Нисмо сами кад нам је вера на испиту

Вики је била дражесна беба; здрава, слатка и пуна живота. Да, када се родила у пролеће 1993, нашој срећи није било краја. Дивно смо живели у једној варошици на југу Шведске.

МЕЂУТИМ, кад је имала годину и по дана, наш свет као да је почео да се руши. Неко време Вики није била добро, па смо је зато одвели у болницу. Никада нећемо заборавити тренутак када је доктор рекао да нам ћерка болује од акутне лимфобластичне леукемије, облика дечјег рака који захвата бела крвна зрнца.

Било нам је тешко да схватимо да је тако опака болест напала нашу малу девојчицу. Управо је почела да бива свесна света око себе, а сада је могла да умре. Покушавајући да нас утеши, доктор је рекао да се може применити прилично успешно лечење које подразумева хемотерапију и неколико трансфузија крви. То је био наш следећи ударац.

Наша вера на испиту

Наравно да смо волели нашу ћерку и желели смо најбољу медицинску негу за њу. Па ипак, трансфузије крви нису долазиле у обзир. Чврсто смо веровали Божјој Речи Библији која јасно наводи да хришћани морају да се ’уздржавају од крви‘ (Дела апостолска 15:28, 29). Такође смо знали да су трансфузије крви саме по себи ризичне. Хиљаде њих су се преко трансфузије заразили болестима и умрли. Једина алтернатива је била висококвалитетно лечење без трансфузија крви. У овом погледу је наша борба за веру тек почињала.

Шта да урадимо? Ступили смо у везу са Службом за болничке информације у  Шведској подружници Јеховиних сведока и замолили за помоћ. a Сместа су болницама по Европи послани факсови у потрази за болницом и доктором који би били спремни да примене хемотерапију без трансфузија крви. Ревност и љубав коју су показала наша хришћанска браћа трудећи се да нам помогну пружала нам је много снаге. Нисмо остали сами у нашој борби за веру.

За неколико сати пронађени су болница и доктор у Хомбургу/Сару у Немачкој. Ствари су тако организоване да сутрадан полетимо да би Вики била прегледана. Кад смо стигли, тамо су нас дочекала наша хришћанска браћа из локалне скупштине Јеховиних сведока у Хомбургу, као и неки наши рођаци. Ту је био и представник Одбора за односе с болницама који нас је срдачно дочекао. Он нас је допратио до болнице и пружио нам сву могућу подршку. Били смо утешени што и у некој страној земљи имамо духовну браћу која нас подржавају.

Надаље смо се утешили кад смо у болници упознали др Графа. Био је пун разумевања и уверио нас је да ће учинити све што је могуће како би Вики лечио без трансфузија крви. Чак и ако њен хемоглобин падне на 50 g/l он ће бити спреман да настави с лечењем без трансфузија крви. Такође је рекао да рана дијагноза и то што је Вики брзо донесена пружају добре шансе за успешно лечење. Признао је да ће то бити први пут да у случају као што је њен примењује хемотерапију без трансфузија крви. Били смо му веома захвални и дивили смо му се због храбрости и одлучности да нам помогне.

Новчани проблеми

А сада је питање било: како ћемо платити лечење за Вики? Занемели смо када нам је речено да би две године лечења коштало око 150 000 немачких марака. Нисмо имали ни приближно толико новца, а било је нужно одмах започети лечење. Будући да смо отишли из Шведске на лечење у Немачку, нисмо могли да користимо никакво здравствено осигурање. Тако смо се нашли овде с веома болесном малом девојчицом и медицинским стручњацима спремним да помогну, али без довољно новца.

Болница нам је изишла у сусрет и рекла да ће лечење одмах започети уколико сада платимо 20 000 марака и потпишемо гаранцију да ћемо исплатити остатак. Имали смо нешто уштеђевине и уз љубазну помоћ пријатеља и рођака, могли смо платити 20 000 марака — али шта ћемо за остатак?

Још једном смо подсећени да нисмо сами у нашој борби за веру. Један духовни брат, нама тада непознат, био је спреман да преузме одговорност за покриће. Међутим, нисмо морали да употребимо његову великодушну понуду, будући да смо се успели снаћи на други начин.

Стручност на делу

Хемотерапија је започета. Пролазили су дани и недеље. Каткад је било веома тешко и напорно, и нашој малој девојчици и нама. С друге стране, били смо изузетно срећни и захвални сваки пут кад би показивала знаке побољшања. Хемотерапија је трајала осам месеци. Најнижи ниво хемоглобина код Вики био је 60 g/l, али се др Граф држао свог обећања.

Прошло је више од шест година и последња анализа течности из кичме показала је да нема трагова леукемије. Сада је она срећна девојчица без икаквих знакова ове болести. Да, право је чудо то што се Вики у потпуности опоравила.  Свесни смо да многа деца са истом болешћу умру упркос хемотерапији и трансфузијама крви.

Наша борба за веру је била победоносна, али не би била без помоћи наших рођака, хришћанске браће и сестара и медицинских стручњака. Служба за болничке информације нам је пружала пуну подршку 24 часа дневно. Др Граф и његове колеге употребили су своје умеће како би Вики помогли да се опорави. Због свега тога смо им веома захвални.

Наша вера је ојачана

Међутим, највише смо захвални нашем Богу Јехови за његову бригу пуну љубави и снагу коју смо добијали преко његове Речи Библије. Кад се осврнемо, схватамо колико смо пуно научили и колико је ово тешко животно искуство ојачало нашу веру.

Сада из свег срца желимо да задржимо близак однос с Јеховом Богом и да своју ћерку поучавамо вредности живљења у складу с његовим захтевима. Да, желимо да јој пружимо добро духовно наслеђе за вечни живот у предстојећем Рају овде на земљи. (Приложено)

[Фуснота]