Животна прича

Служење другима ублажава патњу

ИСПРИЧАО ХУЛИЈАН АРИЈАС

Године 1988, имао сам 40 година и преда мном је стајала наизглед сигурна каријера. Био сам регионални директор једне мултинационалне компаније. Тај посао ми је омогућавао да возим скупа кола, да имам добру плату и луксузно опремљену канцеларију у центру Мадрида, у Шпанији. Моји сарадници у компанији су чак наговестили да би желели да ме именују за генералног директора у земљи. Нисам ни слутио да ће ми се ускоро живот драстично променити.

ЈЕДНОГ дана те исте године, доктор ми је рекао да имам мултипле-склерозу, неизлечиву болест. Био сам очајан. Касније, када сам прочитао шта све мултипле-склероза може да учини човеку, био сам престрављен. a Изгледало је као да ћу до краја живота морати да се суочавам с неизбежним тегобама. Како ћу се бринути о својој жени, Милагрос, и о трогодишњем сину, Исмаелу? Како ћемо изаћи на крај с том ситуацијом? Док сам покушавао да нађем одговоре на ова питања, задобио сам још један тежак ударац.

Око месец дана након што ми је доктор саопштио да сам болестан, послодавац ме је позвао у своју канцеларију и рекао ми да су компанији потребни људи „привлачне појаве“. А неко ко пати од дегенеративне болести — чак и ако је у почетном  стадијуму — не пружа такву слику. Зато ми је шеф сместа дао отказ. Моја световна каријера се изненада завршила!

Трудио сам се да пред својом породицом покажем да сам храбар; с друге стране, чезнуо сам да будем сам, да размишљам о својим новим околностима и да медитирам о својој будућности. Покушавао сам да се изборим са све јачом депресијом. Највише ме је погодило то што сам у очима своје компаније скоро преко ноћи постао бескористан.

Иако слаб, добио сам снагу

На сву срећу, могао сам да рачунам на неколико извора снаге у том мрачном времену. Двадесетак година пре тога, постао сам Јеховин сведок. Искрено сам се молио Јехови у вези са својим осећањима и страховима у погледу будућности. Моја супруга, која дели моја уверења, била је за мене неисцрпан извор снаге, а подршку ми је пружало и неколико блиских пријатеља, чија су љубазност и саосећање били од непроцењиве вредности (Пословице 17:17).

Такође ми је помогло и то што сам имао осећај одговорности према другима. Желео сам добро да одгајам свог сина, да га поучавам, да се играм с њим и да га обучавам у делу проповедања. Зато нисам смео да се предам. Такође, пошто сам већ тада био старешина у једној скупштини Јеховиних сведока, моја помоћ је била потребна и браћи и сестрама. Ако бих дозволио да због болести моја вера ослаби, какав бих ја био пример за друге?

Мој живот се променио и у погледу мог физичког стања и у материјалном погледу — у неком смислу, променио се нагоре, али и набоље. Једном сам чуо неког доктора који је рекао: „Болест не уништава човека, већ га мења.“ И ја сам научио да нису све промене негативне.

Пре свега, мој „трн у телу“ ми је помогао да боље разумем здравствене проблеме других људи и да саосећам с њима (2. Коринћанима 12:7). Разумео сам, боље него икада раније, речи из Пословица 3:5: „Свим се срцем својим уздај у Јехову а на своју мисао немој се ослањати.“ Изнад свега, из нових околности сам научио шта је заиста важно у животу и шта је то што нам пружа право задовољство и осећај да вредимо. Постојало је још увек много тога што сам могао да урадим у Јеховиној организацији. Тек тада сам схватио право значење Исусових речи: „Више има среће у давању, него у примању“ (Дела апостолска 20:35).

Нов начин живота

Убрзо након што је установљена дијагноза моје болести, позван сам да присуствујем једном семинару у Мадриду, на ком су хришћански добровољци били поучени како да побољшају сарадњу између лекара и пацијената који су Сведоци. Касније су ти добровољци били организовани у Одборе за односе с болницама. За мене је тај семинар дошао у прави час. Пронашао сам бољу каријеру која ће ми донети много више задовољства него било који други посао.

На семинару смо научили да ће новоформирани Одбори за односе с болницама служити за то да посећују болнице, разговарају с докторима и изводе презентације здравственим радницима, све то с намером да се негује сарадња и избегну сукоби. Ти одбори помажу другим Сведоцима да пронађу докторе који су спремни да пружају медицинску помоћ без употребе крви. Наравно, с обзиром да сам био лаик у томе, морао сам да научим много тога о медицинским терминима, медицинској етици и организацији унутар болница. Ипак, после семинара осећао сам се као други човек, и имао сам пред собом нови изазов због чега сам био узбуђен.

 Посете болницама — извор задовољства

Премда ме је болест полако, али немилосрдно онеспособљавала, одговорности које сам имао као члан Одбора за односе с болницама бивале су све веће. Отишао сам у инвалидску пензију, тако да сам имао времена да посећујем болнице. Упркос разочарањима која сам повремено доживљавао, ове посете су биле много лакше и донеле су веће награде него што сам очекивао. Иако сам сада везан за инвалидска колица, то није велика препрека. Један члан Одбора увек иде са мном. Осим тога, доктори су навикли да разговарају с људима у инвалидским колицима, и понекад изгледа да слушају с више поштовања када запазе колико труда сам уложио да их посетим.

Током последњих десет година, посетио сам на стотине лекара. Неки су од самог почетка били спремни да нам помогну. Др Хуан Дуарте — кардиохирург из Мадрида, који налази лично задовољство у томе што поштује савест пацијента— одмах се понудио да сарађује с нама. Од тада је већ извршио преко 200 операција без употребе крви на пацијентима који су Сведоци из разних делова Шпаније. Током година, све више лекара је почело да обавља хируршке захвате без употребе крви. Наше редовне посете лекарима одиграле су извесну улогу у томе, али за напредак су заслужна и медицинска достигнућа и добри резултати постигнути на пољу бескрвне хирургије. Уверени смо да је Јехова благословио наш труд.

Посебно сам био охрабрен одзивом неких кардиохирурга који су се специјализовали за лечење деце. Две године смо посећивали један тим који су сачињавали двојица хирурга и њихови анестезиолози. Снабдевали смо их медицинском литературом која објашњава шта на овом пољу постижу други доктори. Наш труд је био награђен 1999. године, током Медицинске конференције о дечјој кардиоваскуларној хирургији. Ова двојица хирурга — које је вешто предводио један хирург из Енглеске, такође спреман да сарађује — извршила су крајње тешку операцију на једној беби чији су родитељи Сведоци. На њеном аортном залиску било је неопходно извршити модификацију. b Радовао сам се заједно с бебиним родитељима, када је један од хирурга изашао из операционе сале да нам саопшти да је операција била успешна и да је савест те породице била испоштована. Сада ова двојица доктора редовно прихватају пацијенте Сведоке из целе Шпаније.

Свестан сам да учешћем у оваквим случајевима помажем својој хришћанској браћи и то ми причињава право задовољство. Када браћа траже помоћ од неког Одбора за односе с болницама, то значи да пролазе кроз неке од најтежих тренутака у свом животу. Пред њима је операција, а доктори у локалној болници или не желе, или нису у могућности да их лече без употребе крви. Упркос томе, браћи је много лакше када знају да у Мадриду постоје хирурзи из свих области медицине који су спремни да сарађују. Видео сам како се израз на лицу брата мења, како његова забринутост уступа место спокојству, захваљујући томе што смо ми били уз њега у болници.

 Свет судија и медицинске етике

Последњих година, чланови Одбора за односе с болницама почели су да посећују и судије. Када их посетимо, дамо им публикацију под називом Породична брига и медицински третман за Јеховине сведоке, која је посебно припремљена с намером да информише такве службенике у вези с нашим гледиштем о употреби крви и о томе које су замене за крв доступне у медицини. Такве посете су биле посебно потребне, јер некада у Шпанији није било ништа необично да судије овлашћују докторе да дају трансфузију, иако то пацијенти не желе.

Зграде у којима је смештен суд делују импресивно, тако да сам се приликом своје прве посете осећао веома сићушно док сам се у својим инвалидским колицима возио кроз ходнике. Да би ситуација била још гора, десила ми се мала незгода, тако да сам испао из колица и пао на колена. Неколико судија и адвоката који су то видели љубазно су пришли да ми помогну, али мени је било јако непријатно.

Иако судије нису баш тачно знале разлог наше посете, већина њих је љубазно поступала с нама. Први судија којег сам посетио већ је размишљао о нашем гледишту, и рекао је да би волео да најзад поразговара с нама. На нашој следећој посети, помогао ми је да у колицима уђем у његову канцеларију и пажљиво ме слушао. Добри резултати који су произашли из ове прве посете охрабрили су мене и моје сараднике да превазиђемо страх, а ускоро смо видели и даљње добре резултате.

Те исте године, оставили смо примерак публикације Породична брига и другом судији, који нас је љубазно примио и обећао да ће је прочитати. Дао сам му свој број телефона да би могао ступити у везу с нама ако искрсне неки хитан случај. После две недеље је звао да каже да је један локални хирург тражио од њега овлашћење да се да трансфузија Сведокињи коју је требало оперисати. Судија нас је замолио да му помогнемо да нађе решење на основу ког би се поштовала жеља Сведокиње да не прими крв. Није нам било тешко да нађемо другу болницу, у којој хирурзи успешно врше операције без крви. Када је чуо како се све то завршило, судија је био одушевљен, и уверио нас је да ће и убудуће покушати да на такав начин реши проблем.

С обзиром да смо тражили од лекара да поштују права и савест пацијента, питање медицинске етике се често појављивало  приликом мојих посета болницама. Једна мадридска болница, која је била спремна да сарађује, позвала ме је да учествујем на курсу етике који су они организовали. То ми је омогућило да многим стручњацима из ове области презентујем наше гледиште засновано на Библији. Курс ми је такође помогао да стекнем увид у то с каквим се тешким одлукама доктори морају суочавати.

Један од инструктора на овом курсу био је професор Дијего Грасија који редовно организује курсеве за лекаре у Шпанији, након чега они стичу виши степен стручности у области етике. Он свесрдно подржава наше право на информисани пристанак када се ради о трансфузији крви. c Захваљујући редовном контакту који смо одржавали с њим, неколико представника шпанске подружнице Јеховиних сведока било је позвано да наше гледиште објасне студентима на постдипломским студијама, од којих неки важе за најбоље докторе у држави.

Суочавање са стварношћу

Наравно, тиме што обављам задовољавајући посао у корист суверника, нису решени сви моји лични проблеми. Моје здравствено стање се и даље немилосрдно погоршава. На срећу, ум ми није захваћен болешћу. Захваљујући мојој жени и сину, који се никада не жале, још увек могу да извршавам своје одговорности. Без њихове помоћи и подршке, то би било немогуће. Не могу сам чак ни панталоне да закопчам, нити да обучем капут. Посебно уживам у томе да сваке суботе проповедам заједно са својим сином Исмаелом, који ми помаже да разговарам са станарима тако што гура моја колица. Такође, још увек могу да обављам дужности које имам као скупштински старешина.

Током ових дванаест година, имао сам неке веома тешке тренутке. Понекад ми је било теже гледати како на моју породицу утиче то што сам инвалид него подносити саму болест. Свестан сам да пате, иако они то не кажу. Не тако давно, у року од годину дана умрли су ми и ташта и отац. Те исте године, сазнао сам да више нећу моћи да се крећем без инвалидских колица. Мој отац, који је живео с нама, умро је такође од једне дегенеративне болести. Док се бринула о њему, Милагрос се осећала као да посматра шта ће се у будућности десити са мном.

У свему томе, добра страна је то што смо као породица уједињени док се заједно суочавамо с потешкоћама. Из директорске фотеље прешао сам у инвалидска колица, па ипак, мој живот је сада много бољи, јер је потпуно посвећен служењу другима. Када се трошимо у корист других, то ублажава нашу патњу, а Јехова испуњава своје обећање да ће нас јачати када нам буде потребно. Попут Павла, заиста могу да кажем: „За све имам снаге уз помоћ онога који ми даје моћ“ (Филипљанима 4:13).

[Фусноте]

[Оквир на 24. страни]

Женино гледиште

Живети с брачним другом који пати од мултипле-склерозе веома је тешко за једну жену — ментално, емоционално и физички. Морам да будем разумна када нешто планирам и не смем непотребно да се бринем за то шта ће се десити у будућности (Матеј 6:34). У сваком случају, када морамо да подносимо неку невољу у животу, тада се могу показати неке од наших најбољих особина. Наш брак је чвршћи него икад, а мој однос с Јеховом блискији. Много ме јачају и животне приче других који се налазе у сличним тешким околностима. Као и Хулијан, и ја осећам задовољство због вредне службе коју он обавља у корист браће, и схватила сам да нас Јехова никад неће оставити на цедилу, иако сваки нови дан може донети нове изазове.

[Оквир на 24. страни]

Гледиште сина

Са својом истрајношћу и оптимистичким ставом, мој отац је одличан пример за мене, и осећам се корисно док му помажем да се креће помоћу колица. Знам да не могу увек да урадим оно што бих желео. Сада сам тинејџер, али кад будем старији, волео бих да служим као члан Одбора за односе с болницама. На основу библијских обећања, знам да је патња привремена и да многа браћа и сестре пате много више од нас.

[Слика на 22. страни]

Моја жена је извор снаге за мене

[Слика на 23. страни]

У разговару с кардиохирургом, др Хуаном Дуартеом

[Слика на 25. страни]

Мој син и ја уживамо док заједно радимо у служби