Животна прича

Знао сам шта је исправно и то сам и чинио

ИСПРИЧАО ХЕЈДИН САНДЕРСОН

Исус је једном приликом рекао својим апостолима: „Ако то знате, срећни сте ако тако и чините“ (Јован 13:17). Да, ми можемо знати шта је исправно, али понекад је изазов да то и чинимо! Међутим, након 80 година животног искуства, од којих сам 40 провео у мисионарској служби, уверен сам у истинитост ових Исусових речи. Чињење онога што је у складу с Божјом вољом заиста води до среће. Дозволите ми да вам објасним.

ГОДИНЕ 1925, када сам имао три године, моји родитељи су присуствовали једном библијском предавању у нашем родном граду Њукасл, у Аустралији. Говор под насловом „Милиони који сада живе неће никада умрети“ уверио је моју мајку да је пронашла истину и она је почела редовно да посећује хришћанске састанке. Међутим, очева заинтересованост није дуго трајала. Он се успротивио мајчиној новопронађеној вери и запретио да ће је оставити ако не престане с тим. Мајка је волела оца и желела је да породицу задржи на окупу. Ипак, знала је да послушност Богу треба да буде на првом месту и зато је чврсто одлучила да ради оно што је исправно у Божјим очима (Матеј 10:34-39). Отац нас је напустио, и након тога виђао сам га само повремено.

Када се осврнем на то време, дивим се лојалности коју је моја мајка показала према Богу. Захваљујући њеној одлуци, живот моје старије сестре Бјуле и мој живот били су пуни духовних благослова. Из њеног примера смо извукли и једну важну поуку — када знамо шта је исправно, морамо се трудити да то и чинимо.

 Испити вере

Истраживачи Библије, како су се Јеховини сведоци тада звали, уложили су пуно труда како би помогли нашој породици. Моја бака се преселила код нас и такође је прихватила библијску истину. Она и мама су постале нераздвојни партнери у служби проповедања и својим достојанственим држањем и срдачним приступом задобиле су поштовање људи.

У међувремену, мене су старија хришћанска браћа узела под своје окриље и пружила ми драгоцену обуку. Убрзо сам научио да користим картице за сведочење како бих људима на једноставан начин пренео библијску поруку. Такође сам пуштао библијска предавања на портабл грамофону и учествовао у поворкама носећи плакат кроз главну улицу у нашем граду. Није ми било лако да то радим, јер сам се борио са страхом од људи. Међутим, знао сам шта је исправно и био сам решен да то и чиним.

По завршетку школе, почео сам да радим за једну банку, што је подразумевало путовање по њеним бројним филијалама широм државе Нови Јужни Велс. Иако је било неколико Сведока у том делу земље, обука коју сам раније примио помогла ми је да сачувам своју веру живом. Мајка ми је писала охрабрујућа писма која су ме духовно јачала.

Та писма су била помоћ у право време. Почео је Други светски рат и очекивала ме је регрутација. Шеф банке је био ревностан верник и војни заповедник у том крају. Када сам му објаснио неутралан став који заступам као хришћанин, он ми је поставио ултиматум — или да напустим своју веру или посао у банци! Цела ситуација је достигла врхунац када сам се јавио у регрутни центар. Тамо је био и мој шеф и посматрао ме с великим интересовањем док сам прилазио столу за регистрацију. Када сам одбио да потпишем формулар за регрутацију, службеници су постали непријатељски расположени. То је била врло напета ситуација, али сам био одлучан да урадим оно што је исправно. Уз Јеховину помоћ, остао сам смирен и непоколебљив. Када сам касније сазнао да ме траже неки насилници, брзо сам спаковао ствари и првим возом напустио град!

По повратку у Њукасл, заједно са још седморицом браће која су одбила војну службу, позван сам на суд ради саслушања. Осуђени смо на три месеца принудног рада у затвору. Иако је затвор био једно непријатно искуство, доживели смо благослове зато што смо чинили оно што је исправно. Након што смо пуштени из затвора, један од оних с којима сам био у ћелији, брат по имену Хилтон Вилкинсон, позвао ме је да радим код њега у фото-студију. Тамо сам упознао своју будућу супругу Мелоди, која је радила у том студију као помоћница. У то време сам се и крстио у знак свог предања Јехови.

Циљ — пуновремена служба

Након венчања, Мелоди и ја смо отворили свој фото-студио у Њукаслу. Убрзо смо имали толико посла да је наше физичко и духовно здравље почело да трпи. Отприлике у то време, Тед Џерес, који је тада служио у аустралијској подружници Јеховиних сведока и који је сада члан Водећег тела, разговарао је с нама о нашим духовним циљевима. Након тог разговора, одлучили смо да продамо локал и поједноставимо начин живота. Потом смо 1954. купили малу камп-приколицу, преселили се у град Баларат у држави Викторија и почели да служимо као пионири, то јест пуновремени јеванђелизатори.

 Јехова је благословио наш труд док смо сарађивали с малом скупштином у Баларату. У року од 18 месеци, број присутних на састанцима повећао се са 17 на 70. Затим смо добили позив да започнемо с путујућом службом, то јест покрајинским делом у држави Јужна Аустралија. Током наредне три године, уживали смо у друштву браће из скупштина у граду Аделаид и подручјима где се узгаја грожђе и лимун дуж реке Мареј. Наш живот се потпуно променио! Били смо срећни док смо служили заједно с нашом срдачном браћом и сестрама. Била је то заиста велика награда за чињење онога што је исправно!

Мисионарска служба

Године 1958, писали смо аустралијској подружници да бисмо желели да присуствујемо Међународном конгресу „Божанска воља“ који се одржавао крајем те године у Њујорку. Одговорили су нам тако што су нам послали молбу за мисионарску школу Гилеад у Сједињеним Државама. Пошто смо имали преко 30 година, мислили смо да смо прешли старосну границу за ту школу. Ипак, послали смо молбу и били смо позвани да похађамо 32. разред. Негде на половини обуке у школи, добили смо мисионарску доделу — Индију! Иако смо испрва били у страху, желели смо да учинимо оно што је исправно и радо смо прихватили нашу доделу.

Путовали смо бродом и стигли смо у Бомбај (сада Мумбај) једног раног јутра 1959. На стотине радника је спавало дуж обале у луци. У ваздуху су се осећали чудни мириси. Када је засијало сунце, могли смо наслутити шта нас очекује. Никада раније нисмо доживели такву врућину! Дочекао нас је један пар мисионара, Линтон и Џени Дауер, који су пионирили с нама у Баларату. Одвели су нас до индијског Бетела, који се налазио у једном скученом стану недалеко од центра града. Ту је живело шест бетелских добровољаца. Брат Едвин Скинер, који је служио као мисионар у Индији од 1926, посаветовао нас је да купимо две платнене путне торбе пре него што кренемо на своју доделу. Такве торбе су се често могле видети у индијским возовима и биле су нам од велике користи током каснијих путовања.

Након два дана путовања возом, стигли смо до наше доделе, града Тируччирапалија који се налазио у јужној држави Мадрас (сада Тамил Наду). Тамо смо затекли троје специјалних пионира из Индије који су проповедали становништву од 250 000 људи. Услови за живот су били крајње једноставни. Једном приликом смо остали с мање од 4 долара у џепу. Али, Јехова нас није напустио ни када смо и то мало новца потрошили. Један човек који је проучавао Библију позајмио нам је новац да изнајмимо кућу која је била прикладна за одржавање састанака. Другом приликом, када смо остали без хране, један љубазни комшија нам је донео домаће јело с каријем. Допало ми се, али је било толико жестоко зачињено да сам добио штуцавицу!

У служби проповедања

Иако су неки људи у Тируччирапалију знали енглески, већина њих је говорила тамилски. Зато смо се потрудили да научимо једноставне уводе на том језику које смо користили у служби проповедања. Због тога су нас ценили многи мештани.

Истински смо уживали у служби од куће до куће. Индијци су гостољубиви људи и већина њих нас је позивала да свратимо на освежење. Пошто се температура обично креће око 40 степени Целзијуса, били смо им веома захвални за такву гостољубивост. Пре него што бисмо им пренели нашу поруку, обичај је налагао да прво разговарамо о личним стварима. Станари су нас често питали: „Одакле сте? Да ли имате деце? А зашто немате?“ Затим би нам препоручили неког доброг лекара! Свеједно, такви разговори су били прилика да нас боље упознају и да им објаснимо важност библијског дела које обављамо.

Већина људи се изјашњавала да припада хиндуистичкој религији, чија се веровања умногоме разликују од хришћанства. Уместо да расправљамо о сложености хиндуистичке филозофије, ми смо једноставно  проповедали добру вест о Божјем Краљевству, и то је донело резултате. Током шест месеци, скоро 20 особа почело је да долази на састанке у нашем мисионарском дому. Међу њима је био грађевински инжењер по имену Налатамби. Он и његов син Виџајалајан касније су помогли да 50 особа постану Јеховине слуге. Виџајалајан је неко време служио и у индијској подружници.

Стално у покрету

Након непуних шест месеци проведених у Индији, добио сам позив да служим као први стални обласни надгледник у тој земљи. Требало је да путујем по целој Индији, организујем покрајинске састанке и сарађујем с девет различитих језичких група. То је било врло напорно. Спаковали смо одећу и опрему за наредних шест месеци у три лимена кофера и наше добре старе путне торбе и возом отпутовали из Мадраса (сада Ченаи). Пошто је наша област заузимала територију од око 4 500 километара у пречнику, били смо стално у покрету. Једном приликом смо у недељу одржали покрајински састанак у граду Бангалор који се налазио на југу. Потом смо путовали на север до Дарџилинга у подножју Хималаја да бисмо служили на другом покрајинском састанку следеће седмице. Пут до Дарџилинга био је дугачак 2 700 километара и морали смо пет пута да преседамо.

Током наших првих путовања, радо смо приказивали филм Друштво новог света у акцији. То је био добар начин да се људи упознају са светским делом Јеховине земаљске организације. Често би на стотине особа присуствовало тим пројекцијама. Једном приликом смо приказивали филм групи која се окупила поред пута. Док смо гледали филм, појавили су се сиви облаци који су се брзо приближавали претећи олујом. Пошто се окупљено мноштво већ једном бунило када смо прекинули филм, одлучио сам да наставим с приказивањем, али сам убрзао пројекцију. Били смо срећни што се филм завршио пре него што су прве капи кише почеле да падају.

У наредним годинама, Мелоди и ја смо обишли скоро све делове Индије. Пошто свака област има јединствену храну, одећу, језик и пејзаж, имали смо осећај као да путујемо из једне земље у другу. Каква се дивна разноликост може видети у Јеховином стварству! То важи и за животињски свет у Индији. Једном приликом, док смо камповали у непалској џунгли, имали смо прилику да изблиза видимо огромног тигра. То је величанствена животиња. Тај призор нам је ојачао жељу да живимо у рају где ће људи и животиње најзад живети у миру.

Побољшања у организацији

Током тог раног доба, требало је да браћа у Индији тесније следе упутства што се тиче организовања Јеховиног народа. У неким скупштинама мушкарци су седели на једној страни просторије док су жене седеле на другој. Састанци су ретко кад почињали  на време. У једном месту, почетак састанка се оглашавао бучним звоном. У другим подручјима, објавитељи су одређивали време за долазак на састанак на основу личне процене положаја сунца на небу. Покрајински састанци и посете путујућих надгледника нису били редовни. Браћа су имала жељу да чине оно што је исправно, али је требало да их неко поучи.

Јеховина организација је 1959. почела да одржава Семинар за наименовану браћу. Овај глобални програм за обуку помогао је покрајинским надгледницима, специјалним пионирима, мисионарима и скупштинским старешинама да ефикасније извршавају своја библијска задужења. Када је овај семинар почео да се одржава у Индији у децембру 1961, ја сам служио као инструктор. С временом су скупштине широм земље извлачиле корист из те обуке и почеле су брзо да напредују. Када су браћа сазнала шта је исправно, Божји дух их је подстакао да то и учине.

Велики конгреси су такође храбрили и уједињавали браћу. Један који се посебно истиче био је Међународни конгрес „Вечна добра вест“, који је одржан у Њу Делхију 1963. Сведоци из целе Индије путовали су хиљадама километара да би присуствовали овом конгресу, а многи су потрошили целу своју уштеђевину да би платили трошкове путовања. Присуствовало је 583 делегата из 27 земаља и за Сведоке из Индије била је то прва прилика када су могли да се упознају и друже с великим бројем браће из других земаља.

Године 1961, Мелоди и ја смо били позвани да се придружимо бетелској породици у Бомбају, где сам касније служио као члан Одбора подружнице. Затим су уследила даљња задужења. Више година сам служио као зонски надгледник у многим земљама Азије и Блиског истока. Будући да је дело проповедања било забрањено у многим од тих земаља, објавитељи су морали бити „опрезни као змије, а ипак безазлени као голубови“ (Матеј 10:16).

Напредак и промене

Када сам први пут дошао у Индију 1959, у тој земљи је било активно 1 514 објавитеља. Данас тај број износи преко 24 000. Да бисмо удовољили порасту, два пута смо се селили у нове бетелске просторије у Бомбају или у околини. Онда се у марту 2002. бетелска породица поново преселила — али овог пута у нови комплекс који је изграђен близу Бангалора на југу Индије. У овом савременом објекту тренутно живи 240 чланова Бетела, и ту се библијска литература преводи на 20 језика.

Иако смо Мелоди и ја с нестрпљењем очекивали пресељење у Бангалор, због лошег здравља смо морали да се 1999. вратимо у Аустралију. Сада служимо као чланови бетелске породице у Сиднеју. Иако смо напустили Индију, љубав коју имамо према нашим драгим пријатељима и духовној деци у тој земљи и даље је снажна. Јако смо радосни када добијемо писма од њих!

Када се осврнемо на преко 50 година пуновремене службе, Мелоди и ја се осећамо богато благословљени. Некада је наш посао био да сачувамо људске ликове на фотографском папиру, али радити на томе да се сачувају људски животи у Божјем сећању далеко је бољи избор. Доживели смо драгоцена искуства захваљујући томе што смо одлучили да Божју вољу ставимо на прво место у животу! Када чинимо оно што Бог каже да је исправно, то заиста води до среће!

[Мапе на 15. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

ИНДИЈА

Њу Делхи

Дарџилинг

Бомбај (Мумбај)

Бангалор

Мадрас (Ченаи)

Тируччирапали

[Слике на 13. страни]

Хејдин и Мелоди, 1942.

[Слика на 16. страни]

Бетелска породица у Индији, 1975.