КОРИШЋЕЊЕ компјутера са собом је донело и масу дигиталних података, који се морају негде чувати. Научници се надају да ће радикално променити начин чувања дигиталних информација. У природи су за то пронашли врхунски модел који има велики капацитет за складиштење података — ДНК.

Размислите о следећем: Молекули ДНК садрже на милијарде биолошких информација. „[Ти молекули] се могу добити из костију мамута [...] и могуће је растумачити информације које они садрже“, каже Ник Голдман, са Европског института за биоинформатику. „Такође су изузетно мали, компактни и није им потребно напајање за складиштење информација, тако да је њихово преношење и чување једноставно.“ Да ли се у ДНК могу ускладиштити и информације из нашег окружења? Научници кажу да могу.

Они су створили вештачку ДНК с кодираним текстом, сликама и аудио-фајловима. Те информације су унете у облику који је веома сличан информацијама у дигиталном свету. Касније су их могли декодирати са стопроцентном тачношћу. Научници сматрају да ће с временом помоћу овог метода у један грам ДНК моћи да стане онолико информација колико их стане на 3 000 000 CD-ова. На тај начин ће се моћи чувати стотинама, па и хиљадама година. Верује се да ће у овај систем моћи стати дигитална архива целог света. Зато је ДНК названа „хард-диск будућности“.

До каквог сте закључка дошли? Да ли је капацитет ДНК настао еволуцијом или је дело Створитеља?