Животна прича

„Вечна је срећа у десници твојој“

Испричала Лоис Дидур

Колико сте пута у животу рекли: ’Волео бих да сам донео другачију одлуку‘? После 50 година пуновремене службе не могу се сетити да ми је нешто трајно наудило због тога што сам у Јеховиној десници. Ево зашто тако кажем.

РОДИЛА сам се 1939. и одрасла сам у сеоском подручју у Саскачевану, у Канади, с још четири сестре и једним братом. Живот на фарми у прерији био је леп. Једног дана су код оца дошли Јеховини сведоци и ја сам их питала да ли Бог има име. Показали су ми име Јехова у Псалму 83:18. Тада сам пожелела да више сазнам о Богу и његовој Речи.

У то време су деца са фарми ишла у сеоске школе у којима су сви ученици све до осмог разреда били у једној учионици. Јахала су коње или су километрима пешачила до школе. Све што је учитељу било потребно за живот обезбеђивале су породице с тог подручја. Једне године је био ред на моје родитеље да приме новог учитеља, Џона Дидура.

Нисам знала да је и тог младића веома занимала Божја Реч. Једном сам хвалила комунизам и социјализам, који је и мој отац тада величао. Џон је љубазно одговорио: „Ниједан човек нема право да влада над другим људима. Само Бог има право на то.“ Тако су започети многи занимљиви разговори.

Пошто се родио 1931, Џон је чуо колико тешкоћа рат може донети. Када је 1950. избио рат у Кореји, питао је многе свештенике шта мисле о ратовању. Сви су рекли да је у реду да хришћани узму оружје. Касније је исто питање поставио и Јеховиним сведоцима. Они су му указали на библијски став према рату који су заузели први хришћани.  Џон се крстио 1955. Следеће године сам се и ја крстила. Обоје смо знали да желимо посветити свој живот Јехови и служити му свом својом снагом (Пс. 37:3, 4). У јулу 1957, Џон и ја смо се венчали.

Годинама смо на дан наше годишњице брака били на конгресу. Било нам је драго што смо се налазили у друштву хиљада особа које поштују брачно уређење. Године 1958. смо први пут били на међународном конгресу. Нас петоро браће и сестара смо колима кренули из Саскачевана за Њујорк. Целу једну седмицу смо путовали дању, а ноћу смо спавали у шатору. Замислите наше изненађење када нас је брат ког смо упознали у Витлејему, у Пенсилванији, позвао да преспавамо у његовој кући! Захваљујући том љубазном гесту могли смо чисти и уредни да стигнемо у Њујорк. На том великом конгресу смо на упечатљив начин видели колико је велика част служити Јехови! Као што је псалмиста написао, „вечна је срећа у десници [Јеховиној]“ (Пс. 16:11).

ПИОНИРСКА СЛУЖБА

Годину дана касније, 1959, били смо пионири и живели смо у малој приколици на врху једног брда у прерији у Саскачевану. Поглед је сезао километрима у даљину, а неки од тих километара су били наше подручје за проповедање.

Једног дана нам је стигло занимљиво писмо од подружнице. Брзо сам отишла до Џона, који је поправљао трактор. У том писму смо били позвани да будемо специјални пионири у Ред Лејку, у Онтарију. Пошто нисмо знали где је то, брзо смо узели карту да бисмо видели где се налази то место.

То подручје је било потпуно другачије од пространих прерија! Тамо су биле велике шуме и мали градови подигнути поред рудника злата. Док смо првог дана тражили смештај, једна девојчица је чула како разговарамо с њеном комшиницом. Отрчала је кући код мајке, која нас је позвала да код њих преспавамо. Кревет се налазио у прљавом подруму. Сутрадан смо нашли смештај, једну колибу с две собе, без воде и намештаја. Имала је само једну пећ на дрва. Купили смо неке ствари у продавници половне робе и ускоро нам је било сасвим лепо.

Најближа скупштина је била удаљена око 210 километара. Многи који су радили у рудницима злата били су из Европе и замолили су нас да им набавимо Библију на њиховом језику. Убрзо смо водили 30 одличних библијских студија. У року од шест месеци, била је основана једна мала скупштина.

Муж једне жене с којом смо проучавали позвао је свештеника телефоном и замолио га да дође и помогне његовој жени да се освести. Током разговора, свештеник је рекао да ми, између осталог, треба да говоримо и о Тројству. Жена је узела католичку Библију коју су имали и замолила свештеника да докаже оно што говори. Он је бацио Библију на сто и рекао да не мора ништа да доказује. При одласку је на украјинском рекао да треба да нас избаце из куће и да нас више никада не пусте у свој дом. Није знао да Џон разуме украјински.

Убрзо након тога смо отишли из Ред Лејка зато што је требало да Џон буде обучен за путујућу службу. Око годину дана касније, када је Џон имао говор за крштење на једном обласном конгресу, међу особама које су желеле да се крсте био је и муж оне жене!  Догађај са свештеником га је навео да сам истражи Библију.

БОГАТО ЗАПОСЛЕНИ У ПУТУЈУЋОЈ СЛУЖБИ

У путујућој служби смо имали посебну част да боравимо код многих породица. Зближили смо се са онима који су делили свој дом и живот с нама. Једном смо били у соби на спрату у којој зими није било грејања. Рано ујутру бисмо чули како једна старија сестра тихо улази у собу да би заложила пећ. Убрзо би се вратила с лавором и топлом водом како бисмо могли да се спремимо за тај дан. Пуно сам научила из њених дискретних и пажљивих гестова.

Путујућа служба ми је помогла да се приближим Јехови. У једној покрајини на северу Алберте налазио се и рударски град у ком је живела једна сестра. Како је Јеховина организација гледала на ту сестру која је била изолована од других? Сваких шест месеци смо путовали авионом како бисмо провели седмицу с њом у служби и одржавали састанке, баш као и у некој великој скупштини у граду. Био је то леп показатељ да Јехова брине о свакој својој овчици.

Остали смо у контакту с многима код којих смо били смештени. То ме подсећа на један од првих поклона које ми је Џон дао — шарену кутију пуну папира за писма. Стварно смо уживали у дописивању с пријатељима. Још увек чувам ту кутију.

Док смо били у једној покрајини у Торонту, један брат из Бетела нас је позвао телефоном и питао да ли бисмо можда служили у Бетелу. Када је желео да добије одговор? „По могућству, следећег дана!“ Тако је и било.

БЕТЕЛСКА СЛУЖБА

Са сваком новом доделом на другачији начин смо доживели срећу која долази из Јеховине деснице. Тако је било и када смо дошли у Бетел 1977. Дружећи се с помазаницима могли смо да видимо не само колико су различити као личности већ и колико високо поштују Божју Реч.

Пријао нам је бетелски начин живота. На пример, сада нам је одећа била у фиоци, а не у коферу, и припадали смо једној скупштини. Радост ми је доносила не само моја додела већ и то што сам могла да водим госте у обилазак Бетела. Објаснила бих им шта се ради у Бетелу, слушала њихове утиске и одговарала на њихова питања.

Године су пролетеле зачас, и Џон је 1997. био позван у Патерсон у Школу за чланове Одбора подружнице. Након тога браћа су нас питала да ли бисмо се преселили у Украјину. Рекла су нам да слободно размислимо о томе и да се молимо у вези с тим. До краја тог дана, знали смо да ће наш одговор бити потврдан.

ЈОШ ЈЕДНА ПРОМЕНА — УКРАЈИНА

Били смо на великом међународном конгресу у Санкт Петербургу у Русији 1992. године и затим на још једном у Кијеву у Украјини 1993. године. То нас је привукло браћи из Источне Европе. Наш нови дом у Лавову, у Украјини, био је на првом спрату једне старе куће. Прозори су гледали у двориште у ком су били једна омања башта, велики црвени петао и неколико кокошака. Осећали смо се као на некој фарми у Саскачевану. У тој кући је живело нас дванаест. Сваког дана смо морали да се возимо кроз град да бисмо дошли до Бетела.

Како смо се осећали у Украјини? Била нам је част што смо седели међу људима који су преживели кушње, забране и затварања. Упркос свему, они су сачували јаку веру.  Када бисмо их похвалили, они би рекли: „То смо радили за Јехову.“ Никада нису имали осећај да су препуштени сами себи. Чак и данас, ако некоме од њих захвалите за нешто, рећи ће вам: „Захвали Јехови“, указујући тако на Извор свих добрих ствари.

У Украјини многи пешке долазе на састанке тако да имају времена да разговарају и међусобно се храбре. Неки пешаче око један сат или чак и више. У Лавову има преко 50 скупштина, од којих 21 користи један велики комплекс Дворана Краљевства. Недељом је стварно лепо видети како се тамо слива река браће и сестара који долазе на састанак.

Брзо смо се опустили међу браћом и сестрама, који су обзирни и радо помажу једни другима. Када ми је тешко да разумем језик, што је још увек случај, они су веома стрпљиви. То се често може видети по њиховом пријатном изгледу лица.

Током међународног конгреса у Кијеву 2003. уверила сам се у то колико велико поверење влада међу браћом. Управо смо дошли на прометну станицу метроа када нам је једна девојчица пришла и тихо рекла: „Изгубила сам се. Не могу да нађем баку.“ Девојчица је видела наше беџеве и знала је да смо Сведоци. Била је веома храбра и није плакала. Жена покрајинског надгледника која је била с нама нежно ју је узела за руку и одвела до Одељења изгубљено-нађено на стадиону. Убрзо је девојчица поново била са својом баком. Дирнуло ме је изузетно поверење које је ова девојчица имала у Бога, чак и када се изгубила међу толиким хиљадама људи.

У мају 2001, браћа из многих земаља дошла су у Украјину на посвећење нових објеката наше подружнице. Након посебног предавања на стадиону у недељу ујутру, многа браћа и сестре су кренули пешке да би видели нови Бетел. То је био незабораван призор! Била сам дирнута када сам видела толико браће која су била тиха и добро организована. Још више сам ценила срећу која произлази из служења Богу.

ВЕЛИКА ПРОМЕНА

Нажалост, 2004. је откривено да Џон има рак. Отпутовали смо у Канаду ради лечења. Први циклус хемотерапије умало је био погубан за њега и провео је неколико недеља на интензивној нези. Срећом, дошао је к свести. Иако није могао да говори, његове очи су увек показивале да је захвалан свима који су га посетили.

Ипак, није могао да се опорави и те јесени је умро. Осећам да је с њим нестао велики део мене. Џон и ја смо доживели много радости служећи Јехови. Морала сам да одлучим како ћу даље. Вратила сам се у Украјину. Веома сам захвална за неизмерну љубав бетелске породице и браће и сестара у скупштини.

Никада у животу нисмо жалили због одлука које смо донели. Провели смо леп живот у најбољем друштву. Знам да има још много тога што треба научити о Јеховиној доброти и надам се да ћу му у сву вечност служити, јер сам стварно нашла ’срећу у Јеховиној десници‘.

[Истакнути текст на 6. страни]

„Никада у животу нисмо жалили због одлука које смо донели“

[Слика на 3. страни]

Када сам се удала за Џона

[Слика на 4. страни]

Када сам била специјални пионир у Ред Лејку, у Онтарију

[Слика на 5. страни]

Са Џоном у Украјини, 2002.