Бајкалско језеро — најдубље језеро на свету

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ РУСИЈЕ

ТОКОМ векова, ово језеро је уливало страхопоштовање припадницима монголских племена у овом забаченом делу света који је данас познат као јужни Сибир. Иако неколико језера има већу површину од њега, оно је најдубље слатководно језеро на свету и далеко је најбогатије водом. Један од његових назива који је остао до данас јесте Бајкалско језеро, а сматра се да значи „богато језеро“, то јест „море“. У ствари, због тога што је ово језеро „тако огромно и непредвидиво“, морнари који плове њиме понекад говоре о „одласку на море“.

Спомињање Бајкалског језера Русе дира у срце. Једна научница из Москве назвала га је „прелепом мелодијом коју сви науче у детињству“. Попут прелепе мелодије, Бајкалско језеро има многе дивне одлике — величанствене обале, изванредно бистру воду и шаренило необичних створења којих нема нигде другде.

Када се посматра из свемира, Бајкалско језеро — дужине око 636 километара и ширине 80 километара у свом најширем делу — изгледа као полуотворено плаво око. У њему се налази петина све слатке воде на планети, што је више од пет Великих језера у Северној Америци! Бајкалско језеро је дубоко преко 1 600 метара. Када би одједном пресахнуло, свим рекама света требало би годину дана да га поново напуне!

Судар континената

Геолози претпостављају да је у давној прошлости наше планете један потконтинент који се кретао према северу ударио у Азију. Услед тог удара огромна маса стеновитог тла се набрала као алуминијумска фолија и потиснула навише површински слој земље који је формирао Хималаје. Неки сматрају да је тај судар континената поново активирао неколико дубоких раседа у Сибиру. Један од њих данас је познат као Бајкалски расед. Током времена се услед спирања тла са оближњих планина овај расед испунио са скоро седам километара муља. Након што је вода у потпуности испунила расед настало је Бајкалско језеро. Данас се преко 300 река и потока улива у ово језеро, али само једна, Ангара, истиче из њега.

За разлику од већине старих језера у свету, Бајкалско језеро се није испунило муљем нити се претворило у мочвару. Научници сматрају да је узрок у томе што се покретне тектонске плоче под језером још увек удаљавају и проширују расед. На тај начин се језеро током времена не испуњава муљем, већ сваке године постаје све дубље!  Те покретне плоче такође омогућују да с дна језера избијају стубови топле воде.

Накратко под водом Бајкалског језера

Неки сматрају да је пловидба бродом посред Бајкалског језера застрашујућа, јер се кроз блиставо бистру воду може видети до 50 метара дубине као да гледате кроз ваздух! Колонија минијатурних рачића (Epishura baikalensis) у језеру служи попут филтера и храни се алгама и бактеријама због којих су многа језера мутна. Њој помажу и бројне врсте ракова које се хране отпадним тварима других организама, које би иначе иструлиле. На тај начин вода је толико чиста да се, пре мање од две деценије, узорак који је узет за испитивање загадио од стаклене посуде у којој се налазио!

Поред тога што је позната по кристалној прозирности, вода у Бајкалском језеру је необично богата кисеоником. У неким дубоким језерима на одређеној дубини нема више кисеоника због чега је живи свет у њима принуђен да борави у релативно плиткој води. Међутим, у Бајкалском језеру вертикалне и хоризонталне струје носе кисеоник до најдубљих делова језера и у потпуности мешају његову воду. Захваљујући томе, читаво језеро врви животом.

Подводна вегетација буја у хладној, бистрој води. Слатководни сунђери који се гранају попут корала пружају уточиште за безброј малих водених створења. Многи организми којима прија топлота скупљају се око хидротермалних отвора. Од преко 2 000 водених врста које живе у језеру, 1 500 њих се налази само на овим местима.

Бајкалско језеро је познато по омуљу, укусној арктичкој белој риби коју рибари веома цене. Друга створења овде су необична, чак чудна. Једна врста пљоснатог црва достиже дужину преко 30 центиметара и једе рибу. Постоје чак једноћелијски организми који живе између зрнаца песка! Ово језеро је чувено и по голомјанки која живи само у Бајкалском језеру. То је вероватно најчуднија риба у њему.

 Сићушна голомјанка је делимично провидна и блиста у спектру дугиних боја. Живи близу дна језера и на свет доноси живе младунце. Трећина њеног тела састоји се од масноће која је богата витамином А. Ова риба подноси разоран притисак на дубини од 200 до 450 метара; па ипак, када се изложи сунчевој светлости, њено тело се топи, остављајући само кости и масноћу. Голомјанка је посластица за вероватно најпознатијег житеља Бајкалског језера — нерпу, то јест бајкалску фоку. То је једина врста фоке која живи искључиво у слаткој води.

Промена годишњих доба

Око пет месеци током године, Бајкалско језеро је оковано ледом. Крајем јануара, дебљина леда је метар или више. Он је прошаран браздама попут оних на мозаику и пресијава се на сунцу као прозорска окна. Лед изгледа и наоко танак — толико је прозиран да људи који иду по њему могу видети стење на дну језера. Ипак, он је обично невероватно чврст. Пре једног века, у зиму током руско-јапанског рата, руска војска је на овом леду поставила железничку пругу и преко њега успешно превезла 65 локомотива!

Од краја априла до јуна, лед се топи уз громогласну ломљаву. Непрестани звуци с језера у одређено доба године стварају „ледену мелодију“ која је позната мештанима. Природњак Џералд Дарел написао је да лед „звечи попут сићушних чинела [и] преде попут корпе пуне мачака“. Убрзо, како постаје топлије, ветар и таласи згрћу лед у светлуцаве гомиле и носе га ка обали.

Како се указује вода језера, тако се птице враћају. Неке птице на Бајкалском језеру, као што је воденкос, током читаве зиме остају на извору реке Ангаре, што је једини део језера који се никада не замрзне. С топлијим временом њима се  придружују друге барске птице као што су патке, гуске, жутокљуни лабудови и чапље.

У јуну, посетиоци језера могу видети како се породице медведа гегају до воде да би јеле ларве мува које су се у гомилама излегле на стенама. Не обазирући се на зујање око себе, задовољни медведи језиком скупљају те инсекте. У ово време, многе животиње и птице долазе на обалу привучене овом гурманском помамом.

У рано пролеће и лето, језеро накратко процвета алгама које пружају храну ситним љускарима, а води дају зелену боју. Међутим, када се посматра са обале, вода Бајкалског језера је обично тиркизна, а у подручјима удаљеним од обале је тамноплава, попут океана.

Обала се састоји од пешчаних дина и величанствених гребена. Многи живописни заливи и ртови пружају задивљујућ поглед на оно што је један писац назвао „нежним бисерним пространством непостојаних даљина“ — призор воде и неба који се стално мења.

Касније током године, језеро често постане узбуркано. С јесени стижу ветрови који се понекад попут урагана обруше на језеро. Они изненада могу узбуркати мирну површину и претворити је у побеснеле таласе који су високи од четири до шест метара. Познато је да чак и у друго доба године ветрови могу потопити велике путничке бродове и рибарске чамце.

Пространство пуно пејзажа

Због студени Сибира, Бајкалско језеро може изгледати попут хладног, усамљеног дива, али оно је заправо окружено обиљем животињског света и шаренилом пејзажа. Четири величанствена планинска венца која окружују језеро представљају дом за ирваса, као и за угроженог сибирског козорога.

На нижим надморским висинама налазе се степе. Неке од тих травнатих равница могле би се назвати сибирске цветне леје због необичне разноликости пољског цвећа које се ту налази. Међу ретким птичјим врстама у степи налазе се елегантни мали ждрал и велика дропља, која је највећа птица у Азији.

За Бајкалско језеро је важна тајга, густа четинарска шума која га окружује. Она је двапут већа од амазонских кишних шума у Бразилу. Попут њих, тајга игра пресудну улогу у одржавању животне средине и климе наше планете. У њој живе бројне врсте птица међу којима је и једна врста тетреба под називом велики тетреб, који је познат по свом величанственом удварачком шепурењу и песми. Елегантна бајкалска патка, која је приказана на 17. страни, такође често посећује језеро.

Један пажње вредан сисар је чувени сибирски самур. Некада су их прекомерно ловили због блиставог крзна, али сада их има све више захваљујући заговорницима за очување природе. Као резултат труда који је уложен да се ово прелепо створење спасе, на обалама Бајкалског језера је 1916. године настао природни резерват Баргузин. Сада се уз обале језера налазе три природна резервата, као и три национална парка која су отворена за јавност.

Размишљање о лепоти онога што је створено

Бајкалско језеро се налази на Унесковој листи светске баштине и представља популарно туристичко одредиште. Сваке године посети га преко 300 000 туриста из целог света. „Данас је Бајкалско језеро рај за природњаке и идилично место за одмор“, забележено је у једном путопису. „Са одличним плажама, изврсним местима за пешачење, птицама које се могу посматрати и угодним пловидбама бродом, Бајкалско језеро има добре изгледе да постане једно од најатрактивнијих одмаралишта у Азији.“

Ово језеро је одговарајуће место за размишљање о Божјој ненадмашној мудрости и о лепоти онога што је створио. Ко би осим Бога могао да створи све јединствене природне процесе који подржавају обиље живота у овом величанственом језеру? Када се неко нађе на обали Бајкалског језера, на ум би му могле доћи речи библијског писца који је рекао: „О дубино богатства, мудрости и знања Божјег!“ (Римљанима 11:33).

[Оквир/Слика на странама 16, 17]

ФОКА КОЈА ЖИВИ ИСКЉУЧИВО У СЛАТКОЈ ВОДИ

Бајкалско језеро је дом за десетине хиљада нерпи, то јест бајкалских фока, које се током године хране рибом која живи на већим дубинама у језеру. Нико не зна са сигурношћу како се нерпа обрела усред Сибира и нигде другде. Њен најближи рођак станује 3 220 километара далеко.

Нерпе имају изразито велике очи, које су међусобно веома близу на равном лицу, и најмање су фоке на свету, дужине до 1,4 метра. Често се могу видети како се у групи љупко сунчају на стенама, без уобичајеног уједања и гурања који су својствени већини фока. У ствари, могуће је да је питома нерпа најдруштвенија фока на планети.

Један биолог који проучава фоке запазио је да је нерпа „чак питомија од мирољубиве прстенасте фоке и да без уједања допушта да је држе у рукама када се нађе у мрежи ради научног проучавања“. У једној енциклопедији је споменуто да су неки рониоци пливали право ка нерпама које су спавале у води. Они су рекли да се фоке нису пробудиле када су их додирнули, па чак ни када су их окренули.

[Извор]

Dr. Konstantin Mikhailov/Naturfoto-Online

 [Оквир/Слика на 18. страни]

МЕСТО ПРОГОНА

Пошто нису хтели да се одрекну својих верских уверења, многи Јеховини сведоци су од 1951. до 1965. били прогнани у подручје Бајкалског језера. Године 1951, Прасковја Валасјанка је била одведена на Олхон, највеће острво на Бајкалском језеру. Да би преживела, она је с другим прогнаним Сведоцима мрежама ловила рибу. Па ипак, пронашла је начине да учествује у другој врсти „рибарења“ тако што је помоћу Библије преносила добру вест о Божјем Краљевству многим житељима Олхона.

Због тога што је проповедала, Прасковја је са шест других Сведока била ухапшена 1953. и осуђена на 25 година затвора. Након што је ослобођена, верно је служила у скупштини Усоље-Сибирскоје, у Иркутској области, све до своје смрти 2005. Данас у подручју Бајкалског језера и у Иркутску, оближњем граду, постоји око 30 скупштина Јеховиних сведока.

[Мапа на 15. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

РУСИЈА

Бајкалско језеро

[Слика на странама 16, 17]

Бајкалско језеро и Сајанске планине

[Извор]

© Eric Baccega/age fotostock

[Слика на 17. страни]

Бајкалска патка

[Извор]

Dr. Erhard Nerger/ Naturfoto-Online

[Извор слике на 15. страни]

Dr. Konstantin Mikhailov/Naturfoto-Online

[Извори слика на 18. страни]

© Eric Baccega/age fotostock; Boyd Norton/Evergreen Photo Alliance