„Призивам се на цезара!“
„Призивам се на цезара!“
РУЉА је зграбила беспомоћног човека и почела да га бије. Сматрали су да заслужује смрт. Баш када је изгледало да ће тако и бити, појавили су се војници који су га једва отргли од те разјарене светине. Тај човек је био апостол Павле. Његови нападачи су били Јевреји који су се жестоко противили Павловом проповедању и који су га оптужили да је оскрнавио храм. Људи који су га избавили били су Римљани којима је командовао Клаудије Лисија. У свој тој збрци, Павле је ухапшен као неки осумњичени злочинац.
Последњих седам поглавља књиге Дела апостолских говоре о том случају који почиње овим хапшењем. Разумевање Павловог познавања права, оптужби против њега, његове одбране и нечег о процедури у римском кривичном закону помаже нам да разумемо ова поглавља.
Под надзором Клаудија Лисије
У задужења Клаудија Лисије спадало је и чување реда у Јерусалиму. Његов претпостављени, римски гувернер Јудеје, живео је у Цезареји. Лисијин поступак у Павловом случају може се протумачити као заштита појединца од насиља и као привођење особе која ремети мир. Реакција Јевреја натерала је Лисију да одведе свог затвореника у касарну у Антонијевој кули (Дела апостолска 21:27–22:24).
Лисија је морао да утврди шта је то Павле урадио. Током оног метежа није сазнао ништа. Зато је без даљњег одуговлачења наредио да се Павле ’испита под бичевањем, да би тачно сазнао зашто тако вичу Дела апостолска 22:24). То је била уобичајена пракса изнуђивања доказа од криминалаца, робова и других из нижих слојева. Тај бич (flagrum) био је ефикасан за ту сврху, али је био нешто ужасно. Неки бичеви су имали металне кугле које су висиле на ланцима. Други су имали каишеве испреплетане са оштрим костима и металним парчићима. Стварали су тешке ране, парали су кожу.
против њега‘ (Тада је Павле открио да је римски грађанин. Неосуђен Римљанин није могао бити бичеван, тако да је Павлова одбрана личних права моментално деловала. Римски официр би могао изгубити службу уколико би злостављао или казнио римског грађанина. Разумљиво је што се од тог момента с Павлом поступало као с посебним затвореником, затвореником који је могао имати посете (Дела апостолска 22:25-29; 23:16, 17).
Пошто није био сигуран зашто га оптужују, Лисија је извео Павла пред Синедрион како би добио објашњење за дизање опште узбуне. Али Павле је распалио једну расправу када је говорио да му се суди због спорног питања ускрсења. Расправа је дошла до те тачке да се Лисија побојао да ће Павле бити растргнут на комаде, и опет је морао да га отме од разјарених Јевреја (Дела апостолска 22:30–23:10).
Лисија није желео да буде одговоран за смрт једног Римљанина. Када је сазнао да је скована завера за убиство, брзо је одвео затвореника у Цезареју. Законске формалности су захтевале да затворенике прати извештај у којем се вишим законским органима објашњава случај. У тим извештајима су се наводили резултати првобитних испитивања, разлози за кораке који су предузети и мишљење иследника о датом случају. Лисија је известио да је Павле био ’оптужен за питања у вези с њиховим Законом, али да није окривљен ни за једну ствар због које би заслужио смрт или окове‘ и заповедио је да Павлови тужиоци изнесу своју жалбу прокуратору, Феликсу (Дела апостолска 23:29, 30).
Гувернер Феликс не доноси пресуду
Провинцијско правосуђе се заснивало на Феликсовој моћи и власти. Он је могао да примени локалне обичаје или статутарни кривични закон — примењив на истакнуте личности и владине службенике. Тај закон је био познат као ordo, то јест списак. Такође је могао да усвоји судску власт extra ordinem, која би се могла користити за било који злочин. Од гувернера провинције се очекивало ’да не осматра шта се ради у Риму, него шта иначе треба урадити‘. Тако је пуно тога препуштено његовој процени.
Нису познати сви детаљи древног Римског права, али Павлов случај се сматра за „типичан пример процедуре провинцијског кривичног закона extra ordinem“. Гувернер би, уз помоћ својих саветника, саслушао оптужбе појединаца. Оптужени би био позван да се суочи с тужиоцем и могао је да се брани, али терет доказивања је носио тужилац. Судија је одређивао било коју казну за коју је сматрао да је одговарајућа. Одлуку је могао донети одмах или ју је могао одложити на неодређено време, и у том случају би оптужени био притворен. „Нема сумње“, каже изучавалац Хенри Кадбери, „да је прокуратор с таквом самовољном моћи био у положају да подлегне ’неприкладном утицају‘ и да буде подмићен — било да ослободи, да осуди или да одложи процес.“
Првосвештеник Ананија, јеврејске старешине и Тертул формално су оптужили Павла пред Феликсом да је „куга и да изазива побуне међу свим Јеврејима“. Тврдили су да је коловођа „назаренске секте“ и да је покушао да оскрнави храм (Дела апостолска 24:1-6).
Први Павлови нападачи су мислили да је он увео незнабошца по имену Трофим у храмско двориште резервисано само за Јевреје a (Дела апостолска 21:28, 29). Стриктно говорећи, онај за кога се тврдило да је неовлашћено ступио на то земљиште био је Трофим. Али ако би Јевреји Павлов наводни поступак схватили као помагање и подстицање на неовлашћено ступање на земљиште, то би се такође протумачило као тежак злочин. Изгледа да је Рим начинио уступак у признавању смртне казне за такав злочин. Стога да је Павла ухапсила јеврејска храмска полиција уместо Лисијина, Синедрион би му без проблема судио и пресудио.
Јевреји су сматрали да оно о чему је Павле размишљао није био јудаизам, то јест законска религија (religio licita). Уместо тога, њу је требало сматрати незаконитом, чак субверзивном.
Такође су тврдили да је Павле ’изазивао побуне међу свим Јеврејима по целој настањеној земљи‘ (Дела апостолска 24:5). Император Клаудије је не тако давно пре тога оптужио Јевреје из Александрије за „покретање једне опште невоље широм света“. Нешто томе слично било би упадљиво. „Оптужба је била тачно таква да се покрене процес против Јеврејина током Клаудијеве владавине или током првих година Неронове владавине“, каже историчар А. Н. Шервин-Вајт. „Јевреји су настојали да наведу гувернера да Павлово проповедање протумачи као нешто што је равно проузроковању грађанских немира међу јеврејским становништвом у Империји. Они су знали да гувернери нису желели да суде због чисто религиозних оптужби па су зато настојали да дају политичку ноту тој религиозној оптужби.“
Павле је сам детаљно разложио своју одбрану. ’Нисам проузроковао никакве нереде. Тачно је да припадам ономе што они зову „секта“, али то подразумева држање јеврејских прописа. Немире су изазвали извесни Јевреји из Азије. Ако су они имали жалбу, требало би да буду овде да је изнесу.‘ Павле је заправо свео оптужбе на религиозну расправу међу Јеврејима, над чиме је Рим имао мало надлежности. Пазећи да не провоцира већ узнемирене Јевреје, Феликс је све одложио, практично доводећи судски процес на мртву тачку. Павле није био предан Јеврејима који су тврдили да су били надлежни за то, нити је осуђен по Римском праву, нити је ослобођен. Феликс није могао бити присиљаван да донесе пресуду, и осим што је желео да стекне наклоност Јевреја, имао је још један мотив за одлагање — надао се да ће га Павле потплатити (Дела апостолска 24:10-19, 26). b
Преокрет под Порцијем Фестом
Две године касније, Јевреји из Јерусалима су обновили своје оптужбе када је дошао Порције Фест, нови гувернер, тражећи да Павле буде предат њиховом суду. Али Фест је чврсто одговорио: „Код Римљана није обичај да се неки човек изручи, само да би се тиме некоме учинила услуга, пре него што се он као оптужени суочи с тужиоцима и добије прилику да се брани од оптужбе.“ Историчар Хари В. Тејшра примећује: „Фест је брзо схватио да се за римског грађанина спремало правно линчовање.“ Зато је Јеврејима речено да изнесу свој случај у Цезареји (Дела апостолска 25:1-6, 16).
Тамо су Јевреји тврдили да Павле „не сме више живети“, али нису изнели никакав доказ, тако да је Фест запазио да Павле није учинио ништа ради чега би заслужио смрт. „Једноставно [су] с њим имали некакве спорове који се тичу њиховог обожавања божанства и у вези с неким Исусом који је умро, а за кога Павле тврди да је жив“, објаснио је Фест једном другом званичнику (Дела апостолска 25:7, 18, 19, 24, 25).
Било је јасно да Павле није крив ни по каквој политичкој оптужби, али што се тиче религиозне расправе, Јевреји су вероватно тврдили да је једино њихов суд компетентан. Да ли ће Павле ићи у Јерусалим Дела апостолска 25:10, 11, 20).
да му се суди за то? Фест је питао Павла да ли да то уради, али то стварно није био добар предлог. Враћање у Јерусалим где би тужиоци постали судије значило би да је Павле предат Јеврејима. „Стојим пред цезаревом судском столицом, и ту треба да ми се суди“ рекао је Павле. „Ништа нисам скривио Јеврејима... Нико ме не може њима предати само да би им тиме учинио услугу. Призивам се на цезара!“ (Када би неки Римљанин изговорио ове речи, тиме би се стопирала сва провинцијска судска надлежност. Његово право на жалбу (provocatio) било је „стварно, свеобухватно и ефикасно“. Зато је Фест, након што се са својим саветницима консултовао о неким формалностима, изјавио: „Призвао си се на цезара; цезару ћеш и ићи“ (Дела апостолска 25:12).
Фест се радовао што ће се решити Павла. Као што је неколико дана касније признао Ироду Агрипи II, овај случај га је мучио. Фест је затим морао да састави изјаву о овом случају за императора, али за Феста, оптужбе су укључивале неразумљиву проблематику јеврејског закона. Међутим, Агрипа је био експерт за таква питања, тако да је, када је показао занимање, одмах био замољен да помогне у састављању писма. Пошто није могао да схвати Павлово излагање које је уследило пред Агрипом, Фест је рекао: „Лудујеш, Павле! Велика ученост тера те у лудило!“ Али Агрипа га је савршено добро разумео. „Још мало па ћеш ме наговорити да постанем хришћанин“, рекао је. Шта год да су мислили о Павловим аргументима, Фест и Агрипа су се сложили да је Павле невин и да је могао бити пуштен да се није призвао на цезара (Дела апостолска 25:13-27; 26:24-32).
Крај правне одисеје
Када је стигао у Рим, Павле је сазвао јеврејске вође не само да би им проповедао већ и да би видео шта они знају о њему. То је могло открити нешто о намерама његових тужилаца. Није било неуобичајено да власти из Јерусалима траже помоћ од Јевреја у Риму око вођења неког судског случаја, али Павле је чуо да они нису имали никаква упутства везано за њега. Док је чекао на суђење, Павлу је било дозвољено да изнајми кућу и да слободно проповеда. Можда је таква благост значила да је Павле у очима Римљана био невин човек (Дела апостолска 28:17-31).
Павле је остао у притвору још две године. Зашто? Библија не пружа никакве детаље. Обично би се особа која се призива на цезара држала у притвору док се не појаве тужиоци да би изнели оптужбе, али Јевреји из Јерусалима, схватајући слабе стране свог случаја, можда никада нису дошли. Можда је најефикаснији начин да што је могуће дуже ућуткају Павла био да се не појаве. Било како било, изгледа да је Павле стао пред Нерона, био проглашен невиним и на крају био ослобођен да би се поново латио својих мисионарских активности — око пет година након хапшења (Дела апостолска 27:24).
Противници истине дуго ’намишљају насиље насупрот закону‘ како би зауставили хришћанско дело проповедања. То не треба да нас изненади. Исус је рекао: „Ако су прогонили мене, прогониће и вас“ (Псалам 94:20, ДК; Јован 15:20). Па ипак, Исус нам гарантује слободу да целом свету објавимо добру вест (Матеј 24:14). Зато, баш као што је апостол Павле одолео прогоњењу и противљењу, Јеховини сведоци данас ’бране и законски утврђују добру вест‘ (Филипљанима 1:7).
[Фусноте]
a Једна камена балустрада израђена с пуно детаља, висока три лакта, делила је двориште за нејевреје од унутрашњег дворишта. На једнаким размацима на овом зиду стајала су упозорења, нека на грчком, а нека на латинском: „Ниједан странац не сме крочити иза ове преграде и ограде око светилишта. Ко год буде ухваћен биће одговоран за своју смрт до које ће то довести.“
b Наравно, то је било противзаконито. Један извор наводи: „Према закону о изнуђивању, Lex Repetundarum, свакоме ко је био у позицији да влада или управља било је забрањено да изнуђује или прихвата мито било да би некога затворио или ослободио, да би донео пресуду или не или да би пустио неког затвореника.“