ОТВОРИВШИ врата своје куће рано ујутро, једна жена је приметила на прагу пакет. Узела га је и погледала около, али улица је била пуста. Сигурно га је неко оставио ту претходне ноћи. Завирила је у пакет и брзо ушла у кућу, затворивши врата за собом. У пакету је била забрањена библијска литература. Прививши пакет на груди, тихо је захвалила Јехови у молитви за ту драгоцену духовну храну.

Овако нешто се дешавало у Немачкој 1930-их. Након што су 1933. нацисти дошли на власт, Јеховини сведоци су забрањени у већем делу земље. „Били смо уверени да нас такве одлуке не могу спречити да објављујемо Божје име“, каже Рихард Рудолф, који сада има преко 100 година. * „Библијска литература нам је била важна за лично проучавање и службу проповедања. Међутим, више није било тако лако доћи до ње. Питали смо се како ћемо је набављати.“ Рихард је убрзо увидео да и он може помоћи у допремању литературе, и то на један врло необичан начин. Задатак који му је био поверен обављао је у сенци гора (Суд. 9:36).

Ако бисмо кренули узводно реком Елбом (Лабом), на крају бисмо стигли до Крконоша, планинског венца који се налази на данашњој граници Чешке и Пољске. Иако су ове планине високе само неких 1 600 метара, називају их још и арктичким острвом усред Европе. Скоро пола године прекривене су снегом који је дубок и до три метра. Они који сметну с ума колико је овде време ћудљиво, могу се изгубити у густој магли која се изненада спушта на планинске врхове.

Овај планински венац је током векова служио као природна граница између покрајина, краљевстава и држава. Пошто је терен опасан, није га лако надзирати. Зато су у прошлости многи кријумчарили робу преко ових планина. Током 1930-их  ове планине су раздвајале Чешку и Немачку. У то време је група храбрих Сведока почела да користи стазе којима су некада ишли кријумчари. Зашто? Да би прокријумчарили драгоцену библијску литературу из места у којима ју је било лакше набавити. Рихард је био један од тих Сведока.

„Викендима бисмо обучени као излетници одлазили у планине. У групама је било отприлике седморо младе браће“, прича Рихард. „Са немачке стране нам је требало око три сата да преко планина пређемо отприлике 16 километара и стигнемо до Шпиндлеровог Млина, једног одмаралишта на чешкој страни. У то време је тамо живело доста Немаца. Један од њих је био вољан да нам помогне. Он је био земљорадник и имао је кола са коњском запрегом која су се обично користила за превоз излетника. Тим колима је ишао до оближњег града да покупи кутије с литературом које су стизале возом из Прага. Он их је крио у свом сенику, а затим су их браћа пребацивала на немачку страну.“

Рихард даље каже: „Литературу смо носили у ранцима који су били посебно направљени за ношење тешког терета. Сваки од нас је носио око 50 килограма.“ Да не би били откривени, пешачили су под окриљем ноћи. Полазили су у сутон како би стигли кући пре зоре. Ернст Виснер који је у то време био покрајински надгледник у Немачкој прича о неким мерама предострожности које су предузимали: „Два брата би ишла напред и кад год би приметили да им неко иде у сусрет, батеријским лампама би дали знак осталима. Тако су браћа која су ишла стотинак метара иза њих знала да треба да сакрију литературу у жбуње поред пута и сачекају да их та браћа обавесте да је пут чист. Користили су лозинке које су сваке недеље мењали.“ Међутим, немачка полиција у плавим униформама није била једина опасност.

Рихард каже: „Једно вече сам морао остати мало дуже на послу тако да сам кренуо на чешку страну касније него остала браћа. Био је мрак и спустила се магла, а ја сам пешачио по леденој киши дрхтећи као прут.  Изгубио сам се негде међу патуљастим боровима и неколико сати нисам могао да нађем пут. Многи излетници су тако изгубили живот. Нашао сам осталу браћу тек кад су се враћали на немачку страну.“

Ова мала група храбре браће је тако ишла преко планина сваке недеље отприлике три године. Зими су преносили литературу користећи скије или санке. С времена на време би група од двадесетак браће прелазила границу у току дана идући означеним стазама за планинаре. Да би одали утисак да су само група излетника, повели би са собом и неке сестре. Неке од њих су ишле напред и бацале капе у ваздух када би посумњале на неку опасност.

Шта би уследило након што се курири безбедно врате? Литература се одмах припремала за даљњу испоруку. Како? Паковала се у кутије које су изгледале као кутије са сапуном и затим носила на железничку станицу у Хиршбергу. Пакети су слати у разне делове Немачке, где су их браћа и сестре дискретно достављали својим суверницима као што је описано на почетку чланка. Та илегална мрежа је била толико испреплетена да би откривање било ког учесника могло имати далекосежне последице. Једног дана су власти заиста откриле неку браћу и то на неочекивани начин.

Године 1936, откривено је једно складиште литературе надомак Берлина. Између осталог, пронађена су три пакета од непознатог пошиљаоца из Хиршберга. Полиција је анализом рукописа открила једног члана из те групе која је кријумчарила литературу и ухапсила га. Убрзо су још два осумњичена брата била ухапшена, а један од њих је био Рихард Рудолф. Пошто су ова браћа сву одговорност преузела на себе, други су још неко време могли да наставе са овим опасним путовањима.

Литература која је долазила у ранцима наше браће преко Крконоша била је главни извор залиха духовне хране за Сведоке у Немачкој. Али литература није стизала само преко ових планина. Све до 1939. када је немачка војска окупирала Чехословачку, браћа су користила сличне стазе дуж целе границе са том земљом. И у другим земљама које се граниче са Немачком, као што су Француска, Холандија и Швајцарска, Сведоци су преузимали на себе велики ризик да би обезбедили духовну храну својим прогоњеним суверницима.

Већина нас данас има приступ библијској литератури у довољној количини и у разним форматима. Било да добијамо нове публикације у Дворани Краљевства или их преузимамо са веб-сајта jw.org, добро је да понекад размислимо о томе шта је све потребно урадити да би та литература стигла до нас. Наравно, то вероватно није толико ризично као што је преношење литературе преко снежних планина под окриљем ноћи, али сигурно изискује много труда од наше самопожртвоване браће и сестара.