Уједињени љубављу према Богу

КАДА је у првом веку наше ере основана хришћанска скупштина, једно од њених истакнутих обележја било је јединство — упркос разноликости која је владала међу њеним члановима. Ти обожаваоци правог Бога потицали су из народа Азије, Европе и Африке. Били су то различити људи — неки су били свештеници, други војници, робови, избеглице, трговци, занатлије и пословни људи. Било је ту и Јевреја и нејевреја. Многи од њих су некада били прељубници, хомосексуалци, пијанице, лопови или изнуђивачи. Па ипак, када су постали хришћани, оставили су за собом лоше поступке и постали чврсто уједињени у вери.

Шта је у првом веку омогућило хришћанству да уједини све те људе? Зашто су они били у миру једни с другима и с људима уопште? Зашто нису учествовали у немирима и сукобима? Зашто се првобитно хришћанство толико разликује од данашњих главних религија?

Шта је ујединило чланове скупштине?

Најважнији фактор који је ујединио сувернике у првом веку била је љубав према Богу. Ти хришћани су разумели да првенствено треба да воле правог Бога Јехову свим својим срцем, душом и умом. На пример, апостолу Петру, који је био Јеврејин, било је речено да оде у кућу једног странца, некога с ким се он иначе не би  дружио. Оно што га је навело да послуша тај налог била је пре свега љубав према Јехови. Петар и други рани хришћани имали су близак однос с Богом, који се заснивао на томе што су га добро познавали као особу и што су знали шта он воли а шта не воли. С временом су сви обожаваоци разумели да је Јеховина воља за њих да буду „уједињени истим мислима и истим правцем размишљања“ (1. Коринћанима 1:10; Матеј 22:37; Дела апостолска 10:1-35).

Осим тога, вернике је ујединила и вера у Исуса Христа. Желели су да тесно следе његове стопе. Он им је заповедио: „Волите један другога; као што сам ја волео вас... По томе ће сви знати да сте моји ученици, ако имате љубав међу собом“ (Јован 13:34, 35). То није требало да буде неко површно осећање већ самопожртвована љубав. До чега би довела таква љубав? За оне који су веровали у њега, Исус се молио на следећи начин: „Да сви буду једно, као што си ти, Оче, у мени и ја у теби, да и они буду у нама“ (Јован 17:20, 21; 1. Петрова 2:21).

Јехова је на своје праве слуге излио свети дух, то јест активну силу. Тај дух је унапређивао јединство међу њима. Помоћу њега су разумели библијска учења која су касније била прихваћена у свим скупштинама. Обожаваоци Јехове су проповедали исту поруку — посвећење Јеховиног имена путем његовог Месијанског Краљевства, небеске владавине која ће владати над читавим човечанством. Први хришћани су разумели да не смеју бити „део овог света“. Стога, кад год је долазило до грађанских немира или војних сукоба, хришћани су били неутрални. Настојали су да буду са свима у миру (Јован 14:26; 18:36; Матеј 6:9, 10; Дела апостолска 2:1-4; Римљанима 12:17-21).

Сви верници су прихватили одговорност да унапређују јединство. Како су то чинили? Тако што су настојали да се понашају у складу с библијским учењима. Зато је апостол Павле написао хришћанима: ’Скините стару личност која одговара вашем ранијем начину понашања и обуците нову личност‘ (Ефешанима 4:22-32).

Како је сачувано јединство

Наравно, верници из првог века били су несавршени и стога је било ситуација које су представљале изазов њиховом јединству. На пример, Дела апостолска 6:1-6 говоре да је дошло до несугласица између јеврејских хришћана који су говорили грчки и оних који су говорили хебрејски. Они који су говорили грчки сматрали су да се с њима поступало неправедно. Међутим, након што су апостоли обавештени о томе, та ствар је решена брзо и праведно. Касније је дошло до неслагања због једног доктринарног питања о томе које су обавезе имали нејевреји који су били чланови хришћанске скупштине. На основу библијских начела донесена је одлука коју су прихватили сви у скупштинама (Дела апостолска 15:1-29).

Ови примери показују да неслагања у хришћанској скупштини у првом веку нису довела до етничких подела нити до нејединства проузрокованог непопустљивим заступањем извесних доктрина. Зашто? Зато што су фактори који доприносе јединству — љубав према Јехови, вера у Исуса Христа, самопожртвована међусобна љубав, прихватање вођства светог духа, исто разумевање библијских учења  и спремност појединаца да промене своје понашање — деловали довољно снажно да рану скупштину одрже у јединству и миру.

Уједињени у обожавању у савремено доба

Да ли се и данас на исти начин може постићи такво јединство? Да ли ти исти фактори још увек могу да уједине чланове једне религије и омогуће им да буду у миру с људима свих раса у свим деловима света? И те како! Јеховини сведоци су уједињени и чине једно светско братство које постоји у више од 230 земаља, острва и подручја. Њих су ујединили исти фактори који су ујединили и хришћане у првом веку.

Оно што највише доприноси јединству Јеховиних сведока јесте њихова оданост Јехови Богу. То значи да настоје да му буду лојални у свим околностима. Сем тога, Јеховини сведоци верују у Исуса Христа и у његова учења. Ти хришћани показују самопожртвовану љубав према суверницима и у свим земљама где их има проповедају исту добру вест о Божјем Краљевству. Они су спремни да разговарају о том Краљевству с људима свих вероисповести, раса, националности као и било ког друштвеног статуса. Такође, Јеховини сведоци су неутрални у светским збивањима, што им помаже да не попусте под политичким, културним, социјалним и комерцијалним притисцима који толико разједињују свет. Сваки Сведок прихвата своју дужност да унапређује јединство тако што живи у складу с библијским мерилима.

Јединство привлачи друге

То јединство је често изазивало занимање код особа које нису биле Сведоци. На пример, Илза a је некада била часна сестра у једном католичком самостану у Немачкој. Шта ју је привукло Јеховиним сведоцима? Она каже: „То су најбољи људи које сам икада упознала. Не иду у рат и не раде ништа чиме би наудили другима. Желе да помогну људима да живе срећно у рају на земљи под Божјим Краљевством.“

Осмотри и пример Гинтера. Током Другог светског рата био је у немачкој војсци која је била стационирана у Француској. Једног дана је протестантски свештеник одржао религиозну службу за војнике из Гинтерове јединице. Тај свештеник се молио за Божју помоћ, заштиту и победу. Гинтер је после те службе отишао на осматрачницу. Кроз двоглед је видео како међу непријатељским трупама на другој страни бојног поља свештеник такође држи религиозну службу. Гинтер је касније рекао: „Вероватно се и тај свештеник молио за Божју помоћ, заштиту и победу. Питао сам се како је могуће да хришћанске цркве подупиру и једну и другу зараћену страну.“ Гинтеру се то што је видео урезало у сећање. Касније је ступио у контакт с Јеховиним сведоцима, који не учествују у рату, и постао је део њиховог међународног братства.

Ашок и Фима су припадали једној источњачкој религији. У својој кући су имали светилиште посвећено једном богу. Озбиљна болест која је задесила једног члана њихове породице навела их је да преиспитају своју религију. Разговарајући с Јеховиним сведоцима, Ашок и Фима су били одушевљени библијским учењима и љубављу која постоји међу Сведоцима. Они сада ревно објављују добру вест о Јеховином Краљевству.

Илза, Гинтер, Ашок и Фима уједињени су с милионима Јеховиних сведока у једном братству које постоји широм света. Они верују у библијско обећање да ће фактори који данас уједињују њих, ускоро ујединити све послушне људе. Тада више неће бити крвопролића, нејединства и подела у име религије. Цео свет ће бити уједињен у обожавању истинитог Бога, Јехове (Откривење 21:4, 5).

[Фуснота]

[Слике на странама 4, 5]

Први хришћани су били уједињени упркос томе што су имали различиту прошлост