Животна прича

Од израде оружја до спасавања живота

ИСПРИЧАО ИСИДОРОС ИСМАИЛИДИС

Клечао сам на коленима док су ми се сузе сливале низ лице. „О, Боже, моја савест ми каже да не могу више да радим на месту где се производи оружје“, рекао сам у молитви. „Трудим се колико могу да пронађем неки други посао али ми не иде. Сутра подносим оставку. Молим те Јехова не дозволи да наше четворо деце гладује.“ Како сам дошао до ове тачке?

ЖИВОТ је био миран и једноставан у Драми, на северу Грчке, где сам се родио 1932. године. Мој отац је имао обичај да ми говори шта очекује од мене. Храбрио ме је да одем у Сједињене Државе да се образујем. Када је Грчка током Другог светског рата била пљачкана, општи мото међу Грцима био је: „Можете нам украсти све што имамо, али никада не можете украсти оно што нам је у души.“ Био сам одлучан да се факултетски образујем и стекнем нешто што нико никада не би могао да украде.

Од раних година придруживао сам се разним омладинским групама које је подупирала Грчка православна црква. Они су нам говорили да избегавамо опасне секте. Нарочито сам запамтио да је била споменута једна група — Јеховини сведоци — пошто су они наводно били антихристи.

По дипломирању у техничкој школи, у Атини 1953, отпутовао сам за Немачку да бих пронашао неки посао који би ми омогућио да се у исто време школујем. Али то није ишло, тако да сам отпутовао у друге земље. Након неколико недеља нашао сам се без новца у једној белгијској луци. Сећам се како сам отишао до неке цркве, сео и тако плакао да су испред мене на поду  биле капљице суза. Молио сам се да ако ми Бог помогне да стигнем у Сједињене Државе, онда нећу тражити материјалне ствари већ ћу се школовати и трудити да будем добар хришћанин и добар грађанин. Коначно сам 1957. био тамо.

Нови живот у Сједињеним Државама

Живот у Сједињеним Државама био је тежак за једног досељеника који није знао језик и који није имао новца. Ноћу сам радио два посла, а дању се некако упињао да идем у школу. Похађао сам неколико колеџа и стекао диплому првог степена. Затим сам отишао на Калифорнијски универзитет у Лос Анђелесу и дипломирао као студент природних наука на одсеку за примењену физику. Речи мог оца да се школујем бодриле су ме кроз ове тешке године.

Некако у то време упознао сам дивну Гркињу Екатерини и венчали смо се 1964. Наш први син родио се три године касније, а за мање од четири године добили смо још два сина и једну ћерку. Заиста није било лако издржавати породицу и у исто време студирати на факултету.

Радио сам за ратно ваздухопловство САД у једној ракетно-васионској установи у Санивелу (Калифорнија). Био сам укључен у различите ваздушне и космичке пројекте, међу којима су били Агена и Аполо програми. Чак сам добио и медаље за свој допринос у мисијама Апола 8 и Апола 11. Након тога сам наставио да се школујем и био сам доста укључен у разне војне ваздушне пројекте. У том тренутку мислио сам да имам све — красну жену, четворо дивне деце, угледан посао и лепу кућу.

Истрајан колега

Почетком 1967. на послу сам упознао Џима, једног веома понизног и драгог човека. Џим је чини ми се увек имао осмех на лицу, и никада није одбијао позив да са мном попије шољицу кафе. Те прилике је користио да ми пренесе информације из Библије. Џим ми је рекао да проучава с Јеховиним сведоцима.

Шокирао сам се када сам чуо да је Џим повезан с том религиозном групом. Како је могуће да једна тако фина особа падне као жртва те секте антихриста? Међутим, нисам могао да се опрем Џимовом личном занимању за мене и његовој доброти. Изгледало је да је свакога дана имао да ми да нешто ново за читање. На пример, једног дана је дошао у моју канцеларију и рекао: „Исидорос, овај чланак из Куле стражаре говори о јачању породичног живота. Однеси га кући и прочитај га са својом женом.“ Рекао сам му да ћу га прочитати, али сам касније отишао у WC, поцепао часопис у комадиће и бацио га у канту за ђубре.

Три године сам уништавао сваку књигу и часопис који би ми Џим давао. Иако сам имао предрасуде према Јеховиним сведоцима, а уз то сам покушавао да Џима задржим као свог пријатеља, мислио сам да је најбоље да саслушам оно што има да каже, а онда да то одмах избацим из главе.

 Међутим, из тих разговора сам увидео да већина ствари у које сам веровао и које сам практиковао нису имале основу у Библији. Схватио сам да учења о Тројству, пакленој ватри и бесмртности душе нису библијска (Проповедник 9:10; Језекиљ 18:4; Јован 20:17). Пошто сам био поносни грчки православац нисам желео да отворено признам да је Џим у праву. Али пошто је увек користио Библију и никада није давао своје лично мишљење, коначно сам схватио да тај човек има за мене једну драгоцену поруку из Библије.

Моја жена је осетила да се нешто догађа и питала ме да ли разговарам с мојим пријатељем који се дружи са Сведоцима. Када сам јој потврдно одговорио рекла је: „Идимо у било коју другу цркву, само не у Јеховине сведоке.“ Међутим, ускоро смо жена и ја заједно с децом редовно посећивали састанке Сведока.

Тешка одлука

Док сам проучавао Библију, наишао сам на следеће речи пророка Исаије: „Од мачева својих коваће раонике и српове од копаља својих; неће више народ мач на народ вадити нити ће се више боју учити“ (Исаија 2:4). Питао сам се: ’Како слуга мирољубивог Бога може да ради на пројектовању и производњи деструктивног оружја?‘ (Псалам 46:10). Није ми требало много да закључим да морам променити свој посао.

Разуме се да је то био огроман изазов. Имао сам угледан посао. Годинама сам напорно радио, учио и жртвовао се да дођем дотле. Доспео сам високо на лествици успеха, а сада се суочавам с тим да дигнем руке од каријере. Међутим, моја дубока љубав према Јехови и велика жеља да вршим његову вољу коначно су надјачали (Матеј 7:21).

Одлучио сам да се запослим у једној компанији у Сиатлу (Вашингтон). Међутим, на моје разочарање ускоро сам открио да сам био много више укључен у посао који није у складу са Исаијом 2:4. Моји напори да радим само на другим пројектима пропали су и савест ме је поново мучила. Било ми је јасно да не могу да задржим свој посао и да у исто време имам чисту савест (1. Петрова 3:21).

Очигледно смо морали направити значајне промене. За мање од шест месеци, променили смо свој начин живота и преполовили наше породичне издатке. Затим смо продали нашу луксузну кућу и купили мању у Денверу (Колорадо). Сада сам био спреман на свој последњи корак — да дам отказ. Откуцао сам своју оставку и објаснио свој савестан став. Те ноћи, кад су деца отишла у кревет, клекао сам са женом и молили смо се Јехови, као што је описано на почетку овог чланка.

За мање од месец дана преселили смо се у Денвер и две недеље касније, јула 1975, моја жена и ја смо се крстили. Шест месеци нисам могао да пронађем посао и полако смо грицкали своју уштеђевину. До седмог месеца, биланс нашег штедног рачуна  био је мањи од месечне исплате за кућу. Почео сам да тражим било какав ситан посао, али одмах затим добио сам посао инжењера. Плата је износила само половину онога што сам некада зарађивао; али и тада је била већа од онога за шта сам молио Јехову. Колико сам био срећан што сам духовне интересе ставио на прво место! (Матеј 6:33).

Васпитавање деце да воле Јехову

У међувремену смо Екатерини и ја били заузети око изазова да наше четворо деце васпитамо у складу с божанским начелима. На срећу, видели смо како сви они уз Јеховину помоћ постају зрели хришћани и како се потпуно предају важном делу проповедања о Краљевству. Наша три сина, Христос, Лакис и Григорис, завршили су Школу за оспособљавање слугу и сада служе на разним доделама посећујући и јачајући скупштине. Тула, наша ћерка, ради као добровољац у седишту Јеховиних сведока у Њујорку. Наша срца су била дирнута када смо видели како сви они жртвују перспективне каријере и добро плаћене послове зарад тога да служе Јехови.

Многи питају за тајну тог успешног подизања деце. Наравно, не постоји никакав одређени рецепт за васпитавање деце, али марљиво смо радили на томе да у њихова срца усадимо љубав према Јехови и према ближњему (Поновљени закони 6:6, 7; Матеј 22:37-39). Деца су научила да не можемо рећи Јехови да га волимо ако наша дела то не показују.

Једном седмично, обично суботом, учествовали смо у служби као породица. Редовно смо имали породични библијски студиј понедељком увече након вечере, и такође смо имали библијски студиј са сваким дететом понаособ. Када су деца била млађа, са сваким дететом смо проучавали накратко неколико пута недељно, а како су одрастала имали смо дуже студије једанпут недељно. Током тих студија наша деца су нам се отварала и слободно разговарала с нама о својим проблемима.

Такође смо као породица уживали у изграђујућој рекреацији. Уживали смо да заједно свирамо на музичким инструментима и свако дете је волело да свира своју омиљену песму. Понекад смо викендом звали друге породице на изграђујуће дружење. Такође смо ишли на породична путовања. На једном таквом путовању, провели смо две недеље истражујући планине Колорада и сарађујући с локалном скупштином у служби на терену. Наша деца се радо сећају како су на обласним  конгресима радила у разним одељењима и како су помагала на изградњи Дворана Краљевства у разним местима. Када смо одвели децу у Грчку да посете своје рођаке, могли су да упознају многе верне Сведоке који су због своје вере били у затвору. То је снажно утицало на њих и помогло им да буду одлучни да остану чврсти и храбри за истину.

Наравно, понекад се неко дете лоше понашало или је направило лош избор по питању друштва. А понекад смо ми правили проблеме јер смо их можда превише ограничавали на неким подручјима. Али ’усмеравање размишљања у складу с Јеховиним‘, као што пише у Библији, помогло нам је свима да исправно поставимо ствари (Ефешанима 6:4; 2. Тимотеју 3:16, 17).

Најсрећније доба мог живота

Након што су се сва деца латила пуновремене службе, Екатерини и ја смо почели озбиљно да размишљамо о томе шта би могли да урадимо да би проширили своје учешће у овом животоспасавајућем делу. Тако смо 1994, пошто сам отишао у превремену пензију, почели да служимо као општи пионири. Наша служба укључује и посете локалним колеџима и универзитетима где сведочимо студентима и водимо библијске студије с некима од њих. Пошто могу да разумем њихове потешкоће — јер сам у њиховој кожи био не тако давно — имао сам доста успеха док сам им помагао да науче о Јехови. Каква је то радост проучавати са студентима из Боливије, Бразила, Египта, Етиопије, Кине, Мексика, Тајланда, Турске и Чилеа! Такође сведочим путем телефона, нарочито људима који говоре мој матерњи језик.

Иако имам многа ограничења због свог јаког грчког акцента и доста година, увек се трудим да се ставим на располагање и да имам дух Исаије који је објавио: „Ево мене, мене пошаљи“ (Исаија 6:8). Имали смо радост да помогнемо неколицини особа да предају своје животе Јехови. Ово је дефинитивно најсрећније време за нас.

Некада се цели мој живот вртео око израде монструозног оружја за убијање људи. Међутим, Јехова је кроз своју незаслужену доброту отворио пут за мене и моју породицу да постанемо његове предане слуге и да свој живот посветимо томе да људима доносимо добру вест о вечном животу на рајској земљи. Док размишљам о тешким одлукама које сам морао да донесем, у мислима су ми речи из Малахије 3:10: „Окушајте мене тако, говори Јехова над војскама, и видећете нећу ли уставе небеске отворити, нећу ли ја на вас обилан благослов излити.“ Он је заиста то и учинио — на наше задовољство!

[Оквир⁄Слика на 27. страни]

Лакис: Мој отац је презирао лицемерство. Много се трудио да не буде лицемеран, поготову док је давао исправан пример породици. Често нам је говорио: „Ако предате своје животе Јехови, то значи нешто. Треба да будете вољни да се жртвујете за Јехову. То значи бити хришћанин.“ Ове речи су ми се урезале у мисли и омогућиле ми да следим његов пример док се жртвујем за Јехову.

[Оквир⁄Слика на 27. страни]

Христос: Веома ценим свесрдну лојалност коју су моји родитељи показали према Јехови, као и њихову велику ангажованост око одговорности коју су имали као родитељи. Као породица, све смо радили заједно — од службе до одласка на одмор. Иако су могли да буду укључени у многе друге ствари, моји родитељи су живели једноставно и били су усредсређени на службу. Данас знам да сам заиста срећан када сам потпуно заокупљен у Јеховиној служби.

[Оквир⁄Слика на 28. страни]

Григорис: Родитељски пример и њихова очигледна радост у Јеховиној служби су ме, више него њихово охрабрење да проширим службу, покренули да сагледам своје околности, ставим на страну све бриге око започињања пуновремене службе, и потпуније се усредсредим на извршавање Јеховиног дела. Захваљујем својим родитељима што су ми помогли да осетим радост која долази онда када се напрежем.

[Оквир⁄Слика на 28. страни]

Тула: Моји родитељи су увек наглашавали да је однос с Јеховом нешто најдрагоценије што можемо поседовати и да постоји само један начин на који можемо бити заиста срећни, а то је да дамо Јехови наше најбоље. Они су нам Јехову учинили заиста стварним. Отац нам је често говорио да је неописив осећај када можеш да одеш у кревет с чистом савешћу, знајући да си дао све од себе да Јехову учиниш срећним.

[Слика на 25. страни]

Као војник у Грчкој 1951.

[Слика на 25. страни]

Са Екатерини 1966.

[Слика на 26. страни]

Моја породица 1996: (слева надесно, позади) Григорис, Христос, Тула; (напред) Лакис, Екатерини и ја