каже да се „наслонио на његове груди“ како би му поставио једно питање (Јован 13:23-25; 21:20).