Размишљајмо једни о другима и храбримо се
„Размишљајмо једни о другима, како бисмо се подстицали на љубав и добра дела“ (ЈЕВР. 10:24)
1, 2. Захваљујући чему је 230 Јеховиних сведока преживело марш смрти пред крај Другог светског рата?
КАДА је пред крај Другог светског рата постало јасно да ће нацистички режим пропасти, нацисти су одлучили да ликвидирају на хиљаде затвореника који су били у концентрационим логорима. Одлучили су да их присиле на марш до неких приморских градова где би их укрцали на бродове који би затим били потопљени. Тај план је постао познат као марш смрти.
2 Тридесет три хиљаде затвореника из логора Заксенхаузен кренуло је на 250 километара дуг марш до Либека, једне луке у Немачкој. Међу њима је било и 230 Јеховиних сведока из шест земаља, који су били у једној групи. Сви су били исцрпљени од глади и болести. Како су наша браћа успела да преживе тај марш? Један од њих је рекао: „Стално смо говорили једни другима да не смемо посустати.“ Преживели су тај марш смрти захваљујући ’изузетној снази‘ коју су добили од Бога, али и захваљујући међусобној љубави (2. Кор. 4:7).
3. Зашто је потребно да храбримо једни друге?
3 Премда ми данас не учествујемо у неком маршу смрти, ипак наилазимо на многе потешкоће. Након што је Божје Краљевство успостављено 1914, Сатана је збачен на земљу. Он је „веома гневан“, јер зна да има мало времена (Откр. 12:7-9, 12). Како се овај свет ближи Армагедону, Сатана настоји да кушњама и разним притисцима ослаби нашу духовност. Поред тога, сви се боримо са стресом који нам намеће свакодневни живот (Јов 14:1; Проп. 2:23). Понекад смо можда толико исцрпљени од свих проблема с којима се суочавамо да једноставно немамо довољно емоционалне и духовне снаге да се изборимо са обесхрабрењем. Рецимо, један брат је током више деценија многима помогао да остану духовно јаки. Али када су он и његова супруга зашли у позне године и кад су се разболели, постао је веома обесхрабрен. Попут њега, сваком од нас је потребна „изузетна снага“ од Јехове. Али потребно је и да храбримо једни друге.
4. Који савет апостола Павла треба да послушамо ако желимо да охрабримо друге?
4 Ако желимо да охрабримо друге, неопходно је да послушамо савет који је апостол Павле дао хришћанима јеврејског порекла. Он им је рекао: „Размишљајмо једни о другима, како бисмо се подстицали на љубав и добра дела, и не пропуштајмо своје састанке, као што неки имају обичај, него храбримо једни друге, тим више што видите да се приближава дан“ (Јевр. 10:24, 25). Како можемо применити тај савет?
„РАЗМИШЉАЈМО ЈЕДНИ О ДРУГИМА“
5. Шта значи размишљати о другима и како то можемо чинити?
5 Размишљати о другима заправо значи узети у обзир њихове потребе. Да ли можемо заиста увидети које потребе други имају ако их само кратко поздравимо у Дворани Краљевства или разговарамо с њима само о небитним стварима? Наравно да не можемо. Додуше, ми се не ’мешамо у туђе ствари‘ већ се ’бавимо својим послом‘ (1. Сол. 4:11; 1. Тим. 5:13). Па ипак, ако желимо да храбримо своју браћу, неопходно је да их добро упознамо, то јест да знамо њихове животне околности, особине, њихову духовност, као и њихове врлине и мане. Неопходно је да браћа у нама виде пријатеље и да буду сигурни да их волимо. Зато треба да будемо уз њих и то не само када су обесхрабрени због неких проблема већ и у другим приликама (Римљ. 12:13).
6. Шта ће помоћи старешинама да буду добри пастири?
6 Божја Реч подстиче скупштинске старешине да драговољно и горљиво ’пасу Божје стадо које им је поверено‘ (1. Петр. 5:1-3). Да ли они могу да буду добри пастири ако не познају стадо које им је поверено? (Прочитати Пословице 27:23.) Када су старешине спремне да поклоне пажњу својој браћи и сестрама и када радо с њима проводе време, тада ће њиховим суверницима вероватно бити лакше да им се обрате за помоћ и да им изнесу своја осећања и бриге. Тако ће старешине знати како да им помогну.
7. Да ли треба да узимамо к срцу ’непромишљене речи‘ обесхрабрене особе?
7 Апостол Павле је хришћанима у Солуну написао следеће: „Помажите слабима.“ (Прочитати 1. Солуњанима 5:14.) За потиштене и обесхрабрене особе у извесном смислу се може рећи да су слабе. У Пословицама 24:10 пише: „Ако се обесхрабриш у дан невоље, ослабиће снага твоја.“ Када су веома обесхрабрени, људи могу рећи нешто непромишљено (Јов 6:2, 3). Добро је да имамо на уму да оно што кажу није увек оно што стварно мисле. Рахела, чија мајка болује од тешке депресије, зна то из личног искуства. Она каже: „Често се дешава да мама каже нешто што ме стварно повреди. Зато се трудим да не изгубим из вида да је она у суштини брижна, добра и великодушна особа. Увидела сам да депресивне особе кажу много тога што уопште не мисле. Најгоре што можете учинити јесте да вратите истом мером.“ У Пословицама 19:11 пише: „Разумевање човека задржава од гнева, и част му је да пређе преко преступа.“
8. Коме посебно треба да покажемо љубав и зашто?
8 Како можемо охрабрити некога ко још увек осећа стид и потиштеност због тога што је починио неки грех иако је након тога урадио све што може да исправи ту грешку? Када се један преступник из Коринта покајао, апостол Павле је хришћанима у том граду написао следеће: „Спремно [му] опростите и утешите га, да га не би сломила превелика жалост. Зато вас молим, покажите му да га волите“ (2. Кор. 2:7, 8). Потиштена особа једноставно не може знати да је волимо и да нам је стало до ње ако јој то не покажемо речима и делима.
’ПОДСТИЧИМО СЕ НА ЉУБАВ И ДОБРА ДЕЛА‘
9. Шта значи подстицати друге на љубав и добра дела?
9 Апостол Павле је написао: „Размишљајмо једни о другима, како бисмо се подстицали на љубав и добра дела.“ Треба да подстичемо сухришћане да показују љубав и чине добра дела. Рецимо, када ватра почне да се гаси, неопходно је да је распламсамо (2. Тим. 1:6). Слично томе, можемо учинити нешто да подстакнемо браћу и сестре да показују љубав према Богу и ближњима. На пример, веома је важно да их похвалимо када нешто добро учине.
10, 11. (а) Коме је све потребна похвала? (б) Наведи пример који показује како похвала може помоћи некоме ко је направио неки погрешан корак.
10 Свима нама је потребна похвала, без обзира на то да ли смо тренутно обесхрабрени или не. Један старешина је рекао: „Мој отац ме никада није похвалио за оно што сам добро урадио и зато никада нисам имао довољно самопоуздања [...] Иако сада имам 50 година, још увек ми значи када ме пријатељи похвале за оно што радим као старешина [...] Из личног искуства сам научио колико је важно храбрити друге и истински се трудим да то радим.“ Искрена похвала прија свима, укључујући и пионире, старију браћу и сестре, као и оне који се боре са обесхрабрењем (Римљ. 12:10).
11 Од старешина се очекује да исправе онога ко је погрешио. Добро је да тада с љубављу пруже савет преступнику и да га похвале за нешто што је на месту, јер га то може подстаћи да се поправи (Гал. 6:1). То је очигледно из онога што је доживела сестра по имену Миријам. Она је рекла: „Било ми је страшно тешко када су неки моји пријатељи напустили истину и када је у исто време мој отац доживео излив крви у мозак. Постала сам веома потиштена. Почела сам да се забављам с једним младићем који није служио Богу мислећи да ћу тако решити своје проблеме.“ Међутим, због тога је осећала да није достојна Јеховине љубави и размишљала је о томе да напусти истину. Али била је дирнута када ју је један старешина подсетио на то како је раније верно служила Богу. Прихватила је помоћ старешина, који су је уверили у то да је Јехова воли. То је поново распламсало њену љубав према истини тако да је раскинула с момком и наставила да служи Јехови.
12. Зашто није добро мотивисати друге путем упоређивања, критиковања и стварања осећаја кривице?
12 Па ипак, треба да пазимо како ћемо подстаћи браћу да још ревније служе Богу. Не бисмо смели да их упоређујемо с другима, да их критикујемо што се не држе неких наших правила нити да код њих стварамо осећај кривице што не раде више. То би их могло подстаћи да се мало више потруде, али ти резултати би били кратког даха. Много је боље да их похвалимо и покажемо да верујемо у то да они искрено воле Бога. (Прочитати Филипљанима 2:1-4.)
’ХРАБРИМО ЈЕДНИ ДРУГЕ‘
13. Шта значи храбрити друге? (Видети слику на почетку чланка.)
13 Апостол Павле је написао и да је неопходно да „храбримо једни друге“. Пружање охрабрења се може упоредити са додавањем дрва на ватру како би она и даље горела или како би се још више разбуктала. Храбрити друге такође значи јачати и тешити оне који су обесхрабрени. Када имамо прилику да охрабримо некога, веома је важно да говоримо срдачно и тактично (Посл. 12:18). Поред тога, треба да будемо ’брзи да чујемо, а спори да говоримо‘ (Јак. 1:19). Ако саосећајно слушамо своје сувернике, вероватно ћемо разумети због чега су обесхрабрени и моћи ћемо да им кажемо нешто што ће им помоћи да изађу на крај са својом ситуацијом.
14. Како је један старешина охрабрио једног брата?
14 Погледајмо како је један брижан старешина помогао некадашњем старешини који је неколико година био неактиван. Старешина га је пажљиво саслушао и током разговора је увидео да тај брат још увек много воли Јехову. Марљиво је проучавао свако издање Стражарске куле и трудио се да редовно долази на састанке. Међутим, када је видео поступке неких у скупштини, разочарао се и донекле постао огорчен. Старешина га је саосећајно слушао. Није га осуђивао, већ је с пуно љубави показао да му је стало до њега и његове породице. Брат је постепено разумео да је због негативних искустава из прошлости престао да служи Богу кога воли. Старешина га је позвао да иду у службу проповедања. Уз његову помоћ тај брат је поново почео да учествује у служби проповедања и с временом је испунио услове да поново служи као старешина.
15. Какав нам пример пружа Јехова што се тиче помагања онима који су обесхрабрени?
15 Можда се обесхрабрена особа којој помажемо неће одмах осећати боље и позитивно реаговати на помоћ коју јој пружамо. Можда је потребно да будемо истрајни у томе. Апостол Павле је рекао: „Помажите слабима, будите дуготрпљиви са свима“ (1. Сол. 5:14). Не смемо одмах дићи руке од оних који су слаби, већ је неопходно да им и даље помажемо. Јехова Бог је био стрпљив када су се неке његове слуге бориле са обесхрабрењем. На пример, био је веома милосрдан према Илији, узимајући у обзир његова осећања. Пружио је том пророку оно што му је било потребно да настави са својом службом (1. Краљ. 19:1-18). Када се Давид искрено покајао за своје грехе, Јехова му је великодушно опростио (Пс. 51:7, 17). Јехова је помогао и свом слузи који је написао 73. псалам, а који умало није престао да му служи (Пс. 73:13, 16, 17). Бог је милосрдан и добар према нама, и то посебно када смо обесхрабрени (Изл. 34:6). Његово милосрђе се ’обнавља сваког јутра и неће га нестати‘ (Тужб. 3:22, 23). Он жели да и ми будемо обзирни према онима који су обесхрабрени.
ХРАБРИМО ЈЕДНИ ДРУГЕ ДА ОСТАНЕМО НА ПУТУ ЖИВОТА
16, 17. Шта треба да радимо док се овај свет ближи крају и зашто?
16 Од 33 000 затвореника који су напустили логор Заксенхаузен, хиљаде њих је на том путу умрло. Међу преживелима је било свих 230 Јеховиних сведока из тог логора. Зашто они нису пали као жртве марша смрти? У великој мери захваљујући томе што су се храбрили и међусобно подупирали.
17 Ми се данас налазимо на ’путу који води у живот‘ (Мат. 7:14). Ускоро ће све Јеховине слуге ући у нови свет праведности (2. Петр. 3:13). Зато дајмо све од себе да помажемо једни другима док идемо путем који води у вечни живот.