Борба за добру вест у Солуну

Солун, у историји познат и као Тесалоника и Салоники, данас је напредан приобални град на североистоку Грчке. Имао је важну улогу у историји раног хришћанства, посебно када је реч о служби апостола Павла, који је био „послат другим народима“. (ДЕЛА АПОСТОЛСКА 9:15; РИМЉАНИМА 11:13)

ОКО 50. године н. е., апостол Павле и његов сапутник Сила дошли су у Солун. Било је то Павлово друго мисионарско путовање, и ово је била прва прилика да добра вест о Христу стигне на подручје данашње Европе.

Премда су се налазили у Солуну, у мислима им је још увек било свеже оно што су доживели у Филипима, главном граду Македоније, где су ишибани и бачени у затвор. Штавише, Павле је касније рекао Солуњанима да је „уз тешку борбу“ дошао да им проповеда Божју добру вест (1. Солуњанима 2:1, 2). Да ли ће ситуација у Солуну бити боља? Каква ће бити служба у том граду? Да ли ће донети плод? Упознајмо се најпре мало боље с тим древним градом.

Град са бурном историјом

Већ само име Солуна, изведено из две грчке речи које значе „Тесалци“ и „победа“, указује на борбу. Верује се да је 352. пре н. е. у Тесалији македонски краљ Филип II, отац Александра Великог, поразио једно племе из централне Грчке. Каже се да је у знак сећања на ту победу једној својој ћерки дао име Тесалоника. Она се касније удала за Касандра, који је наследио престо њеног брата Александра. Око 315. пре н. е., Касандар је изградио град на западној страни полуострва Халкидик и дао му име по својој жени. Солун су током његове бурне историје често потресале борбе.

Међутим, то је такође био веома развијен град. Настао је поред једне од најбољих природних лука у Егејском мору. У доба Римљана, налазио се и на чувеном путу Виа Егнација. Будући да је имао тако добар стратешки положај, на раскршћу поморских и копнених путева, Солун је био један од важнијих трговачких центара Римског царства. Током векова је због свог благостања био на мети освајача као што су Готи, Словени, Франци, Млеци и Турци. У борбама за тај град проливено је много крви. Али задржимо се сада на Павловој посети Солуну, којом је започела борба за добру вест.

Павле стиже у Солун

Када би први пут дошао у неки град, апостол Павле би обично најпре одлазио код Јудејаца. Будући да су они били упознати са светим списима, могао је на томе  да темељи разговор и било му је лакше да им пренесе добру вест. Један библиста сматра да овај Павлов обичај открива његову бригу за сународнике или да му је проповедање Јудејцима и богобојазним људима служило као полазна тачка за проповедање нејеврејима (Дела апостолска 17:2-4).

Тако је Павле по доласку у Солун отишао у синагогу, где је „резоновао [с Јудејцима] на темељу Писама, објашњавајући и доказујући оним што је написано да је требало да Христ страда и устане из мртвих. Говорио је: ’Овај Исус, којег вам објављујем — то је Христ‘“ (Дела апостолска 17:2, 3, 10).

Оно што је Павле истакао — ко је био Месија и због чега је дошао — било је спорно питање међу Јудејцима. Месија који пати није се уклапао у њихову замисао о Месији као ратнику и ослободиоцу. Да би их уверио, Павле је ’резоновао с њима, објашњавао и доказивао оним што је написано‘ у светим списима — чиме је показао да је вешт учитељ. a Али како су његови слушаоци прихватили драгоцену истину коју је с њима поделио?

Плодоносна, али бурна служба

Павлову поруку прихватили су неки Јудејци и многи грчки прозелити, као и „доста угледних жена“. Израз „угледне жене“ је сасвим одговарајућ, будући да су у Македонији жене биле веома цењене у друштву. Могле су бити у државној служби, поседовати имовину и учествовати у пословним подухватима, а уживале су и одређена грађанска права. Чак су и споменици подизани у њихову част. Попут Лидије, пословне жене из Филипа, добру вест су прихватиле и многе Солуњанке из високог друштва, вероватно даме из добростојећих породица или супруге угледних грађана (Дела апостолска 16:14, 15; 17:4).

Међутим, Јудејци су постали веома љубоморни. Пронашли су неке „зле уличаре и тако окупили руљу па узбунили град“ (Дела апостолска 17:5). Ко је сачињавао ту руљу? Један библиста их је описао као „разуздане и ништавне“. Он је додао: „Иако их по свему судећи није много интересовало о чему је Павле говорио, било их је лако подбунити и навести на насиље, као и сваку руљу.“

У запису стоји: „Насрнули су на Јасонову кућу [где је Павле одсео] тражећи да се Павле и Сила изведу пред руљу.“ Пошто нису нашли Павла, упутили су се ка највишим органима власти. „Одвукли су Јасона и неку браћу пред градске поглаваре, вичући: ’Ови људи који су побунили цео свет дошли су и овамо‘“ (Дела апостолска 17:5, 6).

Солун је као главни град Македоније имао донекле независну управу. Његову самоуправу је између осталог чинила  народна скупштина или веће грађана које је решавало локална питања. ’Градски поглавари‘, то јест политарси, b били су високи званичници чија је дужност била да одржавају ред. Требало је да пазе да не дође до ситуација које би захтевале интервенцију Римљана и довеле до губитка привилегија које је град имао. Зато се могло очекивати да ће реаговати када чују да неко угрожава јавни ред и мир.

Затим је изречена озбиљна оптужба: „Сви они раде против царевих одредби, говорећи да постоји други краљ — Исус“ (Дела апостолска 17:7). Теолог Алберт Барнс наводи да је та оптужба указивала на „побуну и заверу“ против цара, који је „допуштао да се име [неког другог] краља помиње у покореним провинцијама само уз његову дозволу“. Такође, то што су Исуса, кога је Павле назвао краљем, римске власти погубиле због наводне побуне само их је још више уверило у оправданост те оптужбе (Лука 23:2).

Градски поглавари су били узнемирени. Али пошто није било чврстих доказа а оптужене нису могли да нађу, „они су од Јасона и осталих узели залог, па су их пустили“ (Дела апостолска 17:8, 9). По свему судећи, Јасон и други хришћани су тиме гарантовали да ће Павле напустити град и да се више неће враћати и изазивати немире. Можда је Павле имао на уму тај догађај када је рекао да га је „Сатана спречио“ да се врати у Солун (1. Солуњанима 2:18).

Због ситуације која је настала, Павла и Силу су током ноћи послали у Верију. Павле је и тамо имао успешну службу. То је толико разбеснело Јудејце из Солуна да су прешли 80 километара до Верије како би подбунили мноштво и распирили пламен прогонства. Павле је ускоро поново био на путу, и то ка Атини, али борба за добру вест тиме није била завршена (Дела апостолска 17:10-14).

Проблеми новоосноване скупштине

Упркос свим изазовима, у Солуну је основана скупштина. Али противљење није било једини проблем с којим су се тамошњи хришћани суочавали. Живели су у паганском, неморалном окружењу и Павле је због тога био забринут за њих. Да ли ће се његова браћа одржати у вери? (1. Солуњанима 2:17; 3:1, 2, 5).

Хришћани у Солуну су знали да ће наићи на огорченост и гнев бивших пријатеља због тога што више не учествују у друштвеном и религиозном животу града (Јован 17:14). Поред тога, у Солуну је било мноштво светилишта посвећених грчким божанствима попут Зевса, Артемиде и Аполона, као и неким египатским боговима. Такође је био истакнут култ цара и сви грађани су морали да врше одређене обреде. Одбијање да се то учини сматрало би се побуном против Рима.

 У таквом идолопоклоничком друштву владао је веома слободан морал. Једна заједничка нит повезивала је бога Кабира, заштитника Солуна, Диониса и Афродиту, као и египатску богињу Изиду — главно обележје њихових култова били су развратни обреди и пијанчење. Проституција је била раширена, а многи мушкарци су имали конкубине. Блуд се није сматрао грехом. То друштво је било под утицајем римске културе, у којој су, према једном часопису, „становници могли користити услуге бројних мушкараца и жена који су задовољавали све њихове жеље — а лекари су саветовали да се таквим жељама не треба одупирати“ (Trinity Journal). Разумљиво је што је Павле тамошње хришћане упозорио да се ’уздржавају од блуда‘, беже од ’необуздане полне пожуде‘ и да не ’живе нечисто‘ (1. Солуњанима 4:3-8).

Победа је извојевана

Хришћани у Солуну су морали да воде тешку борбу за веру будући да су доживљавали противљење, потешкоће и живели у паганском окружењу. Па ипак, Павле их је похвалио за ’дела подстакнута вером, труд подстакнут љубављу и истрајност‘, као и за допринос ширењу добре вести (1. Солуњанима 1:3, 8).

У Римском царству је 303. године избило окрутно прогонство свих који су се изјашњавали као хришћани. Главни подстрекач је био цар Галерије, који је живео у Солуну и украсио га бројним велелепним грађевинама. Рушевине неких од тих здања туристи и дан-данас могу видети.

Данас Јеховини сведоци у Солуну проповедају ближњима, често баш испред грађевина које је подигао тај окрутни непријатељ хришћанства. Иако је у 20. веку било периода када се проповедало под тешким прогонством, сада на подручју тог града има око 60 ревних скупштина Јеховиних сведока. Њихов труд показује да борба за добру вест која је започела пре много векова још увек траје и да је успешна.

[Фусноте]

[Мапа на 18. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Виа Егнација

МАКЕДОНИЈА

Филипи

Амфипољ

Солун

Верија

ТЕСАЛИЈА

Егејско море

АТИНА

[Слике на странама 20, 21]

Горе: Солун данас

Испод: засвођени пролази и римско купатило на агори

[Извор слике]

Две слике доле лево: 16th Ephorate of Prehistoric and Classical Antiquities, copyright Hellenic Ministry of Culture and Tourism

[Слике на 21. страни]

Ротонда у близини Галеријевог тријумфалног лука; рељеф цара Галерија; проповедање у близини тријумфалног лука

[Извор слике]

Слика у средини: Thessalonica Archaeological Museum, copyright Hellenic Ministry of Culture and Tourism

[Извори слика на 18. страни]

Медаљон с ликом: © Bibliothèque nationale de France; натпис на камену: Thessalonica Archaeological Museum, copyright Hellenic Ministry of Culture and Tourism