Питања читалаца

Какву одговорност има скупштина ако је неки хришћанин учествовао као возач у саобраћајној несрећи у којој је неко настрадао?

Скупштина треба да размотри да ли постоји кривица за крв због тога што треба да избегне заједничку одговорност (Поновљени закони 21:1-9; 22:8). Возач који је одговоран за несрећу са смртним исходом може навући на себе кривицу за крв уколико је био немаран или је намерно прекршио владине прописе у вези с безбедношћу и саобраћајем (Марко 12:14). Али, постоје и други фактори које треба осмотрити.

Убици који би побегао у један од израелских градова уточишта морало се судити. Уколико би се утврдило да је убиство било ненамерно, било би му дозвољено да остане у том граду, где је био сигуран од крвног осветника (Бројеви 35:6-25). Слично томе, ако је хришћанин одговоран за нечију смрт у саобраћајној несрећи, старешине треба да испитају да ли у извесној мери постоји кривица за крв. Мишљење власти или судска одлука не могу у потпуности утицати на то какве ће мере предузети скупштина.

На пример, суд може прогласити особу кривом за преступање неких саобраћајних прописа, али старешине које испитују тај случај могу утврдити да не постоји кривица за крв зато што је возач имао мало или није имао уопште контроле над околностима које су довеле до смрти. С друге стране, чак и ако суд донесе ослобађајућу пресуду, старешине могу закључити да је особа крива за крв.

Одлука старешина које испитују тај случај мора се заснивати на Светом писму и јасно утврђеним чињеницама — признању самог возача и/или сведочанству два или три поуздана очевица (Поновљени закони 17:6; Матеј 18:15, 16). Уколико се утврди да особа сноси кривицу за крв, тада треба формирати правни одбор. Ако одбор установи да особа која је крива за крв показује да се каје, она ће примити одговарајућ библијски укор и биће јој одузете предности у скупштини. Више не би могла да служи као старешина или слуга помоћник. Била би јој постављена и друга ограничења. Такође, она је и пред Богом одговорна због немарности или неопрезности, због чега је дошло до саобраћајне несреће и нечије смрти (Галатима 6:5, 7).

На пример, ако су у време када се десила несрећа били лоши временски услови, требало је да возач буде опрезнији. Уколико је био поспан, тада је требало да стане и да се одмори или је требало да неко други вози уместо њега.

Претпоставимо да је возач пребрзо возио. Ако хришћанин прекорачује дозвољену брзину, то је пропуст да се ’да цару царево‘. Тиме такође показује непоштовање према светости живота, пошто су могуће смртоносне последице (Матеј 22:21). С обзиром на то, треба размотрити још неке појединости. Какав би пример стаду пружио старешина који би био немаран што се тиче саобраћајних прописа или би их намерно кршио? (1. Петрова 5:3).

Хришћани не смеју захтевати од суверника да стигну на одређено место у року за који би очигледно било потребно да се прекорачи ограничење брзине. Међутим, у већини случајева је битно да особа крене на време или да промени свој план како би имала довољно времена за путовање. Ако хришћанин тако поступи, тада неће бити у искушењу да вози брже него што би требало, већ ће моћи да се повинује саобраћајним прописима државних власти које су изнад њега (Римљанима 13:1, 5). То ће помоћи возачу да смањи могућност да дође до саобраћајних несрећа са смртним исходом и кривице за крв. Такође ће му омогућити да пружи добар пример и задржи чисту савест (1. Петрова 3:16).