Тражи прилике да похвалиш друге

ДА ЛИ си икада чуо некога како се жали да га шеф веома ретко похваљује? Можда си и сам имао сличну примедбу? Или ако си млада особа, да ли си нешто слично рекао о својим родитељима или наставницима?

Неке од ових примедби вероватно су оправдане. Према речима једног немачког мотивационог тренера, када радници изразе овакву примедбу оно што их заправо мучи није то што им послодавци не упућују похвале, већ то што уопште нису заинтересовани за њих. У сваком случају, очигледно нешто недостаје. И похвала и осећање да је другима стало до нас изузетно су важни уколико желимо да имамо добре међуљудске односе.

То је такође тачно и када је реч о служењу Богу. Хришћанска скупштина треба да одише атмосфером пуном похвала, топлине и личног занимања за друге. Чланови скупштине тиме успевају да остваре и задрже пријатну атмосферу јер се придржавају библијских смерница. Ипак, колико год наша скупштина била примерна у том погледу, увек је могуће учинити нека побољшања. С тим у мислима, размотримо сада три изузетна примера особа које су давале похвале: пример претхришћанског Божјег слуге Елијуја, апостола Павла и самог Исуса Христа.

Љубазан савет, пун поштовања

Елијуј, који је вероватно био Аврахамов далеки рођак, одиграо је важну улогу у помагању Јову да стекне уравнотежено гледиште о свом односу с Богом. Он је био љубазан и пун поштовања. Стрпљиво је чекао на свој ред да говори. И док су Јову његови наводни пријатељи само тражили грешке, Елијуј је, с друге стране, био спреман да похвали Јова за његову праведност. То је учинио срдачно и са очигледним личним занимањем као што би то учинио пријатељ, обраћајући се Јову по имену, што су његови наводни пријатељи пропустили да учине. Елијуј је учтиво затражио: „Молим те, Јове, чуј речи моје, слушај све што ћу ти рећи.“ С пуно поштовања показао је саосећање тиме што је признао: „Пред истинитим Богом ја сам исто што и ти, и ја сам од глине начињен.“ И затим је као похвалу рекао: „Ако имаш шта да кажеш, одговори ми. Говори, јер уживам у праведности твојој“ (Јов 33:1, 6, 32).

Када се према другима опходимо љубазно и с поштовањем, онда је то један од начина да их похвалимо. Заправо, то је као да им кажемо: ’Ти си вредан моје пажње и тога да се према теби  опходим с поштовањем.‘ Тако они осећају топлину у нашем односу према њима и лично занимање за њих.

Бити учтив и љубазан подразумева много више од лепог понашања форме ради. Да бисмо допрли до срца других, наша учтивост и љубазност морају бити искрене и долазити из срца. У њима се мора видети искрено занимање и љубав према другима.

Тактично похваљивање

Апостол Павле је показао какву улогу у похваљивању других игра тактичност. На пример, током свог другог мисионарског путовања, док је проповедао у Атини, Павле је пред неким грчким филозофима добро бранио хришћанство. Запази како је то извео с пуно такта. „Неки од епикурејских и стоичких филозофа почели су да му противрече. Једни су говорили: ’Шта то овај брбљивац хоће да каже?‘ А други: ’Изгледа да објављује нека туђа божанства‘“ (Дела апостолска 17:18). Упркос оваквим примедбама Павле је остао смирен и обратио им се речима: „Људи Атињани, видим да сте у свему побожнији од других.“ Уместо да их осуди због њиховог идолопоклонства, Павле их је похвалио јер су били побожни (Дела апостолска 17:22).

Да ли је Павле био лицемеран? Нипошто. Он је знао да не треба да их осуди јер је и сам некада био у незнању што се тиче библијске истине. Његов задатак је био да пренесе другима поруку од Бога, а не да им суди. Из искуства је знао оно што знају и многи данашњи Јеховини сведоци: Неки искрени поборници криве религије на крају постану највећи браниоци праве религије.

Павлов приступ је био успешан и имао је изврсне резултате. „Неки људи су му се придружили и постали верници, међу њима и Дионисије, судија суда на Ареопагу, једна жена по имену Дамара и још неки с њима“ (Дела апостолска 17:34). Уместо да осуди Атињане, како је само било мудро то што их је Павле похвалио за њихову искреност у верским убеђењима — иако су била крива! Чак и људи који су вођени погрешним разумевањем често имају добро срце.

Павле је такође користио сличан, тактичан приступ када је био позван да се брани пред Иродом Агрипом II. Ирод је био познат по томе што је био у родоскрвној вези са својом сестром Верником, што Божја Реч јасно осуђује. Ипак, Павле није рекао ниједну реч осуде. Баш супротно, он је нашао оправдан разлог да похвали Ирода. „Краљу Агрипа, сматрам да сам срећан што се од свега за шта ме Јудејци оптужују, данас могу бранити пред тобом, поготово зато што добро познајеш све обичаје и спорна питања међу Јудејцима“ (Дела апостолска 26:1-3).

Колико би било мудро да и ми користимо сличан тактичан приступ у опхођењу с другима! Похвалити неког комшију, школског друга или колегу на послу може поспешити мирољубиве односе и довести до лепог опхођења. Када допремо до срца тиме што похваљујемо особе за оно што с правом заслужују, то понекад може подстаћи искрене појединце да исправе своје погрешно размишљање и доведу га у склад са истином.

Исусов савршени пример у пружању похвале

Исус је похваљивао друге. На пример, након што је Исус ускрснуо и узашао на небо, Бог му је рекао да преко апостола Јована пошаље поруке у седам скупштина у Малој Азији. Он није пропустио да похвали оне који су то заслужили. Када се обраћао скупштинама у Ефесу, Пергаму и Тијатири, користио је изјаве као што су: „Знам твоја дела, твој труд и истрајност, и да не можеш трпети зле људе“; „Чврсто [се] држиш мог имена и ниси порекао своју веру у мене“ и „Знам твоја дела и твоју љубав, твоју веру,  службу и истрајност, и да је твојих последњих дела више него оних ранијих.“ Чак је и у скупштини у Сарду, којој је био потребан снажан савет, Исус запазио особе које су заслужиле похвалу, рекавши: „Али имаш у Сарду неколико оних који нису упрљали своје хаљине и они ће ходити са мном у белим хаљинама, јер су достојни“ (Откривење 2:2, 13, 19; 3:4). Какав је диван пример Исус тиме пружио!

Опонашајући Исуса никада не треба да због греха њих неколико осудимо целу групу, нити да пружамо неки савет а да претходно не пружимо прикладну похвалу. Међутим, уколико похваљујемо друге само када планирамо да им дамо неки савет, добро је да задржимо на уму да ће наша похвала каткад наићи на зид. Зато будимо великодушни у похваљивању кад год је то могуће! Када тако чинимо, онда ћемо и када буде потребно да дамо неки савет наићи на много бољи пријем.

Старешине које пружају одговарајућу похвалу

Корнелија, хришћанка која служи у једној подружници Јеховиних сведока у Европи, сећа се да ју је почетком 1970-их путујући надгледник који је био у посети питао како стоји са проучавањем и читањем часописа. „Било ме је мало срамота“, каже она. Али, ипак му је признала да не успева да прочита баш сваки чланак у часопису. „Уместо да ме критикује због тога“, присећа се она, „он ме је похвалио што сам читала колико сам могла. Та похвала ме је толико охрабрила да сам од тог тренутка била одлучна  да прочитам сваки чланак у часопису.“

Реј, који служи у једној подружници у Европи, сећа се првог дана своје пионирске службе. Те вечери, председавајући надгледник скупштине, који је имао фирму и породичне обавезе, као и велики број скупштинских одговорности, када је ушао у Дворану Краљевства упутио се право ка Реју и упитао га: „Како је прошао први дан пионирске службе?“ Данас, скоро 60 година касније, Реј се још увек сећа пажљивог геста тог старешине.

Као што показују ова искуства, изрази срдачног цењења за оно што су други урадили — у шта никако не спадају површне изјаве и бескорисно ласкање — могу учинити чуда. У хришћанској скупштини имамо обиље разлога да похваљујемо наше сувернике. То на пример може бити њихова жеља да служе Јехови, добро припремљени коментари, напредак да савладају трему када држе говоре или учествују у неким тачкама на састанку, ревност у проповедању и поучавању и настојање да Краљевство и духовне циљеве ставе на прво место. Када похваљујемо друге и ми сами смо богато награђени. То нас чини срећним и помаже да позитивно размишљамо о другима (Дела апостолска 20:35).

Скупштинске старешине чине добро када похваљују скупштину за њен марљив рад. А када је неопходно пружити савет они га пружају у духу љубави. С друге стране, они избегавају да буду заокупљени тиме да се све уради савршено тако да све што није близу тога сматрају озбиљном слабошћу.

Хришћанске старешине које опонашају пример Елијуја који је показао поштовање и љубазност, затим Павлов тактичан приступ и Исусову љубазну бригу биће извор истинског охрабрења за своју браћу. Похваљивање помаже да код других дође до изражаја оно што је најбоље у њима и ствара срећне, хармоничне међуљудске односе. Колико је Исус само био срећан када га је његов небески Отац приликом његовог крштења похвалио, рекавши: „Ти си мој Син, вољени, ти си по мојој вољи!“ (Марко 1:11). Обрадујмо своју браћу искреним, смисаоним речима похвале.

[Слике на 15. страни]

Тактичност попут Павлове може донети добре резултате

[Слика на 16. страни]

Срдачна, искрена похвала може учинити чуда