О погубљењу Исуса и два злочинца, у Јовановом јеванђељу стоји: „Јудејци су замолили Пилата да се онима који су на стубу поломе ноге и да се њихова тела скину“ (Јован 19:31).

У јудејском закону је стајало да тело онога ко је погубљен, а затим обешен на стуб, ’не сме остати на стубу преко ноћи‘ (Поновљени закони 21:22, 23). Јудејци су очигледно исто правило примењивали и кад су таква погубљења спроводили Римљани. Ако би се онима који су висили на стубу поломиле ноге, убрзала би се смрт и тако би сахрана била пре заласка сунца и почетка сабата.

Током таквих погубљења, осуђеник би био прибијен на стуб помоћу клинова који су му забијани у руке и стопала. Када би се стуб подигао, он би висећи доживљавао страховит бол, јер би се његово тело ослањало само на клинове. Да би дисао, морао је да се опире о клин који му је прободен кроз ноге. Међутим, када би му се поломиле ноге, дисање би било немогуће. Убрзо би уследила смрт услед гушења — или шока.

Праћка је била оружје којим је Давид убио дива Голијата. Изгледа да је научио да је користи док је био пастир (1. Самуилова 17:40-50).

У уметности Египта и Асирије библијског времена може се наћи приказ праћке. То оружје се састојало од два ремена или канапа за које је био причвршћен комад коже или платна. Ратник би у њега ставио гладак или округао камен пречника око пет до осам центиметара, тежине око 250 грама. Затим би замахнуо праћком изнад главе и пустио један ремен, те би камен полетео с великом брзином и прецизношћу.

У ископинама на Блиском истоку пронађено је много каменова који су у древна времена коришћени у ове сврхе. Вешти ратници су могли да избацују камење из праћке и брзином од 160 до 240 километара на час. Не постоји потпуно слагање око тога да ли је праћка имала домет стреле, али сигурно је била смртоносна колико и она (Судије 20:16).