Кирило Лукарис — човек који је ценио Библију

Био је то један летњи дан 1683. године. Рибари на Мраморном мору близу Цариграда (данашњег Истанбула), главног града Отоманске империје, пренеразили су се када су угледали да један леш плута по води. Кад су мало боље погледали, са ужасом су схватили да се ради о телу задављеног васељенског цариградског патријарха, поглавара Православне цркве. Био је то трагичан крај Кирила Лукариса, истакнуте религиозне личности 17. века.

ЛУКАРИС није довољно дуго живео да би видео како његов сан — објављивање превода Хришћанских грчких списа на говорном грчком језику — постаје стварност. Други Лукарисов сан — да види како се Православна црква враћа „еванђеоској једноставности“ — никада се није испунио. Ко је био овај човек? И на какве је све препреке наилазио док се у свему овоме напрезао?

Запрепашћен недостатком образовања

Кирило Лукарис је рођен 1572, у Кандији на Криту (данашњем Ираклиону), коју су држали Млеци. Пошто је био талентован, студирао је у Венецији и Падови у Италији, а затим је доста путовао како по тој тако и по другим земљама. Озлојеђен због борби међу фракцијама унутар цркве и привучен реформаторским покретима у Европи, могуће је да је посетио Женеву, која је тада била под утицајем калвинизма.

Док је био у посети Пољској, Лукарис је опазио да су тамошњи православци, како свештеници тако и лаици, били у јадном духовном стању због необразованости. У Александрији и Цариграду, био је узнемирен када је открио да су чак и проповедаонице — одакле се читало Писмо — уклоњене из неких цркава!

Године 1602. Лукарис је отишао у Александрију, где је наследио свог рођака, патријарха Мелетиоса, на месту архиепископа. Затим је почео да се дописује с разним реформистички оријентисаним теолозима у Европи. У једном од тих писама, запазио је да се Православна црква држала многих погрешних обичаја. У различитим писмима је наглашавао потребу да црква замени сујеверје са „еванђеоском једноставношћу“  и да се ослања једино на Писмо као на ауторитет.

Лукарис је такође био узнемирен тиме што се духовна власт црквених отаца једнако поштовала као и речи Исуса и апостола. „Не могу више да слушам како људи причају да су тумачења људских традиција исто толико важна колико и Писмо“, писао је он (Матеј 15:6). Додао је да је, по његовом мишљењу, обожавање ликова катастрофа. Призивање „светаца“ је увреда за Посредника Исуса, примећивао је он (1. Тимотеју 2:5).

Престо патријарха на продају

Оваква размишљања, заједно с Лукарисовом аверзијом према Римокатоличкој цркви, донела су му мржњу и прогон од стране језуита, као и оних у православној цркви који су били за уједињење с католицима. Упркос том противљењу, 1620. године Лукарис је изабран за цариградског патријарха. Положај патријарха Православне цркве је у то време био под доминацијом Отоманске империје. Турска власт би за новац спремно свргнула неког патријарха и поставила другог.

Лукарисови непријатељи, углавном језуити и свемоћна и застрашујућа папска Congregatio de Propaganda Fide (Конгрегација за пропагирање вере), и даље су га клеветали и ковали завере против њега. „Да би остварили овај циљ, језуити су користили сва могућа средства — лукавство, лажне оптужбе, улагивања и нарочито, мито, који је био најефикасније оружје за придобијање услуга [отоманских] државника“, запажа дело Кирило Лукарис. Тако је 1622. Лукарис прогнан на острво Родос, а Грегори из Амасије купио је овај положај за 20 000 сребрњака. Међутим, Грегори није могао да створи обећану суму, па је Антимус из Едирнеа купио овај положај, али се касније повукао. Зачудо, Лукарис је био враћен на патријарски престо.

Лукарис је решио да искористи своју нову прилику и да православно свештенство и лаике образује, тако што би објавио превод Библије и теолошке трактате. Како би то извео, уредио је да се под покровитељством енглеског амбасадора у Цариград допреми једна штампарска машина. Међутим, када је јуна 1627. преса стигла, Лукарисови непријатељи су га оптужили да ову машину користи у политичке сврхе, и тако су је на крају уништили. Лукарис је сада морао да користи штампарске машине у Женеви.

Превод Хришћанских списа

Лукарисово огромно поштовање према Библији и њеној моћи да просветљује, разбуктало је у њему жудњу да њене речи учини разумљивијим обичном човеку. Увидео је да језик у оригиналним надахнутим грчким библијским манускриптима више није био разумљив обичном човеку. Тако је прва књига, за коју је Лукарис наложио да се уради, била превод Хришћанских грчких списа на грчки језик којим се тада говорило. Максимус Калиполитис, образовани монах, започео је рад на њему марта 1629. Многи православци су сматрали да је превођење Писма нешто нечувено, без обзира на то колико текст може да буде неразумљив читаоцима. Да би их умирио, Лукарис је у паралелним колонама штампао оригинални и савремени текст, додајући само нека запажања. Пошто је Калиполитис умро убрзо након што је предао манускрипт, Лукарис је сам исправљао текст. Овај превод је штампан одмах после Лукарисове смрти 1638. године.

Упркос Лукарисовој обазривости, превод је подигао праву олују неодобравања многих епископа. Лукарисова љубав према Божјој Речи била је више него очигледна у предговору овог превода Библије. Он је написао да је Писмо, изнесено на језику којим народ говори, једна „пријатна порука, која нам је дата с неба“. Саветовао је људе да „сазнају и упознају се с целим садржајем [Библије]“ и поменуо да нема другог начина да се сазнају „исправно ствари које се тичу вере... до кроз надахнуто и свето Јеванђеље“ (Филипљанима 1:9, 10).

Лукарис је оштро осуђивао оне који су забрањивали проучавање Библије, као и оне који су одбацивали превод оригиналног текста, речима: „Ако говоримо или читамо без разумевања, то је као да речи бацамо у  ветар.“ (Упореди с 1. Коринћанима 14:7-9.) У закључку предговора је написао: „Док сви ви будете читали ово божанско и свето Јеванђеље на вашем језику, извуците корист из тог читања,... и нека би вам Бог увек расветљавао пут ка ономе што је добро“ (Пословице 4:18).

Исповест вере

Након што је покренуо ово превођење Библије, Лукарис је предузео следећи смели корак. Године 1629. објавио је у Женеви Исповест вере. Била је то лична изјава веровања за која се надао да ће их Православна црква усвојити. Према књизи The Orthodox Church, ова Исповест „лишава православну доктрину о свештенству и светим редовима сваког смисла, а обожавање икона и призивање светаца осуђује као облик идолопоклонства“.

Исповест садржи 18 ставки. Друга ставка објављује да је Писмо надахнуто од Бога и да ауторитет Писма надмашује црквени. Тамо каже: „Верујемо да је Бог дао Свето Писмо... Верујемо да је ауторитет Светог Писма изнад ауторитета цркве. Бити поучен од Светог Духа и бити поучен од стране човека јесу две потпуно различите ствари“ (2. Тимотеју 3:16).

У осмој и десетој ставци се тврди да је Исус Христ једини Посредник, Првосвештеник, и Поглавар скупштине. Лукарис је писао: „Верујемо да наш Господ Исус Христ седе с десне стране Свом Оцу и тамо се заузе за нас, извршавајући сам службу једног истинског и закону верног првосвештеника и посредника“ (Матеј 23:10).

Дванаеста ставка изјављује да црква може да залута погрешно тумачивши неисправно као исправно, али да светло светог духа може да је спаси кроз рад верних слугу. У 18. ставци, Лукарис спомиње да је чистилиште пука измишљотина: „Очигледно да бајку о Чистилишту не треба дозволити.“

 Додатак на крају Исповести садржи бројна питања и одговоре. У њему Лукарис наглашава прво да сваки верник треба да чита Писмо и да је за хришћанина штетно да не чита Божју Реч. Затим додаје да би апокрифне књиге требало избегавати (Откривење 22:18, 19).

Четврто питање гласи: „Како би требало да гледамо на иконе?“ Лукарис одговара: „Поучени смо од Божанских и Светих Списа, који јасно кажу: ’Не гради себи лика резана нити какве слике од онога што је горе на небу, или доле на земљи; немој им се клањати нити им служити; [Излазак 20:4, 5]‘ пошто треба да обожавамо, не стварство, већ једино Створитеља и Творца неба и земље, и само Њему да се клањамо... Обожавање и служење [иконама], пошто је забрањено... у Светим Списима, ми одбацујемо, како не би заборавили и уместо Створитеља и Творца обожавали боје, и уметност, и створења“ (Дела апостолска 17:29).

Иако Лукарис, у том добу духовне таме у ком је живео, није могао потпуно да распозна све погрешне ствари, a он је учинио хвале вредне напоре да Библија буде ауторитет над црквеним доктринама и да образује људе о њеним учењима.

Одмах након изласка ове Исповести, поново се подигао талас противљења против Лукариса. Године 1633. Кирило Контари, митрополит Вереје (сада Алеп), Лукарисов лични непријатељ кога су подржавали језуити, покушао је да се нагоди с Турцима за столицу патријарха. Међутим, план је пропао пошто Контари није могао да исплати новац. Лукарис је остао у служби. Следеће године, Атаназијус из Солуна је платио 60 000 сребрњака за овај положај. Лукарис је поново био свргнут. Али у року од месец дана то је било опозвано и он је поново враћен на положај. До тада је Кирило Контари прикупио својих 50 000 сребрњака. Овога пута Лукарис је био прогнан на Родос. Након шест месеци, његови пријатељи су успели да обезбеде његов повратак.

Међутим, 1638. језуити и њихови православни сарадници оптужили су Лукариса за велеиздају према Отоманској империји. Овога пута султан је наредио да се Лукарис погуби. Ухапсили су га 27. јула 1638. и укрцали на један мали чамац ради извршења казне. Чим се чамац отиснуо на море, задавили су га. Сахранили су га на обали, а затим његово тело ископали и бацили у море. Нашли су га рибари, а касније су га сахранили његови пријатељи.

Лекције за нас

„Не треба превидети да је један од [Лукарисових] примарних циљева био да просветли и уздигне образовни ниво свог свештенства и народа, који је у шеснаестом и раном седамнаестом веку пао на крајње ниске гране“, каже један изучавалац. Бројне препреке спречиле су Лукариса да достигне свој циљ. Пет пута је био свргаван с престола патријарха. Тридесет и четири године након његове смрти, један синод у Јерусалиму анатемисао је његова веровања као јерес. Они су објавили да Писмо „треба да чита не свако, већ само они који завирују у дубоке ствари духа након што су исправно истражили“ — то јест, само наводно образовано свештенство.

Још једном је владајућа свештеничка класа угушила напоре да Божја Реч буде доступна њеном стаду. Насилно су ућуткали глас који је указивао на неке грешке њихових небиблијских веровања. Испоставило се да су међу најгорим непријатељима религиозне слободе и истине. Нажалост, овај став на различите начине преживљава чак и данас. Ово је озбиљан подсетник на то шта се дешава када сплетке свештенства стану на пут слободи мисли и изражавања.

[Фуснота]

[Истакнути текст на 29. страни]

Лукарис је учинио хвале вредне напоре да Библија буде ауторитет над црквеним доктринама и да поучи народ о њеним учењима

[Оквир⁄Слика на 28. страни]

Лукарис и Александријски кодекс

Један од драгуља Британске библиотеке јесте Александријски кодекс, библијски манускрипт из петог века н. е. Од његових вероватно 820 изворних листова, сачувано је 773.

Док је Лукарис био патријарх у Александрији [Египат], поседовао је велику колекцију књига. Када је постао патријарх у Цариграду, понео је Александријски кодекс са собом. Године 1624. дао га је британском амбасадору у Турској као дар за енглеског краља, Џемса I. Три године касније, предат је његовом наследнику, Чарлсу I.

Године 1757. Краљевска библиотека је уступљена британском народу, и овај изврстан кодекс је сада изложен у галерији Џон Ритблат у новој Британској библиотеци.

[Извори]

Gewerbehalle, Vol. 10

From The Codex Alexandrinus in Reduced Photographic Facsimile, 1909

[Извор слике на 26. страни]

Bib. Publ. Univ. de Genève