НИКАДА нећу заборавити породични доручак у понедељак 22. августа 2005. Живот ми је висио о концу јер сам имала велики тумор на мозгу. Мој муж Кришна је изговорио молитву и онда сам се ја обратила породици.

„Идем у болницу на ризичну операцију“, објаснила сам, „и зато морате бити спремни на све. Припремила сам све за сахрану, уколико до тога дође. Ви који служите Јехови, останите верни. Вас остале молим да почнете да проучавате Библију и посећујете наше састанке. На тај начин ћете попут мене развити веру у то да ће доћи нови свет у ком ће праве Божје слуге имати савршено здравље и живети вечно у рају на земљи.“

Пре него што опишем исход своје операције, дозволите ми да вам испричам нешто о свом животу и томе како сам упознала правог Бога.

Моја породица је живела у великој дрвеној кући на брду у приобалном граду Дурбану у Јужноафричкој Републици. Да бисмо од главног пута у долини стигли до наше капије, морали смо се попети уз 125 степеника. Степенице су водиле до кратке стазе оивичене жбуњем, која је избијала пред нашу гвоздену капију. С једне стране капије налазило се бакино светилиште које је било испуњено сликама и киповима хиндуистичких богова. Бака ми је говорила да сам „храмско дете“ (мандир ки бака, на хинди језику) и да су наши богови заслужни за моје рођење. Насупрот светилишта налазило се црвено углачано степениште које је водило до улазних врата. Кућа је била велика, имала је дугачак ходник, велику кухињу са шпоретом на угаљ, седам спаваћих соба и једнособну споредну зграду. Ту је живело нас 27, укључујући баку и деду, мог оца, његова три млађа брата и најмлађу сестру, као и њихове породице.

Није било лако бринути о тако великој породици. Али заједнички живот нас је зближио и пружио нам много лепих успомена. Четири снахе, међу којима је била и моја мајка Гарги Деви, делиле су кућне послове. На смену су чистиле и кувале. Деда је био глава куће и куповао је храну за целу породицу. Сваке среде су он и бака ишли на пијацу да купе месо, воће и поврће за наредних седам дана. Ми бисмо седели у сенци боровог дрвета на ивици брежуљка с погледом на долину и чекали да се они врате. Чим бисмо их угледали како с корпама пуним намирница излазе из аутобуса, стрчали бисмо низ 125 степеника да им помогнемо.

У башти смо имали високу палму у чијој крошњи је једна врста чворка позната као мајна направила своје гнездо. Гледали бисмо ове птице како лете лево-десно и слушали их док цвркућу. Бака би седела на степеницама испред врата и причала нам приче, као да  тумачи њихов цвркут. За ту кућу ме вежу лепе успомене. Смејали смо се, плакали, играли се и делили све што смо имали — били смо велика срећна породица. Што је најважније, ту смо почели да учимо о нашем Створитељу Јехови и његовом Сину, Исусу Христу.

Пре него што смо сазнали за Јехову, део наше свакодневице били су бројни хиндуистички ритуали. Такође смо редовно прослављали празнике на којима смо са гостима обожавали различите богове и богиње. На неким од тих прослава моја бака би пала у транс и комуницирала са духовима. Тачно у поноћ, приносиле су се животињске жртве како би се духови умилостивили. Мој деда је био познат по својим великодушним донацијама за изградњу државних школа и хиндуистичких храмова.

Деда се разболео и умро 1972. Пар месеци касније, моја стрина Индервати, коју смо звали и Џејн, добила је од две Јеховине сведокиње часописе Стражарска кула и Пробудите се! Било јој је криво што их није позвала унутра да разговарају. Увек смо одбијали Сведоке. Али следећи пут када су дошле, стрина их је увела и испричала им да има проблема у браку јер њен муж пије. Комшије и рођаци су је подстицали да се разведе. Сведоци су јој објаснили Божји став према браку (Матеј 19:6). Била је одушевљена библијским саветом и обећањем о бољем животу на земљи. * Одлучила је да се не разведе и почела је да редовно проучава Библију са Сведоцима. Док је она проучавала у дневној соби, остале снахе су из својих соба слушале.

Касније су и оне почеле да проучавају Библију. Џејн нам је причала о ономе што је учила и често нам читала и објашњавала приче из књиге Слушати Великог Учитеља. * Када су стричеви сазнали да стрине проучавају Библију, почели су да се противе. Један од њих је запалио сву нашу литературу, као и Библију. Вређали су нас и лоше поступали према нама због тога што смо ишли на састанке. Једино мој отац није показивао такав став. Никада нам није приговорио због тога што учимо о Јехови. Све четири снахе су наставиле да посећују састанке и да развијају љубав према Јехови Богу.

Стрина Џејн се 1974. крстила као Јеховин сведок, а убрзо и моја мајка и друге стрине. Касније је бака престала са хиндуистичким обичајима. Неколико година сам са стринама и мајком одлазила на састанке. Онда ми се на конгресу Јеховиних сведока обратила Сведокиња по имену Шамила Рамперсад и питала ме: „Када ћеш ти да се крстиш?“ Одговорила сам: „Не могу, зато што нико није  са мном проучавао Библију.“ Предложила је да проучавам с њом. Крстила сам се на следећем конгресу, 16. децембра 1977. С временом се од 27 чланова породице крстило нас 18. Али у време моје операције мој отац Сони Дева још увек је био хиндуиста.

Пуно су ми значиле речи забележене у Филипљанима 4:6, 7, нарочито након што је установљено да имам тумор на мозгу. У тим стиховима пише: „Не брините се ни за шта, него у свему молитвом и усрдним мољењем са захваљивањем изнесите своје молбе Богу. И Божји мир који превазилази сваки ум чуваће ваша срца и ваше мисли преко Христа Исуса.“ Тешко је ’не бринути се ни за шта‘, посебно ако сазнате да сваког часа можете умрети. У почетку сам само плакала а потом сам се молила Јехови. Од тада сам осећала „мир који превазилази сваки ум“.

Јехова Бог ме је такорећи држао за десницу и заиста сам имала осећај да ме води у тим тешким тренуцима (Исаија 41:13). Помогао ми је да медицинском особљу храбро објасним своју одлуку да желим да се држим библијске заповести о уздржавању од крви (Дела апостолска 15:28, 29). Захваљујући томе, хирург и анестезиолог су пристали да операцију обаве без трансфузије. Хирург је после операције објаснио да је тумор успешно уклоњен. Рекао је и то да никада није видео да се пацијент тако брзо опорави након тешке операције на мозгу.

После три седмице, иако сам још лежала у кревету, већ сам могла да водим библијски студиј. Након мање од два месеца, поново сам возила, ишла у службу проповедања и посећивала састанке Јеховиних сведока. Веома ми је значила помоћ браће и сестара који су са мном сарађивали у проповедању. Побринули су се да никада не будем сама и да увек безбедно стигнем кући. Сматрам да ми је у брзом опоравку помогло и то што сам слушала снимке читања Библије и била усредсређена на своју духовност.

Обрадовала сам се када је након моје операције отац почео да проучава Библију. Крстио се са 73 године и сада ревносно служи Јехови. Преко 40 чланова моје шире породице сада заједно с нама служе Јехови. Иако ми је оштећено видно поље левог ока а лобања учвршћена металним плочицама, једва чекам време кад ће се у земаљском Рају испунити Јеховино обећање: „Све чиним ново“ (Откривење 21:3-5).

Мој драги супруг служи као хришћански надгледник. Имамо дивну ћерку Клиристу, која ми је велика подршка док пуно времена проводим у служби проповедања. Јехова Бог богато награђује моју службу. Помогла сам многима са којима сам проучавала Библију да осете утицај Божје Речи у свом животу. Преко 30 њих су сада предани и крштени Сведоци.

Испуњена надом, унапред се радујем времену када ће нас Јехова Бог избавити од патње и пружити нам прилику да живимо у рају на земљи.